Kako lakše prebroditi odlazak u penziju?

Penzionisanje nije izuzetak. Odlazak u penziju predstavlja krupnu prekretnicu i svojevrsno raskršće u životu. Čekamo ga sa nestrpljenjem, ali često i sa nejasnim životnim planovima.

Penzionisanje za većinu ljudi je vreme velikih promena i često najdubljih kriza. Promene zahvataju različite sfere života, dolazi do menjanja navika, menjanja socijalne sredine i pogoršanja materijalnih uslova. Posle nekoliko decenija rada, kada je osoba provodila trećinu svog vremena u radu, dolazi do naglog prekida rada. Poznato je da se u vezi sa penzionisanjem otvaraju mnoga pitanja koja su dobrim delom psihološke prirode: krizna stanja, depresije, postpenzioni sindrom i slično. Ako se za odlazak u penziju ne izvrše adekvatne pripreme i ako se penzionerski život ne kompenzuje nekim drugim aktivnostima, dolazi do određenog stepena pogoršanja i fizičkog i mentalnog zdravlja – psihološki „lapot“, odnosno socijalna smrt. Penzioner mora da promeni svoj način života i navike i da ispuni vreme koje je provodio u radu novim aktivnostima.

Sa penzionisanjem menja se socijalna sredina, socijalne potrebe, potrebe za druženjem i kontaktima koje su jednim delom bile zadovoljene na poslu. Kada ode u penziju čovek se oseća usamljeno, napušteno i odbačeno u najboljem slučaju to je samo u period prilagođavanja na novi status.

Druga važna činjenica je da sa jedne strane penzionisanjem dolazi do pogoršanja materijalnih uslova, a sa druge da mi nemamo jasnu sliku i podatke koliko je sredstava potrebno za zadovoljenje osnovnih potreba za život penzionera. To ne uključuje samo hranu i stan, već i odeću, zdravstvenu zaštitu (koliko koštaju usluge zdravstvene zaštite, participacija, lekovi, pelene za odrasle), transport, sigurnost, fizički komfor, zabavu i rekreaciju. Sa smanjenjem prihoda mnogi smanjuju izdatke, iako sa starenjem dolazi do njihovog uvećanja. Finansijka sigurnost je važna za samopoštovanje i dobrobit.

Nataša Todorović

Penzionisanje donosi i pad društvenog ugleda. Podaci pokazuju da su i sami penzioneri manje zadovoljni sobom nego njihovi vršnjaci koji rade.

Sa penzionisanjem menja se na neki način i Vaš identitet: više niste osoba čije je ime ispisano na vizit karti, niti ste više osoba čiji je potpis ispod e-maila. Morate misliti i prilagoditi se novom identitetu.

Penzionisanje znači i prilagođavanje na porodicu, decu prijatelje, jer se sa penzionisanjem menja i dinamika porodičnog života, menja se odnos sa partnerom. Važno je spomenuti još jednu činjenicu koja stresno utiče na pojedince, a to je odlazak u prinudnu penziju, jer najčešće njega osoba doživljava kao nesreću.

Bilo bi lepo da svako ko se sprema za ovaj važan korak u svom životu na jednostavan način dobije od svog poslodavca neophodne informacije o socijalnim, materijalnim, zdravstvenim, psihološkim, porodičnim, stambenim i drugim promenama do kojih najčešće dolazi u životu svakog budućeg penzionera i za koje se treba blagovremeno pripremiti. Na žalost, na našim prostorima ovakvi programi su retki. Budući penzioneri su i dalje prepušteni sami sebi i svako se za sebe priprema, ili bolje reći, pribojava odlaska u penziju.

U mnogim razvijenim zemljama postoje organizovane pripreme ljudi za odlazak u penziju pri čemu se budući penzioneri uče veštinama kako reorganizovati svoje aktivnosti. Pruža se pomoć budućim penzionerima i nudi im se mogućnost da otkriju i povećaju svoje lične potencijale za aktivnost i život posle rada sa punim radnim vremenom. Prvo, treba im pomoći i olakšati pravno i finansijsko planiranje budućnosti, zatim, poboljšati planiranje u oblasti zdravlja i socijalnog statusa. Treba uključiti osobe pred penzionisanjem u nova učenja, edukacije i aktivnosti od kojih će imati koristi i, na kraju – pomoći im da se pravovremeno prilagode novim ulogama i statusu u porodici i zajednici. Smisao ovakvih obuka je da osobe ostanu i dalje aktivne u skladu sa svojim interesovanjima, a ne da se prepuste osećanju beskorisnosti i bespomoćnosti. Mnogo je lakše onima koji su imali neke hobije, pa posle penzionisanja imaju čime da se bave.

Preporuke budućim penzionerima

* Praktično od trenutka kada počnete profesionalno da radite, trebalo bi da mislite i na penzionerske dane, sa stanovišta socijalne sigurnosti.
* Dok ste još radno aktivni, vodite računa o svom fizičkom i mentalnom zdravlju kako bi zdravi dočekali penziju i u njoj što više uživali.
*Ostanite aktivni i radite što je duže moguće, a sa druge strane, nemojte se plašiti nerada – samo je važno da sebi osmislite vreme.
* Održavajte i širite socijalne kontakte. Socijalna izolacija predstavlja veliki rizik za razvoj depresije, za diskriminaciju i nasilje.
* Briga i tuga, kao i gubici su sastavni deo života, ne dozvolite da Vas savladaju.
* Svaki dan prihvatite kao nov izazov.

Penzija nije kraj života’]

I na kraju razmislite o opcijama koje vam penzionisanje pruža, u svakom slučaju život nije gotov. Dozvolite sebi kratak predah u smislu samoanalize svojih želja, sklonosti i realnih mogućnosti. Ne postoji jedan jedinstveni model za penzionisanje, mogućnosti su različite kao otisci prstiju. U zavisnosti od vaše profesije možete ostati aktivni sa kraćim radnim vremenom ili u ulozi konsultanta. Prekvalifikacija za druge profesije ili pokretanje sopstvenog posla su neke od mogućnosti. Ali isto tako možete pomoći nekom da unapredi svoje obrazovanje kao mentor, jer u tom slučaju njegov uspeh je i Vaš uspeh. Bavite se volonterskim radom, razvijte altruizam pomažući ljudima u nevolji, oprobajte se u pisanju, plesu i pevanju, testirajte svoje umetničke sposobnosti, upišite kurs stranih jezika ili kompjutera, pokušajte konačno da sredite porodično stablo ili albume, možda sada možete intezivnije da bavite se ribolovom, baštovanstvom i da gajite organsku hranu. Možete više da čitate i da se družite sa prijateljima. Zapamtite da je definisanje penzije kao „faze u kojoj ne radite“ predstavlja neadekvatnu definiciju. Nekima je neophodna psihološka pomoć da se preduprede i prevaziđu eventualne psihološke teškoće i problemi zbog odlaska u penziju i zbog potrebe prilagođavanja na promenjene životne uslove, u tom slučaju ne stidite se da potražite pomoć. To nije znak slabosti, već suprotno znak da dobro brinete o sebi i svom blagostanju.

Autorka je psihološkinja u Crvenom krstu Srbije