O ljubavi: Inspirativna i nedovršena tema

Ljudi se u suštini dele na dve velike grupe, one koji veruju da životna energija nikad ne prestaje i da čovek nikad ne nestaje u apsolutu, već samo u nama poznatom svetu, i na one koji veruju ili misle da je ovaj svet apsolutni početak i kraj za čoveka. Bez obzira na razlike, postoji nešto zajedničko za obe grupe ljudi, a to je, ne ono u šta veruju da jeste, već šta bi voleli da jeste.

To šta volimo ili šta bismo voleli da jeste je duboko u nama i nijedan čovek nije ravnodušan prema onome što drži u svojim dubinama. Voleti je zapravo aktivan princip ljubavi. No nije svejedno šta se i kako voli. Voleti se mogu i dobre i loše stvari, pa tako, to šta se i na koji način voli određuje celi život čoveka.

Zanimljiv pregled vrsta ljubavi, a samim tim i različitih tipova ljudi, sačinio je Emanuel Svedenborg, švedski filozof i mistik 18. veka, u svom delu Bračna ljubav. On piše da kad je čovek prvi put stvoren, bio je obdaren mudrošću i ljubavlju prema mudrosti, ali ne zbog njega samog, već zbog toga da bi je mogao podeliti sa drugima. Stoga uz mudrost i ljubav stoji upozorenje da niko ne sme da je zadržava samo za sebe, već da je mora istovremeno i deliti sa drugima. Shodno tome, svaki čovek je (ili bi barem tako trebalo da bude) na usluzi (službi) drugom čoveku. Službe ili, slobodnije i modernijim rečnikom rečeno, svakodnevne ljudske aktivnosti su u vezi sa vrstom ljubavi koja ih pokreće. Na osnovu toga Svedenborg prvo navodi ljudske aktivnosti koje se odnose na ljubav prema Bogu i bližnjima (duhovnost). Potom slede one koje se odnose na ljubav prema društvu i zemlji, odnosno prema sugrađanima i kolegama (moralne i političke službe). Iza njih slede prirodne službe, koje se odnose na ljubav prema svetu i materijalne potrebe, i konačno telesne službe koje se odnose na brigu o sebi, da bi se osposobilo za vršenje viših službi odnosno aspekata ljubavi. Sve ove službe su utisnute u osobu i one se smenjuju vlastitim redom, jedna za drugom; kad se nađu zajedno, tada je jedna sadržana u drugoj. Oni koji su posvećeni prvom nizu službi, duhovnim službama, takođe su posvećeni i ovim narednim, i ti ljudi su mudri. Međutim, oni koji nisu posvećeni prvom nizu, ali jesu drugim i narednim, nisu toliko mudri već samo deluju tako zbog spoljašnjeg ispoljavanja moralnosti i civilizovanosti. Oni koji nisu posvećeni prvom i drugom nizu, već samo trećem i četvrtom, daleko su od toga da budu mudri, vole samo svet i sebe zbog sveta. Ali oni koji su posvećeni samo četvrtom nizu od svih su najmanje mudri, oni žive isključivo zbog sebe, i kad čine za druge, čine samo radi sebe.

Složili se sa ovim ili ne, tema ljubavi malo koga ostavlja ravnodušnim. Tokom istorije naše civilizacije njom su se bavili filozofi, umetnici, sveštenici, a danas i psiholozi, psihijatri… Ukoliko se udubimo u dela o ljubavi ili dela učinjena iz ljubavi, možemo primetiti barem dva zajednička elementa beskrajne priče o ljubavi. Jedan se odnosi na poreklo ljubavi kao pojave koja je u tajanstvenoj vezi sa nastankom svog života i univerzuma, i kao nečemu što potiče od samog Stvaraoca. Drugi je, da u biti ljubav uvek postoji u relaciji sa drugim čovekom, odnosno da ljubav podrazumeva usmerenost ka drugome. Ona se prikazuje kao davanje dobrote i ljubavi drugome. Neko može ovome prigovoriti da se, na primer, umetničko ili ma koje delo može stvoriti iz ljubavi prema umetnosti, stvaranju ili predanosti nekom dobrom principu, ali i to delo je u osnovi nastalo zarad čoveka i ljubav utkana u njega je opet posredno usmerena na drugoga. Da je čovek pozvan da deli dobro i ljubav sa drugima ilustruju i reči jednog mudrog čoveka: „Ono što smo učinili za sebe, umire zajedno sa nama, ono što smo učinili za druge, ostaje besmrtno“.

