Jerevan: "Di tufo e di vento"

Na levoj i na desnoj strani železnice nalaze se samo stare napuštene fabrike: prozori su im slomljeni, cevi za vodu zarđale; unutra, kao i u dvorištima gde su se ranije okupljali radnici da bi pušili u društvu, nema više nikoga. Visoka trava pokriva šine koje ulaze u preduzeća i kojima su teretni vozovi prolazili kada je industrijska proizvodnja bila obilna.

Tokom sovjetskog doba, Jermenija je bila poznata po svojim firmama u polju hemije, fizike, tekstila, elektronike i visoke tehnologije. Malo je od toga ostalo sada u glavnom gradu. Metro su izgradili tokom sovjetskog doba kako bi spojili severni deo grada, gde su Jerevanci uglavnom živeli, i južni, gde su radili. Na južnoj periferiji sada ima samo nekoliko preduzeća koja se bave proizvodnjom duvana i građevinarstvom; sve ostalo je napušteno što je u kontrastu sa toplim bojama neba, zgrada i planine Ararat, koja se vidi u daljini. Ovde skoro da nema ljudi, osim u auto-mehaničarskim radionicama na velikom bulevaru koji vodi do centra. Mladi majstori sede ispred kapije i piju kafu ili hladnu koka-kolu – tokom leta sunce je ovde jarko i vazduh vreo. Nije sparno, ali vrućina suši lišće retkih stabala na sporednim ulicama. Nema puno stambenih zgrada, tu su samo neke stare „krušovke“, petospratne zgrade koje je Krušov pustio da se grade kako bi rešio problem stanovanja u bivšem SSSR-u. Zgrade se umnožavaju ka centru, a sve su pravljene od ružičastog tufa, vulkanskog materijala koji se nalazi svugde po Jermeniji. Tokom dana, naročito u centru grada, tuf postaje vreo i upija toplotu sunca.

Centar Jerevana je mali, ali veoma živ: mladi ljudi se šetaju, parovi se drže za ruke, centar koji je arhitekta Tumanjan nacrtao početkom 20. veka i koji je pretvorio Jerevan u moderan, evropski grad, pokazuje potpuno drugačije lice od skoro napuštene južne periferije. Jerevan se nalazi u dolini između dve velike planine – Ararat i Aragat. Kad sunce zađe, Aragat se veoma brzo ohladi, dok vazduh na dolini ostaje vreo. Zbog toga se stvara dramatična razlika u vazdušnom pritisku, koji tera teški, hladni vazduh da siđe sa planine, a uveče vetar, koji se na jermenskom zove „kami“, neprestano duva nad gradom. Sveži vazduh udara cigle i fijuče u malim rupama tufa. Vetar šiba vodu koja izlazi iz velikih fontana na Trgu republike i koja prska prolaznice; bestidno podiže letnje suknje crnokosim devojkama, koje odmah spuštaju rub rukama i trče u potrazi za skloništem. Voda u hiljadama malih fontana, koje se nalaze svuda po gradu i sa kojih Jerevanci piju, uzburka se i rasprši u mnogobrojnim kapima. Na periferiji, suvo lišće se diže do neba i od njega se gubi svaki trag. Vetar se smiruje tek oko ponoći – grad ostaje tih, modar, umoran od vetra, ali i čist i blistav.