Ratovi devedesetih nisu mentalno završeni

Ako niko ne može da iskaže poštovanje prema žrtvama, saučešće, žaljenje, pokajanje, onda je to jasan pokazatelj društva koje je izgubilo osnovne moralne koordinate, ističe za Danas istoričarka Dubravka Stojanović o tome što uprkos najavama nijedan zvaničnik Srbije nije bio prošle sedmice u Potočarima.

– Ako se pravite da ne vidite Potočare, oni time neće nestati, nego će vas dodatno gurati preko ivice osnovne humanosti. Zato ne verujem ni u kakve izjave pomirenja – ističe Stojanović.

* Toliko je godina prošlo od ratnih sukoba, zločina, etničkih čišćenja i genocida, a građani Srbije su se vrlo malo pomerili u odnosu na znanje i istinu o tome kolika je odgovornost Srbije bila u tim sukobima.

– Problem je u tome što se 90-ih radilo, a što se i danas radi, o širokom društvenom konsenzusu. U stvaranju ratnog programa Srbije učestvovali su veliki delovi elite: političke, intelektualne, privredne, finansijske, vojnopolicijske… Neki su oblikovali ideologiju „svi Srbi u jednoj državi“, neki su radili na njenoj propagandi, drugi su je opevali, treći osveštavali, četvrti obezbeđivali finansije, logistiku, a neki sprovodili. Takav rat nije bio moguć bez značajne podrške i velike organizacije. Do sada, za više od četvrt veka, ništa od svega toga nije dubinski dovedeno u pitanje, čitava ta konstrukcija ostala je netaknuta i u njenom je egzistencijalnom interesu da tako i ostane. Sigurna sam da se i tzv. društvo „seća“ svoje odgovornosti – od slavskih crtanja novih granica, pevanja, proslava prilikom „oslobađanja“ raznih teritorija… Ni ti ljudi ne žele da se sete sebe u tom vremenu. Ili, još gore – nemaju problem da se sete, samo ih tišti što se loše završilo. Zato je to „zavet ćutanja“, u kome jedni druge pokrivaju.

* Mislite li da je, uprkos tome, moguće očekivati da to znanje ipak postane dostupno i mejnstrim u nekoj skorijoj budućnosti? Dokle će trajati ova borba sa političkom elitom (svakom od 2000. godine) koja prikrivanje uloge Srbije u ratovima devedesetih shvata kao prioritetnu državnu politiku?

– Mislim da se od 2000, ipak, mnogo toga promenilo. I to nagore. Uz to, nekako se sećanje i raslojilo, nije isti odnos prema svim ratovima. Rat u Hrvatskoj se gotovo i ne pominje, samo je ostala Oluja. Zbog toga smo sve dalje od razumevanja tog događaja, jer se ni ne govori o tome šta je bilo pre toga, od 1991. do 1995. Mislim da je to u najvećoj meri zbog toga što je taj rat izgubljen dramatičnim porazom i proterivanjem Srba, pa se teško može očekivati neki „nastavak“. O ratu u Bosni se, imam utisak, najviše zna. I oni koji odbijaju da Srebrenicu nazovu genocidom, počevši od predsednika pa nadalje, ipak priznaju „strašan zločin“. To je sve do sredine 2000-ih bilo nezamislivo. Sada je, ipak, prihvaćeno da je više od 8.000 ljudi ubijeno u svega nekoliko dana i da su kasnije razvoženi u sekundarne, tercijalne grobnice… Zato mislim da je sada stanje gore od prethodnog poricanja. Jer, znači zna se, al nema ni trunke empatije, saučešća, žaljenja, pa samim tim ni preispitivanja, osude. Šta to znači? Da mislimo da je to bilo u redu ili da smo potpuno ravnodušni? I jedno i drugo je znak potpunog moralnog sloma i truljenja, koje se vidi u svemu – od toga što se malo ko buni protiv ukidanja sloboda i bahatosti države do sad već masovnih porodičnih ubistava… Ne može ni biti drugačije ako ste kao društvo odlučili da budete potpuno indiferentni prema ljudskoj patnji. Čini mi se da je najlošiji odnos prema Kosovu. Kao što vidimo, više ne može da se održi ni izložba, ni da se prikaže film o toj temi. Tu se stanje pogoršava, a odnos prema tom ratu se okoštava u potpunom „neznanju“.

* Svakog jula, godinama unazad, srpska javnost se koncentriše na negiranje genocida u Srebrenici. Zašto je negiranje genocida toliko značajno političkim elitama (svim od 2000. godine)? Šta je to što bi usledilo njegovim priznanjem a čega se političari toliko boje?

