Tramp nas može uvesti u eru globalnih previranja

U to vreme je izgledalo gotovo neverovatno da će Tramp postati predsednik, ali, eto, dogodilo se. Mada je moguće da, bar za sada, „hitanje ka bunkerima“ nije najprikladniji mogući odgovor, bez sumnje, nalazimo se u rizičnijem svetu. Pre gotovo dve godine, bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar Henri Kisindžer upozorio je Komitet oružanih snaga Senata da „kada se osvrnemo na svet, suočavamo se sa potresima i konfliktima“. Kao što je tada primetio Kisindžer, „Sjedinjene Države nisu se suočile sa raznolikijim i složenijim spektrom kriza od okončanja Drugog svetskog rata“.

Ono što se činilo sa tačke gledišta Vašingtona, izgledalo je slično u očima Evrope. Najjednostavnije govoreći, Evropa se osećala kao da je okružena „vatrenim obručem“, počev od revizionističke i revanšističke Rusije na istoku, do višestrukih kolapsa na Bliskom istoku i u severnoj Africi. Od proleća 2014, Rusija je počela da potpiruje konflikt u Donbasu i drugim delovima istočne Ukrajine, gde je stradalo deset hiljada ljudi, a ostalih dva miliona je raseljeno. Naravno, navedene brojke su „blede“ u poređenju sa humanitarnim krizama u Siriji, Libiji i Jemenu. NATO sada planira da rasporedi vojnike na severoistoku Poljske i u tri baltičke zemlje – Estoniji, Letoniji i Litvaniji, dok se Evropska unija bori sa kontinuiranim prilivom izbeglica i da uspostavi kontrolu nad svojim spoljnim granicama. Štaviše, bezbednosna pretnja koja dolazi od Rusije dovela je do postepenog povećanja izdvajanja za evropsku bezbednost i saradnju u tom domenu. Iako je EU tradicionalno isticala da su mir i prosperitet njeni glavni ciljevi, sada je prinuđena da se, pre svega, usredsredi na bezbednost, što je značajna promena.

„Složeni spektar“ kriza nije mimoišao ni Saudijsku Arabiju, odakle trenutno pišem. Stiče se utisak da niko nema odgovor na tako jednostavna pitanja kao što su kako ponovo uspostaviti stabilnost u Jemenu i na Levantu, ali svi znaju da kako se konflikti nastave postaje sve jednostavnije da će ceo region biti destabilizovan. To je opasnost koju niko ne može da ignoriše. Podjednako zabrinjavajući jesu glasovi iz Vašingtona koji se zalažu za obnavljanje konfrontacije sa Iranom, i to baš nakon što je postizanjem nuklearnog sporazuma između te države i Kine, Francuske, Rusije, Velike Britanije, SAD i Nemačke, otklonjenja opasnost od takvog sučeljavanja, ako ne i od istinskog rata. U tako kolebljivim okolnostima nova Trampova administracija može da pribegne umnogome različitim politikama. Sudeći po onome što smo videli u proteklih nekoliko sedmica, izgleda kao da ćemo biti prinuđeni da živimo svakodnevno slušajući spektakularne priče o međunarodnoj destabilizaciji preko Tvitera. Na primer, dovođenjem u pitanje dugotrajne američke politike „jedna Kina“, Tramp je nagovestio da postoji mogućnost da će razmotriti i suštinske aspekte spoljne politike SAD u vezi sa pregovaranjem i težiti novim sporazumima. Nesumnjivo, prestonice država širom sveta osećaju nespokoj j zbog onoga što budućnost može da donese.

Nove administracija u SAD uvek nas uvode u doba relativne nesigurnosti jer treba vremena da se novi tim „uigra“ i formuliše politiku u skladu sa informacijama koje možda nisu prethodno bile dostupne, poput obaveštajnih brifinga. Krizni menadžment je segment o kojem možemo da učimo samo putem iskustva i uz određenu obuku. Ipak, nakon višegodišnjih potresa i nesigurnosti nemamo drugog izbora već da pretpostavimo da nas čeka još iznenađenja „iza ćoška“. Od Donbasa do Severne Koreje i Persijskog zaliva ne postoji mesto u kojem se ne mogu dogoditi veliki obrti. U normalnim vremenima „mreža“ međunarodnih odnosa obezbeđuje dovoljno predvidivosti, iskustva i stabilnosti, pa se možemo uhvatiti ukoštac i sa iznenadnim događajima i izbeći sukobi između velikih sila. U proteklih nekoliko decenija bilo je napetih situacija, ali nije bilo velikih katastrofa, ali moguće je da je to vreme prošlo. Ulazimo u eru geopolitičkih previranja, što će značiti manje stabilne saveze i sve veću nesigurnost. Ne bi trebalo da tvrdimo da će se sve oteti kontroli, ali neosporno je da bi naredna kriza mogla da bude daleko veća od onoga na šta smo navikli, što je samo po sebi uznemirujuće.

Na kraju, svet će se navići na Trampovu administraciju, a Trampova administracija će se navići na svet. Ali sada treba da se pripremimo na mogućnost da će „potres“ poprimiti globalne razmere. Drugim rečima, iako nije vreme da „hitamo ka bunkerima“, sigurno neće škoditi ako imamo neki bunker u blizini.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske.