Mladi teniser košta 70.000 evra godišnje

Investicija, koja je u Srbiji gde je prosečna plata oko 400 evra za veliku većinu nešto o čemu čak ne može ni da se mašta, retko se vraća a pritisak koji toliki novac stvara i na roditelje i na decu beli sport pretvara u igru sa malo uživanja.

– Na početku roditelji ne shvataju koliko je tenis skup jer su teniske škole uglavnom pristupačne svima. Kada im postane jasno koliko je para potrebno, nastaju problemi. Neki roditelji realno sagledaju dokle mogu da guraju, drugi su nerealni i ne razumeju da ne mogu da pruže adekvatne uslove da bi dete napravilo rezultat. Ima i onih koji rizikuju puno, zadužuju se, prodaju nekretnine, a nigde nema garancije za uspeh – kaže Dejan Vraneš, bivši selektor Fed kup reprezentacije i teniski trener.

Nisu samo roditelji ti koji se nalaze pod pritiskom da obezbede uslove deci koja pokazuju određeni talenat. Podjednaki deo tereta preliva se i na mlade tenisere koji u uzrastu od 14, 15 godina treba da se izbore sa činjenicom da se od njih očekuje da rezultatima opravdaju ogromna ulaganja. Čak i ako roditelji svojim ponašanjem ne pritiskaju decu (što nije uvek slučaj, jer u svim sportovima, a možda u tenisu i najviše, postoje oni koji kao „vaspitni metod“ koriste pretnje, udarce, ucene), sami igrači žele da vrate pruženo svojim uspesima. Travis Dorš, nekadašnji NFL igrač a sada profesor na Juta državnom univerzitetu, pokazao je u svojim istraživanjima da što više novca roditelji ulažu, to deca osećaju veći pritisak da zablistaju. Dorš objašnjava za Danas da se pre svega radi o utisku koji deca sama formiraju nezavisno od ponašanja roditelja.

– Posledice ovog pritiska mogu biti velike – u našem istraživanju otkrili smo da povećano osećanje pritiska od strane roditelja prouzrokuje da mladi sportisti manje uživaju u sportu i da su manje posvećeni bavljenju sportom u narednim sezonama… Što je ishod koji niko, pogotovu ne roditelji, nije očekivao – objašnjava Dorš.

Teniski trener Strahinja Jovanović kaže za Danas da retko koji roditelj može da isprati ulaganja koja se traže nakon navršenih 15 godina. Kako objašnjava, najviše novca odlazi na putovanja na turnire.

– Ako pogledate da teniser treba da odigra godišnje 75 mečeva, odnosno dvadeset turnira, vidite koliko je samo novca potrebno za avionske karte, uz smeštaj i hranu. Uz sve to vama treba novac za treniranje, hala u Beogradu po satu košta od 12 do 17 evra, a trenira se četiri sata dnevno; patike, koje pucaju na dva-tri meseca treba platiti 150 evra, za žice treba dati 20 evra… – nabraja Jovanović zaključujući da se na kraju dolazi do cifre između 40.000 i 70.000 evra.

Rešenje su sponzori, ali retko ko će odlučiti da uloži toliki novac u igrača osim ako nije siguran da će uspeti. Zato ne čudi da zbog manjka para mladi sportisti odustaju od tenisa nakon 14, 15 godine. Prema podacima Teniskog saveza Srbije objavljenim na njihovom sajtu sve manje dece učestvuje na turnirima iz kalendara TSS-a – prošle godine broj učesnika je bio manji za 100, dok je u periodu 2013/14. taj pad bio skoro 30 odsto.

Aleksandar Bolić, direktor TSS-a, kaže za Danas da je finansijska pomoć saveza igračima do danas iznosila nešto preko 200.000 dolara. Kako objašnjava, teniseri su raspoređeni u A i B timove za juniore i mlađe seniore, ukupno ih je 27, a TSS Srbije novčano pomaže organizaciju turnira na koje igrači iz ovih timova dobijaju specijalne pozivnice i tako lakše dolaze do bodova za njima značajne rang-liste. Tokom ove godine Savez je za ovu vrstu pomoći potrošio ukupno 101.000 dolara.