Ipak, ljubav ostaje samo izgovorena reč ukoliko ne ide pod ruku sa ljudskim delovanjem prožetim mudrošću. Zapravo, izgleda da ona nastaje iz međudejstva tri principa: mudrosti, lepote i akcije (aktivnosti, odnosno snage). Mudrost i lepota su arhetipski principi dok je snaga ili sama akcija ljudskog roda. Ljubav je potencijal koji svoju punoću dostiže kroz čoveka i njegovo ponašanje. Ljubav tako čini zajednicu večnih načela, transcendentnog porekla i čoveka odnosno naše realnosti i svakodnevice.

Priča o ljubavi ne bi bila potpuna kad ne bi pomenuli ono što nam verovatno najčešće padne na pamet pri pomenu ove reči, a to je ljubav između muškarca i žene. Iz nje proističu mnoge druge ljubavi. Već pomenuti autor je ljubav između muškarca i žene opisao kao odnos dobrote i mudrosti. I baš kao što je za klijanje semena potrebna toplota i svetlost, tako je za ljubav potrebna simbioza dobrote i mudrosti. Po njemu, žena je toplota (karakteriše je dobrota, odnosno, emotivnost), ali da bi postala delatna treba joj svetlost, a to je muškarac čija je karakteristika intelekt. Važi i obrnuto, a to je da muški intelekt bez oplemenjivanja ženskim principima emotivnosti i dobrote ostaje hladan i bezosećajan. Ne treba zaboraviti jednu upečatljivu definiciju zla, po kojoj je ono ništa drugo do neproduhovljena ili neoplemenjena inteligencija. Ove razlike između muškarca i žene (a koje se privlače i međusobno su komplementarne) proizilaze iz različite prirode dva pola. Naime, žena ima sklonost ka tome da voli jednog muškarca, dok muškarac ima sklonost da voli ženski rod. Da bi se uzdigao od primarne prirode i od početne ljubavi ka ženskom rodu, muškarcu je potrebna mudrost i intelekt. A žena svog muškarca upravo voli zbog njegove mudrosti i intelekta. Tamo gde između dvoje ne postoje ovi odnosi, mudrosti i dobrote, teško da ima istinske ljubavi. Muškarac koji ne dostigne intelektualnu zrelost i mudrost celog života će budalasto jurcati od žene do žene bezuspešno tražeći unutarnje ispunjenje, koje se pak nikad ne može postići zadovoljavanjem samo primarnih nagona.

No mudrost nije potrebna samo u ovom slučaju, ona je važna i da se razluče druge ljubavi koje su naizgled slične a suštinski su različite. Iskrena ljubav prema dobrom može čoveka vinuti u nebesa i slavu, baš kao što i ljubav prema onome što nije dobro ni mudro može odvući čoveka u propast. Tri ljubavi koje uništavaju čoveka su: ljubav prema upravljanju drugima, koja je posledica samoljublja, ljubav prema posedovanju dobara drugih ljudi, što je posledica robovanja materijalnom svetu, i bludna ljubav. Od ove tri najpogubnija po čoveka je ljubav prema upravljanju drugima jer proizilazi iz samoljublja koje je uzrok mnogih zala. Ali, ako čovek želi da upravlja drugima iz želje da bude uslužan drugima, onda je njegova ljubav uzvišena.

Na kraju, ljubav je uvek aktuelna, inspirativna i nedovršena tema. Koliko god o njoj govorili, nikad ne možemo u potpunosti reći šta je to ljubav. Osećamo je ali je teško pretačemo u reči. Moguće je da je to sa razlogom tako, ne da bismo mnogo pričali o njoj već da bismo sa njom i na njoj radili.