Brač: Vreme, ljudi, mesta, tajne

Izgledaju poput onih sa starih razglednica. Ne postoji lepši osećaj od onog, kada vam stigne razglednica s letovanja od dragih prijatelja. Naročito s mesta, na kojem biste želeli da budete. Međutim, ja ih ne šaljem. Utopila sam se sa većinom ljudi, koji zaboravlja na sitnice i male pažnje. Napravim nekoliko fotografija za svoj album i podelim sa bliskim prijateljima. Svake godine se razlikuju, iako su sa istog mesta. Kako se vreme menja, tako se menjaju i ljudi, mesta, ali ipak nešto vekovima ovde privlači magijom, a to je ono što je odolelo olujnim burama. Tajna koju krije ostrvo, a koju možete otkriti tek kada kročite na topli asfalt. Dok brod uplovljava u luku, jarboli sa jahta pomalo kvare prvi utisak i nemoguće je uhvatiti u kadar stare kamene kuće. Sa obale će biti lakše.

Supetar, mesto na Braču, ima svoj poseban život, kao i svako drugo ostrvo. Crkvice, šetalište, groblja, konobice, govore istoriju koja se svakim novim danom obnavlja. Nekada je ovo mesto, pre tridesetak godina, pružalo potpuni mir i harmoniju duha. Nije od toga mnogo narušeno ali ipak nedostaje ona tišina i osećaj u kojem se čovek stopi sa asfaltom, pretvarajući se u boju kamenih ulica na kojima se korača uz najlepšu melodiju vetra. Čini se da od toga više i nije potrebno. Žeđ se gasi lepotom koju živite od trenutka kada siđete s broda i ne prestaje sve do povratka u realnost. Ovde možete sve. Biti neko drugi. Izvući iz sebe ono što ste oduvek želeli, a niste imali hrabrosti. Stopiti se s kamenom, pa i pretvoriti u školjku, osluškujući sopstvo od koga se odvajate bar na trenutak, dok iluzija traje. Starim putem do crkvice, rađa se i umire večnost. Iznad su čisti oblaci koji se oslikavaju u moru. Nebo ima posebnu boju, jer je prečišćeno. Kao da je sastavljeno od samih čestica kristala. Vreme se zaustavlja na trenutak, a zvona podsećaju da ipak teče i da se sve kreće, pa i ovde, iako deluje da stoji. I onda ponovo, nazad u život putem talasa mora, koje je izvajalo sedefnu obalu. Na brodu, gde možete sresti najneobičnije ljude, a u tih sat vremena vožnje, upoznati njihove sklonosti i različitosti. Iz te nesvakidašnje lepote mora se postepeno zakoračiti nazad u svakodnevicu. U njoj nas očekuje mnoštvo realnosti.

Posmatram ljude oko sebe. Zanimljivo je putovati na mestu gde istovremeno boravi, u jednom trenutku, stotinu različitih ljudi i generacija. Preko puta mene, sedi studentica medicine, koja putuje na ispit, žurno podvlačeći poglavlja na knjizi. Majka koja se ljuti na dete, zbog rastopljenog sladoleda, zaljubljeni par, koji ne primećuje ništa oko sebe. Mirno sedim i posmatram kako se na jednom mestu susreće i prepliće mnoštvo energija, praćeno talasima mora. Čuvar tajni, more koje živimo, otvara i zatvara svoje odaje, pretvarajući tajne u talase. Iz razmišljanja me prenu zvuk sirene. Vreme da se isplovi iz mašte, probudi iz vremena na kojem se na trenutak zaustavio život. Zvona sa crkve, opominju dajući znak da se život nastavlja u svojoj beskonačnosti, i ostaje vekovima na tom kamenu, nepromenjen.