– Time se oni, naravno, politički štite. Ali mislim da postoji i nešto dublje. Sve analize kulture sećanja pokazale su da je ključna uloga koju jedno društvo sebi dodeljuje – uloga žrtve. Ili kako se to kaže – za istoriju su presudni heroji, a za sećanje žrtve. Ako se setimo propagande iz 80-ih godina, setićemo se da je ključna reč bio upravo – genocid. O tome se gotovo svakog dana govorilo u prime time TV emisijama, otvarale su se jame, organizovale tribine, pozorišne predstave. Srpske žrtve u NDH zloupotrebljene su da bi se stvorio strah i napravio novi srpsko-hrvatski sukob. U toj konstrukciji sećanja uloge moraju biti kristalno jasne, isključivo crno-bele, tu nijansi nema. Žrtva, dakle, ne može biti zločinac. Ona ima indulgenciju za sve buduće postupke, ona je nevina i samo takva može zauvek ostati. Zato je ta zamena uloga neprihvatljiva, u tom narativu nedopustivo je da žrtva genocida postane njegov vinovnik. To bi zadiralo duboko u konstrukciju nacionalnog identiteta i formiranu istorijsku svest, i zato je, između ostalog, termin genocid neprihvatljiv. Kad bismo ga prihvatili, izgubili bismo poziciju žrtve i time bi se srušila cela imaginarna istorijska konstrukcija i sve ono u šta verujemo o samima sebi.

* Kako biste u načelu ocenili regionalnu politiku Aleksandra Vučića? Vodi li ona pomirenju, normalizaciji odnosa, ili stagnaciji, odnosno regresiji u odnosu na vreme pre nego što je njegova stranka preuzela vlast – vreme vlasti Borisa Tadića i njegove DS?

– Ono što jasno vidim to je da se sve vreme, posle 2000, podržava razarajuća politika Republike Srpske, ali i zamrznuto stanje na Kosovu. To mi nedvosmisleno govori da se ovo vreme računa kao neki intermeco, u očekivanju povoljnijeg trenutka kad bi se ti zamrznuti konflikti mogli ponovo odmrznuti i lepo nastaviti tamo gde se stalo 1995. ili 1999. godine. Zbog toga se tako lako dižu emocije u regionu, zato je dovoljna jedna reč pa da sve svi tobožnji napori ponište. Tako je na svim stranama, ali nas interesuje Srbija, a ona je ta koja drži otvorenim i pitanje BIH i Kosova. Ratovi 90-ih nisu mentalno završeni. To se najbolje vidi iz svih ruševina koje su i dalje svuda po regionu, od Hrvatske do Beograda. To da se te srušene zgrade nisu mogle popraviti više od 20 godina govori o tome da rat i dalje mentalno traje. Traje jer je i dalje potreban elitama.

„Rusiji smo još samo mi ostali“

* Očekujete li probleme u evropskoj perspektivi Srbije zbog uticaja i uloge Rusije u tom procesu? Da li je ruski uticaj zaista toliki i koliko su odlučni u sprovođenju svojih interesa u odnosu na evropske integracije i budućnost građana? Koliko je to opasno i može li zaista ugroziti bezbednost, na šta se uveliko upućuje?

– Nikad baš nisam verovala u evropsko opredeljenje, ni prethodnih, a posebno ne ovih vlasti. Ni iz čega se ne vidi stvarno prihvatanje bilo čega što simbolizuje savremenu Evropu – od pluralizma i slobode izražavanja do vladavine prava ili kritičkog obrazovanja. Sve što ideološki možemo da proniknemo direktno je suprotno onome što bi trebalo da je taj ideal Evrope. Zato je u ideološkom smislu Rusija daleko privlačnija, upravo kao suprotnost Evropi. Uz to, verujem da se od Rusije upravo očekuje podrška za to što se zove srpski nacionalni interes, a odnosi se na te teritorije u Bosni i na Kosovu od kojih se nije odustalo. Sa svoje strane, Rusiji smo još samo mi ostali. Kao što je poznato iz istorije, Rusiji je Balkan potreban da bi se na tom prostoru dokazivala kao velika sila. A tu je ostala još samo Srbija. Videli smo kakve su bile ruske reakcije na crnogorsko učlanjenje u NATO ili na makedonske izbore. Rusija se ponašala izuzetno agresivno – od organizacije pučeva do zabrane uvoza vina. Zbog toga verujem da situacija jeste potencijalno opasna.