Čudna smrt turskog sekularizma

Procene još nisu završene, ali sudeći po prethodnim primerima u istoriji, ozbiljni izazovi autoritarnih i poluautoritarnih lidera obično dovode do snaženja režima, a ne do toga da postanu umereni. A Erdoganovi potezi od propasti puča – gotovo istog trenutka je saopšteno da će biti masovnih hapšenja i čistki hiljada vojnika, sudija, policajaca i nastavnika – izgleda da potvrđuju pesimističniji scenario.

Ipak, bilo bi pogrešno sagledavati ono što se sada dešava u Turskoj isključivo kroz prizmu Erdoganove ličnosti i njegovih autoritarnih sklonosti. On i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) predstavljaju tektonsku promenu u turskoj politici, koja ima paralele u drugim zemljama s većinskim muslimanskim stanovništvom na Bliskom istoku.

U nastojanjima da put turske istorije odvoji od radikalnog sekularizma osnivača moderne Turske Kemala Ataturka, za AKP se u početku ispostavljalo da skreće od kemalističkog autoritarnog kalupa. Pošto su posmatrači sa Zapada podržavali sekularnu prirodu kemalizma, mnogi su prevideli da je režim sličniji evropskom fašizmu iz 1930-ih, nacionalističkoj jednopartijskoj državi sa Kemalom u centru kulta ličnosti, nego liberalnoj demokratiji. Sistem je polako postajao popustljiviji tek pedesetih godina prošlog veka.

Kemalistički sekularizam nije bio izraz širokog, narodnog pokreta odozdo; njega je tradicionalnom i pretežno ruralnom društvu nametnula mala urbana elita – vojna i intelektualna. Kemalizam nije samo uveo varijantu latinice, koja je potpuno odsekla Turke od bilo kakve veze s njihovom istorijom i kulturom; on je zabranio i tradicionalnu odeću (fes, džakaste pantalone za muškarce, marame za žene) i nametnuo evropski dres-kod celoj populaciji. Prezimena koja su zvučala arapski ili muslimanski morala su da se zamene turskim.

Nijedno evropsko društvo nije tako bolno prošlo kroz proces kulturne revolucije, koja je izvršena počev od opštijih ka specifičnijim nivoima. Sekularizacija na Zapadu je izvršena ruku pod ruku s prosvetiteljskim projektom demokratizacije i liberalizacije. U Turskoj, i u manje radikalnom obliku pod vlašću šaha u Iranu i pod vlašću vojnih diktatora u zemljama poput Egipta, Tunisa, Sirije i Iraka, stanovništvo nikada nije imalo izbora.

Izborne pobede AKP-a od 2002. (kao i uporedni događaji u drugim muslimanskim zemljama) na neki način su predstavljale povratak ugnjetenih. Pošto se kemalistički sistem konačno politički liberalizovao (mada ne i kulturološki), pojava višepartijskog sistema je na kraju osnažila i tradicionalne konzervativce, čije su preferencije dugo bile osporavane.

Istovremeno, ekonomska modernizacija je konzervativcima donela društvenu mobilnost, što je dovelo do pojave nove buržoazije koja se držala svojih tradicionalnih verskih vrednosti i pripadnika kemalističke elite, koja se ušuškala u vojsci, birokratiji, sudstvu i na univerzitetima, i smatrala se ugnjetačima. Ti birači su stvorili bazu izbornih pobeda i demokratskog legitimiteta AKP-a. Nedavni napori elemenata vojske – štita kemalističkog sekularizma – da opovrgnu volju naroda (kao što su to učinili tri puta u poslednjih pedeset godina) potvrđuju postojanje trajnog sukoba između sekularizma i demokratije u Turskoj.

Istovremeno, Erdoganova spoljna politika u poslednjih nekoliko godina je bila sve samo ne uspešna. NJegovo obavezivanje u početku na „nulte konflikte sa susedima“ je umesto toga dovelo do pogoršavanja odnosa s Jermenijom, Rusijom, Izraelom i Egiptom, a da ne spominjemo posledice učešća u građanskom ratu u Siriji na domaćem terenu, uključujući talas terorističkih napada.

Ništa od toga Erdoganu nije umanjilo podršku kod kuće, dok mu SAD i EU pružaju podršku kada je reč o najnovijem pokušaju puča, mada stisnutih zuba. To svedoči o tome da zapadne sile imaju suštinski interes u stabilnoj Turskoj, koja je EU potrebna da bi stopirala nove talase imigranata, uglavnom iz Sirije, i koja je SAD potrebna za njihov rat, ograničen kakav jeste, protiv Islamske države. Pitanje je da li će Erdoganov lov na unutrašnje neprijatelje – stvarne i umišljene – sprečiti SAD ili EU da nastoje da uspostave saradnju s Turskom.

Ali brutalna reakcija Erdogana na pokušaj puča, koja može da uključuje i nameštena suđenja pored „čistki“ javnih institucija od ostataka i sekularističkog establišmenta i njegovih bivših saveznika iz gulenističkog pokreta – samo će produbiti podele u turskom društvu. Zapravo, terorističke napade nije inicirala samo Islamska država, već i kurdski ekstremisti, čiji zahtevi za autonomiju osporavaju koncept nepodeljive turske nacije, što je kamen-temeljac kemalističke države.

Uoči pokušaja puča Erdogan je preduzeo značajne korake u cilju smanjenja napetosti s Rusijom i Izraelom, i izgleda da gotovo ne postoji verovatnoća da su ti napori osujećeni njegovim postpučovskim kaznama. Ipak, građanski rat u Siriji izgleda da ne jenjava, a de fakto uništavanje Sirije kao koherentne države iznutra i dalje stavlja pred izazov tursku politiku i društveno jedinstvo, pri čemu sve više izbeglica pokušava da pređe u Tursku.

Naposletku, kemalistički sekularizam čije se uporište u vojsci se pokazao neodrživim – njegovo uništenje pod rukovodstvom AKP-a uživa široko rasprostranjenu podršku. Ali postoji velika verovatnoća da će propali puč osnažiti neliberalne aspekte demokratije, koji se pojavljuju pod Erdoganom, gde se volja naroda i vladavina većine kosi s pluralizmom, ljudskim pravima i slobodom govora. Ostaje da se vidi stabilnost takvog sistema u Turskoj, gde je, uprkos protivljenju naroda puču, neprijateljstvo prema Erdoganu snažno.

Autor predaje na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Bivši je generalni direktor izraelskog Ministarstva spoljnih poslova.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org