Ne može čovek da se otme utisku da strateški razvoj države Srbije i danas zavisi od geografskog protezanja granice između nekadašnje Austrougarske monarhije i Kraljevine Srbije, odnosno Osmanskog carstva, rekao je Đokica Jovanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, povodom podataka o dramatično neravnomernoj regionalnoj raspodeli stranih investicija, ali i državnih subvencija u Srbiji.
Utisak jeste nedvosmislen: u Beograd i Novi Sad je od 2000. godine do danas otišlo skoro tri četvrtine ukupnih stranih investicija vrednih 23,7 milijardi evra, dok je devastiranim gradovima i opštinama, čiji je stepen razvijenosti ispod 50 odsto (ne)velikog republičkog proseka, pripalo samo 0,43 odsto. Pri tom je država Srbija (od aprila 2014. do aprila 2016) kompanijama u Beogradu i Novom Sadu, koji spadaju u najrazvijenije lokalne samouprave i regione, dodelila bezmalo polovinu (44,2 odsto) subvencija za podsticaj investicija, inače prirotetno namenjenih manje razvijenima. Za subvencije u devastiranim opštinama, koje su morale imati prvenstvo po ovom pitanju, opredelila je samo 3,6 odsto.
I to nije ništa posebno novo, tako je već decenijama unazad. Tek povremeno, obično pred izbore, olako padnu obećanja o politici ravnomernog regionalnog razvoja, političke stranke koje se programski zalažu za takav razvoj ili formiranje regiona „presele“ poneku državnu instituciju u Niš ili Kragujevac, a država dobije statističke regione, koji nemaju iole ozbiljnu nadležnost i finansije. Kad vrag odnese šalu, a neki grad se samoproglasi „dolinom gladi“ stigne i neki veliki investitor.
Takva „kozmetika“ svakako ne može da promeni ekonomsku mapu Srbije, jasno podeljenu na Sever i Jug. Srbiji je neophodna jasna političko-ekonomska strategiju o ravnomernom regionalnom razvoju, te njegovo sistemsko stimulisanje kroz različite mehanizme, od poreskih preko infrastrukturnih do finansijskih. Mada svaki investitor ima prava da bira gde će doći, na državi koja drži do svog razvoja, pa i opstanka, jeste da mu efikasnim podsticajima „sugeriše“ da odu tamo gde joj je najpotrebnije.
Ukoliko se to ne dogodi, vest da sela na jugu Srbije ostaju i bez poslednjih staraca neće biti ništa posebno. Neće to biti ni informacija da se svake godine u Beograd trbuhom za kruhom doseli po 50.000 stanovnika iz regiona koji se prazne. Problem je što će takve pojave dodatno urušavati već sirotu Srbiju, a urušavaće i glavni grad. Tvrdnja da ćemo jednog (lepog) dana svi (lepo) živeti u Beogradu moguća je samo u vicu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.