Običan dan

Smeškaju se volonteri. „Nao e nada, nao e nada“, ili tako nešto izgovoriše. I zaista niko od popularnih seljana ni da trepne na iritantan zvuk. Verovatno je nekome poplavilo kupatilo u sobi, pošto je to glavni seoski problem. „Zapamtite više, toalet papir se ne baca u wc šolju!“, konstantno poručuju domaćini u svakom novoizgrađenom olimpijskom objektu. A gde se baca, pitamo se svi… 

Novak Đoković se stalno nešto mota po kancelariji Olimpijskog komiteta Srbije. Ulazi, izlazi… Evo ga i Boris Beker. Da se javi da je stigao. Opet Nole. „Što je dosadan bre ovaj Novak, ajd idi tamo malo iskuliraj, ostavi nas na miru“, smejemo i zezamo između sebe (da Novak ne čuje) na neverovatnu dostupnost broja jedan kao da smo upravo izgovorili najsmešniji vic na svetu. Utrčavaju i košarkaši. Oni bi neku loptu, da se malo poigraju u bazenu. Strelci se vraćaju sa treninga. Zorana Arunović je zabrinjavajuće šmrkava.

Bolja maskota i od Vinicijusa i Toma je stonoteniser Aleksandar Karakašević. Kao neki skener situacije, na svakih pola sata izbaci ironičan pregled stanja u selu. Konstatujemo sa Karašem- kad vidite olimpijce, domaće i svetske, na jednom mestu, jasno vam je zašto ih domaćini Igara uvek daruju kondomima.

Popodne – Kopakabana. Prva duža šetnja Kopakabanom, pesma na portugalskom u kojoj nisam razumela ništa osim reči „amore“ i ne tako ukusna kafa u obližnjem lokalu, još prvog dana zvali su na nerad i opuštanje. Konačno je uvrebano vreme da se to ponovi, istim redom, na istom mestu, sa jednom izmenom. Kaipirinja umesto kafe. Čuju se sirene, čuju se na sve strane…Tu nedaleko prolazi olimpijska baklja. Ne može da joj se priđe. Još samo jedan dan je deli od cilja. Valjda je više neće napadati.

Jutro posle. Dan otvaranja Igara – Kopakabana. Sve se dešava večeras. Počinje. Karneval na Marakani. Dobili smo jednu kartu, a nas je četvoro. Svima nam se ide. Jedna karta a nas četvoro. Da izvlačimo šibicu? Ne, ni to ne bi bilo fer. Prepustili smo ulaznicu koja vodi na događaj na kojem žele svi da budu, na koji se ide jednom u životu. Bićemo na našoj Kopakabani. „Ma, ovde će da bude i bolje i veselije, sigurno“, nepopravljivi optimista je Vladimir.