Mersije i Kamije

Izvadi veliki koverat iz džepa, a odatle istrese i baci sledeće predmete: više dugmadi, dva uzorka kose ili dlaka, izvezenu maramicu, nekoliko pertli (njegova specijalnost), četkicu za zube, komad gume, podvezicu, razne komade tkanine. Baci i koverat pošto ga je ispraznio. Kao da čačkam nos, reče. Ustade, pokrenut bojaznima koje su mu pridavale čast i pokupi zgužvane listove svoje sveščice, to jest one koje jutarnji lahor nije oduvao daleko, sakrio u neku pukotinu na tlu, ili iza bokora čičaka. Pošto je tako pohvatao listove, iscepa ih na paramparčad i baci. Okrenu se ka Mersijeu.

Eto, reče, sad mi je lakše.

Vidim ti rupu u čarapi, reče Mersije.

Sad mi je lakše, reče Kamije. Fotografije ću zasad zadržati. Opipa se po džepu. Valjda ne sediš na mokroj travi? reče.

Sedim na svojoj polovini našeg kišnog mantila, reče Mersije. Tako nam je čarobno lepo.

Prerano je da bi bilo vedro, reče Kamije. To je loš znak.

Kakvo je vreme uopšte? reče Mersije.

Pa pogledaj, reče Kamije.

Voleo bih da mi kažeš ti, reče Mersije. Ja ću ti posle reći slažem li se.

Bleda mrlja bez toplote, reče Kamije, pojavila se na nebu. To mora da je sunce. Na sreću, vidimo ga samo s vremena na vreme, jer mu prljavi i razbarušeni oblaci sa zapada prolaze ispred lica. Neke od njih kao da su izjeli moljci. Hladno je, ali još nema kiše.

Sedi, reče Mersije. Razume se, manje ti je hladno nego meni, ali ipak iskoristi zemlju. Ne računaj previše na svoje snage, Kamije. Bilo bi mi stvarno nelagodno kada bi zaradio zapaljenje pluća.

Kamije sede.

Pribij se uz mene, reče Mersije, biće nam toplije. Još malo. E sad, pokrij noge rubom svoje strane. Eto. Fali nam još samo tvrdo kuvano jaje i boca limunade.

Osećam kako mi se vlaga uvlači u procep, reče Kamije.

Dobro je da odatle ne curi, reče Mersije.

Drugim rečima, bojim se za svoju cistu, reče Kamije.

Ono što tebi fali, reče Mersije, jeste osećaj za razmere.

Ne vidim vezu, reče Kamije.

Eto, reče Mersije, ti nikad ne vidiš vezu. Kad se bojiš za cistu, seti se fistula. A kada ceptiš misleći na fistule, seti se gnoja. Isti sistem važi i za ono što neki i dalje nazivaju srećom. Uzmi na primer nekog tipa koga ništa ne boli, niti u telu, niti negde drugde. Kako će sebi olakšati? Jednostavno. Tako što će misliti o ništavilu. Tako nas u svakoj situaciji priroda navodi na osmeh, ako ne i na smeh.

Opet, reče Kamije.

Hvala, reče Mersije. A sada hajde da mirno razmotrimo stvari.

Posle kraćeg ćutanja Kamije poče da se smeje. I Mersijeu se to na kraju učini smešno. Smejali su se, dakle, zajedno neko vreme, držeći se za ramena, da se ne bi prevrnuli.

Kakva čista radost, reče Kamije, najzad. Zvuči kao Vovnarg.

U svakom slučaju, shvataš šta hoću da kažem, reče Mersije.

Kako se danas osećaš? reče Kamije. Još te nisam pitao.

Osećam se tupavo, reče Mersije, ali odlučnije nego ikad. A ti?

Zasad sam u redu, reče Kamije. Dobro mi je došlo što sam se rešio one prljavštine. Lakše mi je. On oslušnu. Ali ta rečenica je, po svoj prilici, ostavljala Mersijea ravnodušnim. Da kažem da se osećam krepko, lagao bih, reče Kamije. Bilo bi mi, na primer, nemoguće da prođem onuda kuda sam prošao juče.

Šta smo zapravo rešili? reče Mersije. Sećam se da smo se složili, kao što se uostalom uvek složimo, ali više ne znam oko čega. Ali ti sigurno znaš, jer, kad se sve uzme u obzir, mi sada sprovodimo tvoj plan, zar ne?

