Tomsk (3): Diše se vazduh slobode

U Tomsku se diše vazduh slobode, kao uostalom i u celom Sibiru: ovde su živeli intelektualci koji su se sukobili sa carevima i, u izgnanstvu, doneli nove revolucionarne ideje. Tomsk je studentski grad: možda je previše opasno da se čita Novaja Gazeta u ovim krajevima. Ili je, možda, problem samo u lošoj distribuciji: ipak su Novaja Gazeta siromašne novine i teško je pokriti celu ogromnu rusku teritoriju.

Gradonačelnik Tomska pripada Putinovoj političkoj partiji i vlasnik je pivnice „Tomskoe Pivo“ koja, već više od jednog veka, snabdeva ceo Sibir ne samo pivom nego i drugim napicima. Zove se Ivan Klajn. NJegova porodica je preuzela pivnicu posle raspada Sovjetskog Saveza, koji je nacionalizovao sva privatna preduzeća. Posle krize devedesetih, kad su mnoge industrije propale, Tomsk se usmerio ka novom resursu – tehnološkom znanju. Univerziteti u Tomsku su veoma kvalitetni i sarađuju sa sličnim institutima u celom svetu. Mora se priznati da su pokrajinske i gradske vlasti, tokom prvih decenija novog milenijuma, imale veoma jasan projekat i uspele su da vrate Tomsku vitalnost i mladu energiju, uprkos svim problemima koji još uvek postoje i koji su uglavnom vezani za korupciju. Dok je najveći deo Sibira u krizi zbog sankcija i pada cene nafte, Tomsk se brani pronašavši spas u nauci i obrazovanju. Kao i svuda po svetu, i ovde univerziteti dobijaju pare od stranih firmi. Neki studenti, ispijajući kafu ispred zgrade Politehnika, pitaju se da li će zavisnost državnih fakulteta od privatnih sredstava dovesti u pitanje kritičko mišljenje, koje bi trebalo da imaju svi oni koji rade na univerzitetu, svejedno da li su u pitanju humanističke ili tehnološke nauke.

Već u oktobru u Tomsku pada prvi sneg. Zbog klimatskih promena, i u Sibiru je sve toplije i toplije. Ali kada pada sneg, posle nenormalnih letnjih vrućina, Tomsk se budi u svom prirodnom elementu i buka sa Bulevara Lenjina se odjednom smiri. Mirisi se ugase, vazduh je prijatan, još uvek nije previše hladan. Zemlja i stene u parku Lagerni omekšaju, nestaju ispod belog snežnog mantila i mogu nakratko da zaborave sve godine, stoleća i milenijume svog postojanja.