Kras (1): Blagdani u Štanjelu

Ali, čak i to ime nosi u sebi otmenost jednog sveta sa rubova naše svesti i identiteta. Dakle, adresa je bila Kobdilj 22. U kraškim selima brojevi kuća idu redom, ali ne baš idealnim redom, tako da nije bilo lako naći broj 22, nakon što nas je otpratio „hud pes“ sa jedne kapije i tišina sijeste.

Kućica koju nam je Jurij rezervisao je raj sama za sebe. Na spoljašnjih 30 u hladu, kuća drži dvadesetak u svojoj utrobi, sasvim prirodno. Kombinacija tradicije i visokog standarda baš je ono što nam treba. A u 18 sati kreće avantura sa Jurijem. Blagdani su, Velika gospa, feragosta traje, puno je i domaćih i turista. Prvo obilazimo kobdiljski dvorac, nekadašnji dom arhitekte Maksa Fabijanija, koji je najviše stvarao u Beču i Trstu. Višestoletna murva (mi bismo rekli dud) u dvorištu pamti i traje.
Terra rossa, kraška crvena zemlja svuda oko nas, pričamo o teranu, crnom vinu sa crvene zemlje.

Prolazimo kroz kraška sela, kraški kamen je pošumljen i zelen, vinova loza sija na suncu. „Napuštamo oslobođenu teritoriju i ulazimo u okupiranu“ – Jurijeva je redovna rečenica kada iz Slovenije ulazimo u Italiju. Saznajemo da je Kras bio pod britanskom privremenom vlašću od kraja rata 1945. pa sve do 1954. kada je podeljen između Jugoslavije i Italije. Nižu se sela čiji dvojezični nazivi izazivaju podsmeh na obe strane. Vavilonska kula uzima svoj danak.

Nailazimo na prvo italijansko selo, baš tu je bio jedan od prvih komisiona u Jugoslaviji, parkiramo se i pravimo đir. Kameni su krovovi baš kao u Gostuši, u istočnoj Srbiji. Svet je previše mali, razmišljam. A onda naše skromno hodočašće do crkve posvećene blaženoj Mariji na brdu, La chiesa e la rocca di Monrupino. Predlažem da idemo na kolenima, dok Jurij pragmatično predlaže da ubacimo zrno pasulja u cipele, ali kuvanog. Prelep belvedere i ad hoc restoran na otvorenom. Naručujemo sir, pršut i slatke štruklje – premijera za naša nepca. To stiže na jednostavnom belom papiru, sedamo na drvene klupe, nebo i kamen oko nas.

Jurij nam priča o agroturizmu tokom leta u Italiji. Najslađi zalogaji tog dana. Gvirim u crkvu, mislim na svog dedu. Sveta vrata, Porta sankta, otvorena su još koji dan. Silazimo sa brda, sada već ne na kolenima i odvozimo se do restorana u kome je Jurijeva baka proslavila 82. rođendan. Restoran je jednostavan, porodični, naručujemo potaž od povrća i teleće pečenje sa kaparom. I nezaobilazni teran, gusto crno vino, valutu Krasa. Slušamo da se ovo vino moglo razmeniti za druga dobra, čemu je i služilo, dok se u kućama pilo belo.