Engelberg (3): Dirljiva i duboka lepota

Jedino Titlis, vrh koji se iz jezerske doline Lucerna viđa samo pri lepom vremenu kao nestvarni vrhunac alpskih visina, nepokretno sedi iznad naših glava, dok Hanen stoluje sa druge strane doline nalik na neku jukatansku piramidu obraslu tropskim zelenilom i puzavicama. Između blagih mada odlučnih padina naziru se – ali se ne nameću – izlazi iz engelberške doline.

Putnik tihuje pred besprekornošću i neizmernošću stvorenoga, reči mu dolaze tek mnogo kasnije. Nije gospodar i oseća to svim čulima. Saoseća možda tada sa Dučićem koji je, provodeći vreme u bernskom Oberlandu, pokušavao da objasni zašto ne voli „alpijsku lepotu“, a pri tom o njoj pisao redove dirljive i duboke. Ovo je lepota koja se ne može uzeti, već ona kojoj se samo može bezuslovno predati.

Jednog drugog, davnog avgusta, Feliks Mendelson Bartoldi divio se dolini Engelberga: „još je umilnija i šira i slobodnija nego Šamoni, još je vazdušastija nego Interlaken“, pisao je kompozitor i putnik 1831. godine. Širina i sloboda doline naziru se još uvek. No, ovoga puta, bez čari alpskog snega koja me je prošlog puta dočekala, umilnost Engelberga se završava na padinama brda. Sneg je varošicu približavao planinama. Pod belim plahtama bila je sakrivena ne samo brdska lepota nego i sumornost švajcarske kasabe u kojoj čovek kao da se trudio da svu blagost i mendelsonovsku umilnost prikrije ili naruži. Drvene alpske kuće na sprat, izrasle iz samog predela i sišle iz okolnih gora tokom proteklih vekova, tavore između betonskih banalnosti druge polovine prošlog veka. Ove su građevine za dolinu Engelberga ono što su gigantske krstarice za Veneciju. Naš nemar, naše nepoštovanje, možda i naše neznanje. Pogled žudi da skrene naviše ka Hanenu i Titlisu, ne bi li se oporavio i nadisao.

Već prve večeri mog drugog boravka u Engelbergu počele su kiše. Sledećeg jutra, brda su bila obavijena oblacima gustim i neprozirnim kao šećerna vuna. Alpska lepota, još juče na dohvat ruke, postala je nevidljiva, nedostižna, nezamisliva: grad je ostao sam sa sobom.

Tek nakon dva dana oblaci su počeli da se razilaze i ponovo otkrivaju planinske visove: tihe, umirene, same sebi dovoljne. Pramenovi oblaka, beli i vižljasti kao hermelini, pokazaše mi u svom odlasku najpre šume, zatim pašnjake i konačno stenovite krune alpskih vrhova. Konačno videh šta se događalo iza guste zavese planinskih oblaka. Sneg je pokrio stene alpskih vrhova, njihova letnja surovost ponovo je nestala ispod najavnog vela duge planinske zime. Za nekoliko meseci sneg će pokriti i švajcarsku palanku u dolini i ponovo je pretvoriti u dečiji san. Možda će ovo biti dobar razlog da ponovo posetim Anđelov Breg.