– Igrači iz A i B timova imaju takođe na raspolaganju korišćenje terene na TK Novak tokom cele godine, kao i usluge dva trenera koji su stalno angažovani od strane TSS. Od juna meseca TSS je, na predlog Novaka Đokovića, angažovao Renza Furlana koji je bio top 20 igrač na ATP listi, direktor Italijanske teniske federacije za sportska pitanja kao i trener više igrača sa ATP i WTA liste između ostalih i Frančeske Skijavone, pobednice Roland Garosa. Pored Furlana u rad sa najboljim mlađim igračima kao savetnik uključen je Gebhard Grič, Novakov kondicioni trener – kaže Bolić.

Pomoć nacionalnih saveza igračima postoji gotovo svuda u svetu, međutim i u bogatijim zemljama najveći deo tereta pada na roditelje. Pri tome, budžet teniskih asocijacija zapadnoevropskih zemalja, recimo, Britanije, koja je prošle godine imala prihod od 63.5 miliona funti, daleko premašuju novac sa kojim raspolaže srpski savez koji je 2015. godine od Ministarstva omladine i sporta dobio 74 miliona dinara uz sopstveni prihod od 28 miliona dinara (što je oko 738.000 funti). Principi po kojima se sredstva raspoređuju razlikuju se od zemlje do zemlje, a recimo u Švajcarskoj postoji sistem da nacionalna teniska asocijacija preuzima potpuno na sebe finansijsku brigu o desetak najboljih igrača.

– Svi naši veliki igrači bili su pod velikim pritiskom da moraju da naprave velike rezultate inače sav dugogodišnji trud pada u vodu. Uvek postoji bojazan šta ako se ove godine ne ostvare zacrtani ciljevi, da li će biti para i sledeće sezone da se nešto popravi – priča Vraneš.

Vrhunski srpski teniseri našli su način da izađu na kraj sa očekivanjima. Međutim ostaje pitanje koliko talentovanih mladih igrača nestaje zato što roditelji nemaju način da isprate novčane zahteve, ili ako imaju, deca ne mogu da se izbore sa pritiskom. Jedno od poslednjih istraživanja koje je rađeno u Srbiji o deci sportistima i razlozima zbog kojih prestaju da se bave sportom (Priručnik za roditelje mladih sportista) navodi da mladi to čine zbog lošeg iskustva sa trenerima, velikog pritiska da se pobeđuje, nedostatka zabave, ali i nerealnih ambicija roditelja. Trevis Dorš koji je i sam bio profesionalni sportista pre nego što je započeo akademsku karijeru kaže da se danas od dece očekuje da se veoma rano odluče samo za jedan sport kome odmah treba da pristupe kao profesionalci.

– Sve mlađoj i mlađoj deci se govori da treba da treniraju, da se takmiče i investiraju (vreme, novac i emocije) u jedan sport u trenutku kada imaju osam ili devet godina. Za mnoge roditelje i trenere trka da deca postanu elitni sportisti je nešto što intuitivno osećaju, oni posmatraju razvoj talenta iz perspektive odraslih, što sa razvojne tačke gledišta nije primereno sve do adolescentskog doba. Rizici su brojni, i najbolje se vide u povredama i velikom psihološkom trošenju dece – a to su dva najsigurnija načina da se uništi karijera mladog sportiste – zaključuje Dorš.

Savet za roditelje: Ne namećite deci svoje ciljeve

Travis Dorš kaže da je savet koji daje roditeljima je da svoje ciljeve prilagode ciljevima deteta, a ne obrnuto. „Postarajte se da dete učestvuje u programu ili timu koji odgovara njegovom nivou razvoja i ciljevima. Najbolji način da se to ostvari je kroz razgovore sa decom. Komunicirajte sa njima pre tokom i nakon svakog treninga da bi ste videli da li uživaju i da li su im posvećeni“, kaže Dorš, dodajući da je bitno da se detetu omogući odmor od treniranja i takmičenja kako bi povratili fizičku i mentalnu energiju.