Nikson i Tito za svetski mir

Prošlo je od tada petnaestak godina, a Srbija još nije imala prilike da ugosti predsednika vodeće svetske sile. I tako uđe u krug država od naročitog poverenja. Možda će sadašnjoj vladajućoj garnituri u Srbiji – a ona, ili bolje rečeno on, ima sve šanse da zadrži taj status još neko solidno vreme – to najzad poći za rukom. Dosad su Beograd posetili predsednici Ričard Nikson (1970), DŽerald Ford (1975, u sklopu evropske turneje) i DŽimi Karter (1980), u vreme kada je ovaj grad bio „prestonica“ države koja nije bila dovedena u situaciju da samo „isporučuje“ (deliver) određenu politiku.

Poseta Niksona, koji je, dakle, bio prvi predsednik SAD koji je ovde boravio i njegovi razgovori – uglavnom o međunarodnim odnosima – sa predsednikom Josipom Brozom Titom svedoče o značaju bivše države, iako ograničenom. Bilo je to 30. septembra i 1. oktobra 1970, kada je Nikson sa suprugom Pet boravio, osim u Beogradu, i u Zagrebu i Kumrovcu. A malo je falilo da do posete ne dođe. Naime, predsednik Egipta Gamal Abdel Naser iznenada je umro od srčanog udara 28. septembra. „Iako se očekivalo da će predsednik Tito odložiti državnu posetu predsednika Niksona, on je odlučio da odustane od odlaska na sahranu“, zabeležila je „Fondacija Ričard Nikson“, uz podsećanje da je Broz bio blizak lični prijatelj egipatskog vladara.

„Ispostavilo se da predsednik Tito nije želeo da odloži, i to možda na neodređeno vreme, dugo traženu posetu predsednika Niksona. Takođe je verovatno da nije želeo da propusti ograničenu mogućnost da se založi za stav svoje zemlje protivan bliskoistočnoj politici Sjedinjenih Država za koje je tvrdio da su bile previše naklonjene interesima Izraela“, piše ova Fondacija.

„Visoko na dnevnom redu sastanka 1. oktobra našla se – ništa manje – umešanost Sjedinjenih Država na Bliskom istoku“, navodi se u ovom svedočanstvu i dodaje da je Nikson iskoristio priliku da naglasi interes Sjedinjenih Država za jugoslovensku nezavisnost i da pokaže kako se stav Vašingtona razlikuje od pozicije Moskve „koja se u to vreme stalno protivila jugoslovenskim aspiracijama“. Posle sastanka, dvojica predsednika su objavila zajedničko saopštenje u kojem su naveli da su razgovarali o Bliskom istoku, Jugoistočnoj Aziji, odnosima između Istoka i Zapada, evropskoj bezbednosti, manje razvijenim zemljama, i tek na kraju – o bilateralnim odnosima SFRJ i SAD. Tito i Nikson su izrazili uverenje svojih država „pre u pregovore nego u konfrontaciju, kao neophodne za miroljubiva i pravedna rešenja, insistirajući da će saradnja među suverenim državama biti podstrek napretku“.
Pre ovog sastanka, Tito i Nikson su razgovarali u Starom dvoru, gde je bila svečanost na kojoj su obojica održali zdravice. Nikson je tada rekao: „Tokom perioda od 25 godina imao sam privilegiju da se sastanem i razgovaram sa više od 70 šefova država i vlada u svetu. Nijedan šef države ili vlade koje sam sreo nije imao više iskustva širom sveta, niti je poznavao više državnika širom sveta nego predsednik Tito. Bilo mi je prilično od pomoći što sam dobio njegove procene različitih problematičnih tačaka u svetu i njegov najbolji savet kakve bi politike trebalo usvojiti koje mogu dovesti do mira i saradnje širom sveta“. Nikson je rekao i da je uveren da će Titovo „veliko nasleđe biti da će biti zapamćen u istoriji kao čovek mira“. „Zato vas sve pozivam da podignemo čaše za mir i prijateljstvo između Sjedinjenih Država i Jugoslavije, i za svetski mir kojem je predsednik Tito posvećen i kojem sam ja posvećen, da radimo zajedno, ako je moguće, na tom velikom zadatku“, rekao je Nikson na kraju.

Tito je svoju zdravicu započeo sa „dame i gospodo, drugovi“. „Moram da kažem koliko smo tužni – a nije baš prijatno znati to osećanje – što je vaša poseta našoj zemlji bila, avaj, previše kratka pa tako niste imali prilike da vidite puno toga što su naši radni ljudi postigli posle Drugog svetskog rata“, rekao je obraćajući se gostu. Tito je govorio o jugoslovenskim iseljenicima u SAD koji su tamo „videli novu demokratiju koja je omogućila svakom čoveku da živi život dostojan ljudskog bića“. „Naravno, oni nisu rekli da su u toj zemlji tekli med i mleko. Oni su takođe govorili o veoma napornom radu“, dodao je Broz.

„Slažem se sa vama, gospodine predsedniče, da je naša dužnost da radimo zajedno i učinimo sve što možemo kako bismo osigurali mirno rešavanje međunarodnih problema da bismo podsticali detant i izbegli tragedije slične onima koje su čovečanstvo zadesile tokom Prvog i Drugog svetskog rata“, zaključio je jugoslovenski maršal.

Zanimljivo je kako je Henri Kisindžer, u to vreme Niksonov savetnik za nacionalnu bezbednost, pripremao predsednika SAD za posetu Jugoslaviji: „Mada ćete imati topao i prijateljski doček naroda, ne treba očekivati da on bude dramatičan i dirljiv poput onog u Bukureštu prošle godine (Nikson je 1969. posetio Rumuniju, prim. M. M.). Prilika će biti manje nabijena emocijama za narod koji dugo uživa široke kontakte sa spoljnim svetom; to neće biti ni dramatični čin emancipacije od sovjetskog pokroviteljstva. Sam Tito će vas dočekati sa dostojanstvom i tihim zadovoljstvom jer je predsednik Sjedinjenih Država došao da ga vidi. Uveren u svoj vrhovni autoritet, on neće, kao Čaušesku prošle godine, gledati i iskoristiti vaše prisustvo kao sredstvo konsolidacije svoje unutrašnje političke pozicije.“

Kako je stvarno bilo je za NIN izveštavao Dragoslav Rančić (digitalizovao yugopapir.com): „Američki predsednik Nikson paralisao je saobraćaj na glavnoj beogradskoj raskrsnici, kod „Londona“ kada je prošle srede, prvog dana svoje posete Jugoslaviji, iznenada zaustavio automobil i počeo da se rukuje sa Beograđanima. On se u dva maha, u gužvi koja se stvorila, popeo čak i na krov svog automobila i nekoliko puta uzviknuo na srpskohrvatskom: ‘Živela Jugoslavija’ „. U svojoj analizi, Rančić je te 1970. zaključio: „Razlike u opštim gledanjima ne treba da predstavljaju prepreku konkretnoj saradnji u onim oblastima koje obe strane ocenjuju kao korisne sa stanovišta sopstvenih interesa. Čak bi se moglo reći da su u tom pogledu Jugoslavija i SAD dale jedan od rečitih primera mogućnosti aktivne koegzistencije i ravnopravne saradnje između dve zemlje toliko različite po veličini, moći, unutrašnjem društveno-političkom sistemu i gledanju na svet“.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD