Baku (4): Mesto brojnih previranja

Otpočeli su sukobi sa Jermenima u autonomnoj republici Nagorno-Karabah, oblasti koju je Jermenija okupirala zahvaljujući pomoći iz Moskve. Procenjuje se da je od 1992. godine, kada je rat počeo, oko 700.000 Azera napustilo Nagorno-Karabah i Jermeniju, a 300.000 Jeremena je bilo primorano da napusti svoje domove u Azerbejdžanu. Jermenija je zatvorila svoje granice i više ne postoji nikakva direktna veza između Bakua i Jerevana. U ovim gradovima, novije generacije nisu nikada videle svoje vršnjake „neprijateljske“ nacije. Azeri i Jermeni, koji su oduvek živeli jedni pored drugih, više se ne poznaju. Azerbejdžan je 1991. godine postao nezavisan. Prvi predsednik, Hejdar Alijev, koji je za vreme Sovjetskog saveza bio sekretar azerske komunističke partije, uspeo je da uspostavi mir i jedinstvo u zemlji, zahvaljujući takođe i ratnoj retorici vezanoj za Nagorno-Karabah. Azerbejdžan je 1994. godine potpisao „Ugovor veka“ sa vodećim svetskim naftnim kompanijama. Troškovi i zarada od izvlačenja gasa i nafte su bili podeljeni i tako je Baku doživeo novi ekonomski procvat, nakon onog početkom XX veka. BDP je vrtoglavo rastao svake godine. Od 2014. do danas, cena sirove nafte opala je za 40% i svima je postalo jasno da je Azerbejdžan jedna bolesna zemlja, a simptomi ove čudne bolesti su i te kako vidljivi na ulicama glavnog grada, upravo u neravnoteži između periferije i centra. Dijagnoza je odveć jasna svakom ekonomisti – zemlja vatre (što je značenje reči Azerbaigian), domovina zoroastrizma, odnosno religije koja se vezuje za vatru poteklu iz podzemlja i koju je u VII veku zamenio islam, pokupila je virus holandske bolesti (Dutch Disease) od koje su, u isto to vreme, patili Kazahstan, Rusija i Norveška.

Tokom šezdesetih godina u Holandiji je otkriven gas. Amsterdam je počeo da izvozi ovo prirodno bogatstvo da bi kasnije shvatio da nije u stanju da proda sopstvene poljoprivredne proizvode ni unutar svoje zemlje ni u inostranstvu. Čak se i cveće, kruna holandske proizvodnje, uvozilo iz Argentine. Devedesetih, Kazahstan je izvozio naftu. Misterioznom igrom sudbine, jabuke iz Almatija, najbolje i najveće na svetu, više nisu imale svoje tržište. Na pijacama u tom istom Almatiju, ljudi su radije kupovali jabuke uvezene iz Poljske. Mali kazaški poljoprivredni proizvođači propali su za svega nekoliko godina. Početkom devedesetih, Ilham, električar iz Šuvalana, gajio je salatu i razno voće koje je prodavao veletrgovcu iz Bakua a koji ih je zatim nosio na pijace u Astrahanu, u Rusiji. Za svega nekoliko godina Ilham je propao. Bio je primoran da napusti svoje rodno selo i da se zaposli u elektrani. Njegov veletrgovac je emigrirao u Novosibirsk; za njega više nije bilo posla u Azerbejdžanu. Šta je zajedničko jabukama iz Almatija, holandskom cveću i Ilhamovom voću? Pogodio ih je virus holandske bolesti, koji nije parazit već veoma jednostavan ekonomski mehanizam iako je nevidljiv, providan, ali baš zbog toga veoma podmukao. Zemlje koje izvoze sirovine poput gasa i nafte dobijaju dolare u zamenu za robu koju prodaju.