Jabu/č(el)ar(evo): Svemirski brod kraj Dunava

Strojevi jabuka tu uskaču u bazene na kupanje, zatim marširaju beskrajnim trakama na pakovanje. Ali, prolaze i kroz kompjuterski skener koji ih postrojava po 26 kriterijuma. Jer, Arapi, recimo, „vole one žućkastozelene do 50 mm prečnika, dok su Rusi skloniji nekoliko milimetara većim, al’ dunkl-zelenim“.

„Ma, nemojte mi reći da se i ona etiketica ne veća od nokta lepi mašinski na omiljenu moju (jednu od pet ‘klupskih’) ‘Modi“ jabuku?“

Odgovor je – „pa naravno“.

Kad smo kod naravno, naravno da je radoznalim namernicima ponuđeno još sijaset podataka o procentima izvoza, o planovima, o činjenici da je tih dva miliona sadnica raspostrto na 50 hektara zemljišta… Ali to je za ekonomiste, a ako bismo ih ovde dalje ređali, bojim se da bi to zaličilo na one hvalospeve o „avionima i kamionima“ i na dočaravanje statističkih lepota stvarno nepostojećeg života. Čega mi je – pun – TV.

Zato završavamo prirodnim pitanjem o ljudima i pčelama. Pčele i okolni pčelari sa ovim jabučarom odlično sarađuju, neophodno prskanje vrši se u dogovoru sa njima. A pčele već znaju svoj posao – one i drugi insekti oprašivanju voćaka pomažu sa oko 50 odsto. (Ipak procenti, Bog ih ubio!) Ali je bitno da voćnjak ne izbegavaju, što je – zdravstveni podatak.

A ljudi? U čitavom Delta agraru radi oko 1.500 što stalno zaposlenih, što sezonskih radnika. Sezonci su prijavljeni, imaju smeštaj i ako treba prevoz. A zarađuju – poredim – kao „pogonski inženjer“ u jednoj „(para)državnoj“ firmi.

Samo, kako stvari stoje i tu će biti potrebna pomoć nekih „vanzemaljaca“ – sela se prazne, stare, sezonci se sve teže nalaze… Opet, rizik statistike!