Neprestano se osećam izgubljeno u tom novom svetu. Nedavno sam zalupio vrata ispred nosa jednom posetiocu zato što nisam mogao da se dosetim šta bih drugo mogao s njim da uradim. Očitavao je brojilo. Isprva mi je bilo drago što ga vidim.
Nisu nam dolazili u kuću da nam očitaju brojilo još od vremena kad je Edvard Hit bio premijer, pa sam ga rado pustio unutra i čak mu doneo merdevine kako bi mogao da se popne i dobro očita potrošnju. Tek kada je otišao i vratio se minut kasnije, zažalio sam zbog tog produbljivanja našeg odnosa.
„Izvinite, moram da očitam i brojilo u muškom toaletu“, rekao mi je on.
„Kako, moliću lepo?“
„Ovde piše da imate i drugo brojilo u muškom toaletu.“
„Pa vidite, mi nemamo muški toalet, pošto je ovo kuća.“
„Ovde piše da je škola.“
„E pa, nije. Ovo je kuća. Upravo ste bili u njoj. Da li ste videli prostorije pune mladeži?“
Duboko se zamislio i ostao tako zamišljen oko minut.
„Da li bih mogao malo da razgledam?“
„Kako, moliću lepo?“
„Samo malo da razgledam. Neće to potrajati ni pet minuta.“
„Mislite da ćete pronaći muški toalet koji smo mi nekako prevideli?“
„Nikad se ne zna!“, rekao je on vedro.
„Sad ću da zatvorim vrata, pošto ne znam šta bih drugo“, kazao sam i zatvorio vrata. Čuo sam kroz drvo kako kmeči. „Osim toga, imam važan sastanak“, doviknuo sam mu kroz drvo. A to jeste bilo tačno. Imao sam važan sastanak – sastanak koji je, kako se ispostavilo, i doveo do nastanka knjige.
Spremao sam se da odem u Istli i polažem test predviđen za sticanje britanskog državljanstva. Nije mi promakla ironija u svemu tome. Upravo u vreme kada je ponovo počeo da me zbunjuje život u savremenoj Britaniji, pozvali su me da pokažem kako razumem to mesto.
Odlomak iz knjige „Putovanje u Mali Dribling“, prevod: Goran Skrobonja, izdavač: Laguna
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
