Peru (2): Lima me je iznenadila

Nada mnom je iza koprene smoga visilo sunce, staro božanstvo u koje su verovale Inke, pradede zemlje u kojoj sam se tog novembarskog jutra prvi put probudio, kojem su se klanjale, prinosile mu darove, poštovale ga i obožavale ga, prilagođavale mu se svojim životima i običajima, po kojem su podešavale svoje rituale i najskriveniju tradiciju, oko kojeg su kružile, zapisivale prolazne staze svog postojanja, iscrtavale svoj krug u odnosu prema jedinom izvoru svetlosti, tvorcu dana, donosiocu plodova i budućnosti, jedinom pravom središtu. Zažmirkao sam, duboko udahnuo vreli, lepljivi smog i protegnuo se. Ne, ni u Limi nije bilo moguće gledati u sunce slobodnim okom, onim kojim je bilo tako lako zagledati se u korone ljudskih očiju.

Prethodne večeri Lima me je iznenadila. Za latinoameričke prestonice činila mi se prilično čistunski uređena. Ovlašni pogled sa prozora naše hotelske sobe mi je taj utisak samo potvrđivao. Sveže prekrečene fasade hotela i kolonijalnih kuća bile su usidrane u izglancane ulice na kojima se tiskala gomila ljudi i automobila. Međutim, pola sata kasnije, nakon kratke šetnje, iluzija se zauvek rasplinula.Stigli smo do ruba do kojeg je dopiralo kraljevstvo izglancanih ulica kolonijalnog centra, ostrva koje je, usred getoa, polusazidanih i raspadajućih zidova iza kojih vladaju prizori bede i ulica na kojima šetač nakon nekoliko stotina metara pređe preko socijalnog ambisa vekova, branila vojska uličnih čistačica.

Boreći se za mrlju čistoće usred prljavog lavirinta, bile su obučene u narandžaste skafandere, njihova tela su bila skrivena u ogromne kožne rukavice i čizme. Sa fluorescentno narandžastim kapama na glavama i licima izgubljenim iza zaštitne gaze, stajale su usred nesnosnih oblaka prašine poput živih spomenika atomskog doba. Samo je uzak prorez ostavljen za par očiju oblivenih prašnjavim znojem usred paklene vrućine koja je vladala u toj apsurdnoj uniformi, davao do znanja da se, naoružane teškim metalnim lopatama i metlama, na prvim borbenim linijama, u ovoj zemlji nalaze upravo žene.

U narandžasto odevene ulične čistačice su sa svojom prepoznatljivom pojavnošću na kraju tog blasfemičnog veka zauzimale mesto gracioznih tapadas, Peruanki iz najviših društvenih slojeva, koje su istim trotoarom vladale dva veka ranije. Sakrivene iza ležerne vezene odeće i preko glave i ramena pokrivene dugom crnom maramom zvanom saya, koja je prekrivala celo lice osim trougla levog oka, tapadas nisu javno otkrivale nijedan deo tela. Sa izuzetkom mrlje mestičke kože, očne jabučice i njene daleko naokolo poznate koketnosti, na ulicama su bile sasvim neprepoznatljive čak i za svoje muževe. Kako njihovo kretanje već tada nije bilo ograničeno, neprimetno su vladale ulicama centralne Lime, njenim javnim mestima, pozorištima, koridama, promenadama i crkvama, za čiju čistoću su se dva veka kasnije do očajanja i iznemoglosti borile njihove naslednice, čistačice u fluorescentno narandžastim uniformama, koje su privlačile opštu pažnju više zbog svoje izveštačenosti a ne zbog sublimne prikrivenosti svojih čari.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović. Odlomak iz putopisnog romana „Ponekad je januar usred leta“. Izdavač: Arhipelag.