Kad proces "marketizacije" nema alternativu

„Elementi tržišta su se pojavili u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kada su ljudi, kad je reč o snabdevanju hranom, prestali da budu isključivo zavisni od države. Pijace su pružile stanovništvu Severne Koreje ukus strane kulture, olabavile njihovu zavisnost od vlasti koja ih više ne hrani i otvorile novu pukotinu između bogatih i siromašnih. To je uticalo da ljudi budu nezavisniji od države“, izjavila je nedavno pred novinarima, koji su boravili us Seulu, Signe Olsen, predstavnica Kancelarije visokog predstavnika Ujedinjenih nacija za prava čoveka (OHCHR). Novinari su imali priliku da se sretnu sa troje prebega iz Severne Koreje među kojima je bila i Čon Jung Đu (26), sada studentkinja u Seulu, koja sebe naziva pripadnicom „generacije tržišta“. Ona pamti period velike gladi u Severnoj Koreji kada je, prema različitim procenama, umrlo između 240.000 i 3,5 miliona ljudi, zbog čega je režim tolerisao nastanak tržišne privrede. Satelitske fotografije i svedočenja prebeglih pokazuju da u Severnoj Koreji sada ima oko 400 pijaca, uglavnom na otvorenom, nazvanih „đangmadang“ i svaka ima stotine, ili hiljade, tezgi. Prebezi kažu da je najveća pijaca Pjongsong, u blizini Pjongjanga, glavnog grada Demokratske Narodne Republike Koreje (DNRK). Tvrde da se na pijacama u Severnoj Koreji može naći sve, osim „od popa brada“. Prodaje se raznovrsna roba – od medicinskog bilja, do farmerica, televizora i CD-ova sa sadržajima inostranih produkcija…

Nedavne ankete među izbeglicama ukazuju na to da je većina običnih Severnokorejanaca usmerena ka tržnicama kako bi zaradili za život. Naime, kada je Kina krenula putem tržišnih reformi, a međunarodne sankcije pojačane, severnokorejski sistem javnog snabdevanja na tačkice se urušio i nikad više nije sasvim oporavljen. Zato su vlasti tolerisale, ali i oporezivale, neke pijačne aktivnosti. Uslov da radi na pijaci jeste da trgovac kupi tezgu i plati porez, mada nema zvaničnih podataka koliko država prihoduje od pijačnih prodavaca. Na „đangmadangu“ se prodaju domaći proizvodi, ali i oni uvezeni, ili prošvercovani, iz Kine, Južne Koreje i drugih zemalja. Odeća, cipele i CD sa južnokorejskim „sapunicama“ posebno su popularni, iako je u DNRK nelegalno prodavati robu izrađenu u zemlji arhineprijatelja. Vlasti su povremeno pokušavale da spreče brz rast broja pijaca ograničavanjem vremena rada pijaca i zabranom mladim ljidima da tamo rade. Najžešće mere su preduzete 2009, kada su vlasti, u nameri da povrate kontrolu nad privredom, zamenile sve novčanice i uz to ograničile dozvoljeni iznos. Monetarna reforma je pokrenula široko narodno nezadovoljstvo pa je potpredsednik vlade zadužen za taj poduhvat pogubljen.

Prema svedočenju naših sagovornika stalne policijske racije nisu uspele da smanje potražnju na tim pijacama, pa je većina represivnih mera ukinuta. S druge strane, vlasti nisu preduzimale nikakve ozbiljne mere za promenu teške ekonomske situacije u zemlji, sve do dolaska na vlast sadašnjeg vođe Kim DŽong Una (2011. godine), koji je na čelu države nasledio svog oca Kim DŽong Ila. Ali, uprkos tome što je obećao da će unaprediti životni standard stanovništva, on i dalje troši resurse na programe naoružanja, naročito nuklearnog, kako bi se izborio „s vojnim pretnjama SAD“. Stručnjaci upozoravaju da vlast mora da vodi računa o tome da ekonomska politika ne škodi opstanku pijaca. Naime, izveštaji govore da trećinu realne privrede DNRK čine siva ekonomija i nezvanični privredni sektor. Ima i onih koji tvrde da je ekonomski podsticaj koji pijace obezbeđuju, pomogao Kim DŽong Unu da ostane na vlasti i dalje razvija svoje nuklearne ambicije.

Jedan od naših sagovornika, Hjong So Kim, koji je pobegao iz Severne Koreje, kaže da u toj državi funkcionišu tri vrste privrede: prva za obične smrtnike; druga je vojna industrija i treća koju nazivaju specijalna ekonomijom i koja prikuplja sredstva za vrh vlasti. „Vlast je jedino zainteresovana za razvoj nuklearnog programa i dobrobit diktatora“, tvrdi on. Objašnjavajući razliku u privrednim sistemima dve Koreje Kim ističe da je za razliku od Južne Koreje, koja ima razvijenu tržišnu privredu, u Severnoj Koreji na sceni strogo centralizovana, planska ekonomija.

Novinarima su, pak, južnokorejski zvaničnici predočili da je ekonomska situacija u DNRK, šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka, bila osetno bolja, a ukupan bruto domaći proizvod znatno viši nego u njihovoj zemlji. U Severnoj Koreji su postojale prirodne sirovine i kvalifikovana radna snaga, budući da su japanski imperijalisti taj deo poluostrva industrijalizovali. Ali od 1973. godine privreda DNRK počinje naglo da opada. „Bila je to posledica neefikasnog komunističkog sistema i diktature. U okviru takvog sistema privatni sektor je rapidno smanjivan“, ocenio je jedan zvaničnik. Situacija je dodatno pogoršana raspadom Sovjetskog Saveza (u periodu između 1989. i 1991. godine). Koliki je jaz imeđu dveju Koreja o tome svedoče i sledeći podaci: Republika Koreja ima 40 puta veći BDP nego DNRK; njeni stanovnici su u proseku 10 santimetara viši od sunardnika na Severu; procenjuje se da će živeti 11 godina duže.

Crno tržište izmiče kontroli

– Crno tržište hvata koren u Severnoj Koreji. Režim kontroliše svaki aspekt života svojih građana, no postoji nešto što izmiče kontroli, to je crno tržište. Vlast je svesna činjenice da bi se, ukoliko ne bi dozvolila ljudima da rade i trguju na crnom tržištu, ponovila Velika glad iz 1990-tih. Usledili bi veliki nemiri. Zato vlasti Severne Koreje, iako su u potpunosti svesne poledica postojanja crnog tržišta, dozvoljavaju ljudima da se bave takvom ekonomskom aktivnošću. Čak 90 odsto svih roba potiče iz Kine – objašnjava biolog Hjong So Kim, svojevremeno pripadnik političke i interektualne elite Severne Koreje, koji je prebegao u Južnu Koreju.