Moj Pariz. Kako bi to kazao Patrik Modiano: „Pariz je grad koji se poklapa sa otkucajima moga srca. Bilo mi je dovoljno da šetam bez cilja Parizom i bio sam srećan“.
Kraj Sene dućančići sa tezgama gde se prodaje sve: stare fotografije, sitni upotrebni bezvredni predmeti, novine, knjige. Tragovi vremena. Svuda. Volter. Molijer. Ruso. Bodler. Verlen. Rembo. Arto. Jonesko. Sioran. Pariz kao velika Himna ljubavi koju peva Edit Pjaf. Ili kako to veli ikona egzistencijalizma Žilijet Greko: „Ja sam uspravna žena, ja ne gubim dostojanstvo“. To je onaj Pariz Latinske četvrti, Pariz Sartra, Kamija, Sagan, Trifoa, Godara, Šabrola, Luj Mala, Prevera. Pariz Žerara Filipa, Simon Sinjore, Žane Moro, Delona, Belmonda. Večito buntovni Pariz. Onaj koji čuvaju parkovi oko Republike i spomenika Republici koja je ovde nastala 1789. godine. I evo me, ove godine, baš na taj dan, 14. jula na Dan republike, najveći praznik Francuske. Tiskam se sa hiljadama ljudi koji mašu zastavicama kako bi duž Jelisejskih polja, od Trijumfalne kapije koju je podigao Napolen, do Trga Konkord gde je giljotiran poslednji francuski kralj, prošla velika vojna parada posvećena republici kao tvorevini i njenim tekovinama. To je dan kada su Jelisejska polja zatvorena za saobraćaj i ja sedim nasred najprestižnije i najlepše avenije na svetu. Dobila je ime po mestu blaženih u grčkoj mitologiji. Luksuzom na luksuz – do Trga Vandam. Ovde Francuska „dočekuje, radi i liči na samu sebe, potvrđuje svoju večnost“. Tu je sav ritam luksuza i umetnosti življenja. Na njemu je Ric, kralj hotela, najromantičniji na svetu, dom Koko Šanel i Prusta. „Kada sanjam o zagrobnom životu u raju, radnja se odvija u Ricu“, napisao je Hemingvej.
Moj Pariz. Pariz Ameli Pulen. Notr Dam, remek-delo gotike iz 12. veka, veličanstveni vitraži. Luksemburski park, uz prestižnu Sorbonu, osnovanu 1253. godine kao deo Univerziteta Pariza osnovanog 1170. godine. Pa, tu su 1968. studenti tražili da se menja svet. Menja svet. I tako do Odeona, gde je Molijer začeo pozorište, gde su studenti držali svoje debate, sanjali novo društvo. Moja omiljena ulica Muftar za one koji hoće da čuju, šapuće drage stare priče. Tu se održava život u toku. Egziperijev Mali Princ. Terase kafea kao dlan isturen na ulicu. Kafe „Tango“. Još verujem da ću svoj poslednji tango plesati u Parizu. Lutanje kao dar s neba. Još malo do Opere, zgrade koja je remek-delo 19. veka, čiju je tavanicu slikao Mark Šagal. Još jednom da virnem u kafe Hotela Grand koji je preko puta, a gde su braća Limijer prvi put prikazala film. Svet iluzija. „Pariz je tako mali. U tome je njegova veličina“, rekao je Prever.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