I meni su, reče Kamije, neki detalji postali nejasni, da ne govorim o izvesnim finesama u rezonovanju. Zbog toga ću sada radije da ti kažem šta ćemo učiniti nego zbog čega. Još bolje, reći ću ti šta ćemo pokušati da učinimo.

Spreman sam sve da probam, reče Mersije, pod uslovom da znam šta.

Sada ćemo se mirno i bez žurbe vratiti u grad, reče Kamije, i ostaćemo tamo koliko god bude trebalo.

Koliko god bude trebalo radi čega? reče Mersije.

Da pokupimo predmete koje smo pogubili, reče Kamije, ili da odustanemo od toga.

Mora da vrvi od finesa, reče Mersije, razmišljanje koje je kadro da nas dovede do takve odluke.

Meni se čini, reče Kamije, iako ne bih mogao da se zakunem, da je u torbi ključ čitavog problema. Rešili smo, čini mi se, da bi u njoj trebalo da se nalazi, ili da se nalazi jedan ili više predmeta bez kojih bismo teško mogli nastaviti dalje.

Ali već smo pregledali sve što se nalazi u njoj, reče Mersije, i procenili da je unutra samo višak.

Ne poričem, reče Kamije, i malo je verovatno da se naše poimanje viška poremetilo od juče ujutru. Otkud onda dolazi naš nemir? Eto pitanja koje je valjalo postaviti.

I otkud dolazi? reče Mersije.

Smatram da, prema nama, dolazi, reče Kamije, ako se dobro sećam, iz intuicije da se u toj torbi nalazi jedan ili više predmeta koji su neophodni za naš spas.

Ali mi znamo da to nije tačno, reče Mersije.

Da li ti je poznat mali vapeći glas, reče Kamije, koji nam nekad govori o prošlim životima?

Sve više ga brkam, reče Mersije, sa glasom koji me ubeđuje da još nisam mrtav. Ali jasno mi je šta hoćeš da kažeš.

E pa neki sličan organ, reče Kamije, poslednjih dvadeset četiri sata šapuće, Torba! Vaša torba! Nakon naše sinoćnje konferencije, tokom koje smo uporedili svoje utiske, nije preostala nikakva sumnja po tom pitanju, ako se dobro sećam.

Ne sećam se ničega sličnog, reče Mersije.

Mi smo, po meni, tada utvrdili, reče Kamije, nužnost, ako ne da pronađemo, a ono barem da potražimo našu torbu, iz čega neizbežno sledi ostatak našeg programa. Jer potraga za torbom nužno vodi ka potrazi za biciklom i kišobranom.

Uopšte mi nije jasno zašto, reče Mersije. Zašto se ne bismo bavili samo torbom, a da se ne bakćemo biciklom i kišobranom, jer je u pitanju upravo torba, a ne bicikl ni kišobran, već – ?

Shvatio sam, shvatio sam, reče Kamije.

I? reče Mersije. Zašto se ne – ?

Ne počinji opet! viknu Kamije.

I? reče Mersije.

Ni meni nije baš najjasnije zašto, reče Kamije. Znam samo da nam je to sinoć bilo veoma jasno. Nadam se da ti nije namera da sve dovedeš u pitanje?

Kad mi izmiču razlozi, reče Mersije, ne osećam se lagodno.

Sada je Kamije jedini pokvasio pantalone. Pažljivo ispratimo Mersijea i Kamijea, ne udaljavajmo se predaleko od njih, neka među nama ostane samo stepenik ili debljina zida. Neka nas nikakva želja za redom ili harmonijom ne odvuče nikada od njih, za sada.

Mersije se ne smeje sa Kamijeom? reče Kamije, čim je uspeo da progovori.

Ovoga puta ne, reče Mersije.

Preveo sa francuskog: Bojan Savić Ostojić

Odlomak istoimenog romana Semjuela Beketa

„Čekajući Godoa“

Pustolovina Mersijea i Kamijea nastala je u isto vreme kada i komad „Čekajući Godoa“. Beketov prvi roman na francuskom mnogo duguje svojim prethodnicima na engleskom, „Marfi“ i „Vot“, kao što prilično zadužuje i predstojeću romanesknu trilogiju („Molloy“, „Malone meurt“ i „L’innommable“). Napisan 1946, roman će u integralnom obliku biti objavljen tek 1970, a nekoliko godina kasnije i na engleskom, u autorovom prevodu, sa velikim izmenama i skraćenjima. Knjigu će u prevodu Bojana Savića Ostojića uskoro objaviti beogradska izdavačka kuća LOM.