Foto: FoNet/APČuvajte se careva koji nose poklone. To je mudar savet za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, pošto pokušava da iskoristi svoje pomirenje s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u odnosu sa Zapadom.
Okosnicu Erdoganovog sastanka s Putinom ovog meseca u Sankt Peterburgu navodno je činilo zakopavanje ratne sekire nakon što je Turska prošle godine oborila ruski ratni avion u blizini svoje granice sa Sirijom. Ali izgleda da Kremlj posmatra tu posetu kao priliku da ubedi Erdogana da „skrene ka istoku“ i pridruži se Rusiji, kao i Kini i zemljama Centralne Azije, u jednoj vrsti bratstva autokratija. Pitanje koje se postavlja jeste da li Erdogan zapravo planira da prihvati tu ponudu.
Erdogan definitivno glumata s Putinom, obećavajući prijateljstvo i saradnju. Čineći to, on je poslao zapadnim saveznicima, koji su kritikovali hapšenje više hiljada primećenih protivnika, uključujući veliki broj novinara, nakon prošlomesečnog propalog pokušaja vojnog puča, moćnu poruku:“Ne trebate mi.“ Nasuprot tome, Putin je bio prvi svetski lider koji će zatražiti podršku za Erdoganovu vladu nakon puča, što možda objašnjava zašto je Rusija bila prva Erdoganova destinacija nakon što se prašina slegla.
Istini za volju, Erdogan možda prosto koristi savršenu priliku da unapredi bezbednost Turske i regiona. Naposletku, nije ni u čijem interesu, a naročito nije u interesu NATO, da Turska i Rusija budu u neprijateljskim odnosima.
Ali bi bilo iznenađujuće ako Erdogan ne bi imao želju da unervozi svoje NATO saveznike. A u tom poduhvatu je uspeo. U najmanju ruku, EU je Turska potrebna da bi, prema sporazumu koji je potpisan u martu, nastavila da obustavlja priliv izbeglica na njene granice; svaki nagoveštaj da se Erdogan možda okreće protiv Evrope je samim tim razlog za ozbiljnu zabrinutost.
Međutim, možda postoji nešto više od Erdoganovog pomirenja s Putinom. Ako iskreno teži da produbi odnose Turske s Rusijom na uštrb njenih veza sa EU i SAD, kako neki upozoravaju, to bi bio ekvivalent suštinskom geopolitičkom prestrojavanju. Ali izgleda da je za to verovatnoća veoma mala.
Kremlj ima snažan interes u pogoršavanju odnosa Turske s njenim zapadnim saveznicima. Putin izražava snažno protivljenje politici NATO – naročito njegovoj ulozi u zemljama koje se graniče s Rusijom. S obzirom da Putin malo mari za ljudska prava, vladavinu prava ili demokratiju, gledati kako lideri EU i Amerike ukrštaju koplja sa Erdoganom zbog njegovih postpučovskih mera mora da je izgledalo kao zlatna prilika da se oslabi NATO.
Još jedan razlog zbog kojeg Rusija nastoji da pruži ruku prijateljstva Turskoj jeste aktuelni konflikt u Siriji, u kojem Kremlj vojno interveniše da bi očuvao režim sirijskog predsednika Bašara al Asada. Putinu je potrebna pobeda u Siriji – i put za bekstvo. Da bi to postigao, potrebno je da Erdogana, koji snabdeva oružjem i pruža podršku sunitskim pobunjenicima koje love ruske vazdušne snage, pridobije u svoj tabor.
Ali argument Turske za istočni stožer je mnogo slabiji. Istina, Turskoj su potrebni ruski turisti da bi podstakli njenu poljuljanu ekonomiju. Ali kakvi god bili ekonomski dobiti koje Rusija može da ponudi, oni su marginalizovani ekonomskim dobitima koje pruža EU – važan trgovinski i poslovni partner koji je nezamenljiv kada je reč o iniciranju modernizacije Turske. Dodajmo tome Putinovu reputaciju nepouzdanog partnera i jasno je da iako bolji odnos s Rusijom može da donese korist Turskoj, Erdogan ne može da priušti da napusti veze svoje zemlje sa Zapadom.
Ali, iako bi ulazak u Putinovu orbitu bila strateška greška za Erdogana, mnoštvo lidera je ranije pravilo strateške greške. Upravo su iz tog razloga toliko važni sledećih nekoliko meseci, kada Turska i EU budu razmatrale sporna pitanja.
Daleko od toga da su Erdoganove postpučovske mere jedini izvor tenzija između Turske i Zapada, naročito EU. Turska insistira na tome da ove godine bude ispunjeno obećanje vlada EU od januara da turski državljani koji posećuju EU putuju bez viza. Ali, budući da Turska do sada nije ispunila dogovorene uslove, uključujući preinačenje njenog zakona o borbi protiv terorizma, to se možda neće desiti, što je ishod koji je postao još verovatniji nakon pokušaja puča. Kao rezultat toga, sporazum o migraciji koji je zaključen u martu sada visi o koncu.
Da bi se izradio put napred, hitno je potreban kontinuiran dijalog između EU i Turske. Umesto da dozvoli Erdoganu da iskoristi svoj odnos s Putinom da bi manipulisao svojim NATO saveznicima, Zapad, a naročito EU, mora da osudi jasno kao nikada ranije njegov sve brži zaokret ka autokratiji. Moraju da ga nateraju da shvati da se put kojim se trenutno kreće udaljava od članstva u EU i mogao bi da košta Tursku nekih ekonomskih veza od kojih ona zavisi.
Vreme je da Erdogan donese odluku. Ili da nastavi obavezivanje svoje zemlje na bliže partnerstvo sa EU uz sav prosperitet koji bi to uključivalo, ili da nastavi da gura Tursku ka budućnosti despotizma i izolacije, u kojoj bi povremeno dobijao utešne telefonske pozive iz Kremlja, ali malo šta drugo. Izbor nije veliki. Za dobro turskih državljana, nadajmo se da Erdogan to shvata.
Autor je bivši belgijski premijer. Sada je predsednik Saveza liberala i demokrata za Evropu (ALDE) u Evropskom parlamentu.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
