Site name

Dopisnica

Engelberg (1): Sećanje na davna detinjstva

Došavši sa građanskog severa Švajcarske, iz Bazela ili Ciriha, u Lucern, putniku se čini da je došao do kraja prohodnog i naseljenog sveta.

1

Piše: Tihomir Popović

13. septembar 2017. 14:00

Foto: Tihomir Popović

Iznad grada izdiže se piramida Pilatusa, predalpskog masiva koji zaklanja pogled prema jugozapadu. Istočno od njega: nešto pitomiji masiv Štanserhorna, stenoviti, nemarno obrijani Birgenštok, zabrinuto nagnut nad plavetnilom Lucernskog jezera, a zatim švajcarski gorski venac dokle god pogled seže. Bedemi Alpa naoko su neosvojivi, poput nekadašnjih carigradskih zidina. No, kao i u stari grad Konstantinov, tako se i u ovo alpsko utvrđenje može prodreti. Engelberška Aa - reka starodrevnog imena čije praznačenje nije ništa drugo do "voda" - našla je put kroz vrleti i sada mami putnika iz pitome i razbaškarene jezerske doline prema maglovitim, tvrdokornim i pretećim visovima kantona Nidvalden, Obvalden i Uri.

Prvi put sam pošao uz reku Aa jedne zime koja se u dolini Lucerna jedva primećivala. Bila je to uobičajena Jesen Srednje Evrope, godišnje svedoba jedne pomalo umorne civilizacije. Hladnoća bez mraza, vetar bez reskosti i tek poneki nesigurni zrak sunca između malaksalih kiša i neme trke poslovnih ljudi po mostovima grada. Pogled je padao na pune kafee i drhtave krajičke mladih ljubavi. Tišina ovelegrađene srednjoevropske palanke. Nešto tako stvarno, tako elementarno kao što je sneg, bilo je te zime, i ovde, na pragu najviših planina Evrope, samo sećanje na davna detinjstva. Po takvom vremenu ušao sam jednog januarskog dana u Lucernu u voz ulickan i savremen, voz kakav bi mogao prevoziti putnike iz jednog predgrađa Berlina, Pariza ili Londona u drugo, ali nikako ne iz predvorja Alpa u tajni predeo iza njihovih bedema. Ipak, upravo to se dogodilo.

Diveći se alpskim livadama i prkosnim stenama Pilatusa u vrtoglavim visinama sa desne strane i ledenim obalama jezera sa leve, krenuo sam ka surom srcu planina. Uspon je bio primetan, mada ne nagao. Napustio sam urbanu Švajcarsku: i onu slatkasto restaurisanu, poznatu nam iz njenih srednjovekovnih gradova, i onu surovo-funkcionalnu iz bezimenih, žalostivih predgrađa. Dok se voz uspinjao uskotracnom prugom kroz sve užu i mračniju klisuru reke Aa, imena mesta su postajala sve slikovitija. Dalenvil, Volfenšisen, Grafenort i, konačno, nakon duge vožnje kroz alpski tunel nalik tajnom prolazu, Engelberg: Anđelov Breg, Angel-Brdo, Angel-Planina. Stanica Engelberg kraj je pruge. Nedaleko od nje, jedna alpska dolina završava se strmom liticom zasluženog imena: Kraj Sveta. Ovo je unutrašnji konac puta, iza Engelberga počinje tajna.

povezane vesti

komentari (1)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Predrag slučajno sa androida

13. septembar 2017.

Meni bi ovakvi prikazi bili puno interesantniji da je tekst praćen odgovarajućim slikama tih, nestvarno lepih, predela.