Političko-propagandna izložba Srpske napredne stranke pod nazivom „Necenzurisane laži“, otvorena je i još traje u beogradskoj galeriji „Progres“. Na panou ispred ulaza u izložbeni prostor piše: „Nije naša namera da namećemo i sugerišemo, već da činjenice budu jedini kriterijum na osnovu kojeg će građani formirati sopstveni sud.
Da li ima cenzure u Srbiji u ove dve godine ili su na delu necenzurisane laži – prosudite sami.“ Antinomnost ovakvog prosedea uočljiva je na prvi pogled: iako obećava da građanima neće nametati i sugerisati stav već da će im na bazi objavljenih medijskih sadržaja prepustiti da sami formiraju sud o njima, ona već i naslovom sugeriše a time i nameće da su izloženi sadržaji kao eksponati – necenzurisane laži.
Objavljeni medijski sadržaji nisu samo činjenični iskazi već i vrednosni sudovi. – Činjenični iskaz je produkt stvarnosti i odnosi se na ljudsku radnju, događaj, svojstvo, stanje, pojavu ili drugu okolnost koja se može registrovati čulima i utvrđivati dokazima. Pošto činjenice pripadaju prošlosti i sadašnjosti, podležu dokazivanju pa se, stoga, za činjenične iskaze i može reći da su istiniti ili neistiniti, odnosno potpuni ili nepotpuni. – Vrednosni sud, međutim, nastaje u misaonom procesu izražavanja ličnog stava, a pošto se svodi na mišljenje o nečemu, ne podleže dokazivanju pa se, stoga, za njega ne može reći da je istinit ili neistinit. Ali, može – da je pravilan ili nepravilan, u izražavanju drugačijeg ličnog stava.
Većinu izloženih medijskih sadržaja čine vrednosni sudovi, kao što su, na primer, mišljenja: da se „medijski mrak nadvio nad Srbijom“; da su „naše slobode u vanrednoj situaciji“; da „ovde ne postoji (medijska) cenzura već diktatura“; da „savamalsko noćno rušenje nije bilo moguće bez znanja i pomoći ministra policije“; da je „skrivanjem rušitelja u Savamali pređena crvena linija“; da je nasilje u Savamali bio „udar vlasti na državu“; da „prevremene izbore sazivaju politički lideri sa autoritarnom crtom“; da „intelektualci ne vole Vučića“… U ovakvim i sličnim medijskim sadržajima niko nema pravo da sugeriše opcije istine ili laži, ali ni da direktno ili, kao u ovom slučaju, zaobilazno nameće stav da su na delu – necenzurisane laži. To, naravno, ne može da čini ni politička stranka (pogotovo ako je na vlasti), jer negiranje vrednosnog suda predstavlja grubu povredu slobode mišljenja i izražavanja zajemčene članom 46. stav 1. Ustava Srbije. I stranka može imati vlastiti vrednosni sud o objavljenim medijskim sadržajima, ali se on ne može koristiti radi suzbijanja i gušenja drugačijih vrednosnih sudova.
Organizatoru izložbe smeta i karikatura. Pošto je i ona vrednosni sud, doduše, svojevrsnog metaforičnog izraza, takav način izražavanja mišljenja takođe ne podleže ispitivanju istinitosti pa se ne može proglasiti ni za laž.
Izložbeni eksponati u znatno manjoj meri sadrže i činjenične iskaze. Ukoliko su neki od njih neistiniti ili nepotpuni, Srpska napredna stranka mogla je da reaguje instrumentima prava na odgovor, ispravku ili odštetu predviđenim Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji se mogu upotrebiti u određenim rokovima. NJihovim propuštanjem gasi se i pravo na zaštitu, a nju može pružiti samo nadležni sud. To važi i za stranku na vlasti. Ona je, međutim, proglašavajući sve izložbene medijske sadržaje „necenzurisanim lažima“, samu sebe stavila u položaj kadije koji i tuži i sudi.
S obzirom na rečeno, do izložbe sa naslovom „Necenzurisane laži“ nije ni moglo doći. Međutim, izloženi eksponati bi odgovarali izložbi čiji bi pokajnički naslov glasio „Građani, oprostite“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
