Ne postoje dve takve

Grumenje zemlje joj se zarivalo u dlan i već je počinjala da gubi nadu kada je začula:

„Je li ono? Sigurno je ono!”

Anton je izvukao grančicu iz zemlje.

„Ne, nije, ova je isuviše kriva i kratka. Proveriću tamo… nešto je neravno.”

„Ne! Ne pomeraj se”, uzviknula je zadihano. „Ja je vidim. Tu je. Odmah pored tvoje noge. Desne noge.”

Prišavši Antonu, osmotrila je grančicu pri oskudnom svetlu.

Da, to je.

Bili su joj zašiljili vrh, na drugoj polovini su uklonili koru i zatim je zaboli u zemlju.

Ne postoje dve takve.

Podigla je pogled.

Šiljak pokazuje baš tamo kuda treba.

„Da. Našli smo je.”

Osmehnula se, prvi put nakon mnogo dana.

„Ovde ćemo kopati. Nemoj da diraš grančicu. Nek ostane u zemlji. Neću da se zbunimo u mraku. Prvo ćemo kopati oko nje.”

Kiša je ovlažila gornji sloj zemlje, pa je Anton isprva lako kopao malim ašovom koji je poneo od kuće.

Onda je zastao.

„Sad ide sve teže. Da sačekam da i ovde napada?”

„Sačekajmo malo. Ne znam koliko imamo vremena.”

Čulo se samo kako kiša pada dok je Anton nepomično stajao u rupi.

Zatim je nastavio da kopa i pokušao je da izvuče velik, vodoravan kamen.

Uspeo je da ga odvoji, ali onda je povukao prejako dok ga je prevaljivao u stranu, pa je držalje ašova puklo.

Tiho je opsovao.

„Izgleda da neće moći dublje od ovoga.”

Izbacio je kamen i hteo da iskorači iz rake, ali ona ga je zaustavila.

„Mora dublje. Neću da je zveri izvuku. Pusti i mene.”

Brižljivo je spustila bebu na tlo.

Ušla je u rupu, tik pored njega, pa je ostatkom ašova i noktima grebla dno, dok je Anton izbacivao zemlju.

„Sad neće dalje.”

„Kad bismo imali drugi ašov… Ovaj nemam za šta da uhvatim, zarije mi se u prste.”

Izmerio je raku.

„Više od tri uspravna dlana. To je, valjda, dosta.”

„Nastavi.”

Kiša se pojačala, srećom, te su uspeli da izvuku još malo zemlje.

Uspravio se, teško dišući, pa osmotrio raku.

Kiša mu je povukla dugu i sjajnu šišku nasred čela.

Osećajući kako je kapi udaraju po glavi, i udišući težak miris natopljene zemlje, obrisala je oči hladnom nadlanicom.

„Sad je dosta. Bar se nadam.”

„Ovo je dovoljno. Daj mi je.”

Podigao je bebu i zagledao se u nju.

Onda je skrenuo oči i kleknuo pored rake.

Ona reče: „Čekaj. Daj mi je još jednom.”

Privila ju je uz grudi i poljubila u glavu.

„Bićeš spokojna”, prošaptala je. „Obećavam ti.”

Nepomično stojeći pored rake, gledala je kako Anton pažljivo spušta njenu kćer među senke.

„Stavio sam na dno suve listove.”

Nije mu se pridružila kada je počeo da ubacuje zemlju u grob.

„Treba sve da poravnamo”, rekla je. „Stavi i gore suve listove. Evo, ja ću ovu granu. Ne sme da se primeti da je kopano.”

„Doneću za svaki slučaj i ona tri bela kamena.”

„To bi možda privuklo pažnju. Izaberi najveći, pa ćemo ga spustiti na sredinu.”

Baklja je sve slabije gorela, oblaci su zaklonili Mesec, ali i dalje je mogla da nazre grob.

Moraće da se vrate po mrklom mraku i po kiši.

Držaće se jedno za drugo i valjda će stići.

Mogli bi da ostanu ovde, na sigurnom, u crkvenom dvorištu, pa da se iskradu u praskozorje.

Ne, ne smeju toliko dugo da izbivaju.

„Hajdemo kući”, rekao je.

„Ne! Ne mogu ovako da je ostavim.”

„Ne možemo da čekamo cele noći. Sve je hladnije.”

„Zar ne osećaš da ćemo uskoro znati?”

Munja je ponovo osvetlila obzorje, pa je nakratko spazila šumu i zvonik crkve.

„Ja želim da idem kući”, ponovio je, ali nije otišao.

Kiša se pojačavala.

Pod njihovim bosim stopalima zemlja se pretvarala u lepljivo blato.

Počeo je da duva svež novembarski vetar, a mokra i hladna haljina bila joj je priljubljena uz telo.

Pribili su se jedno uz drugo.

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča „Crna jedra“ objavljena u izdanju Arhipelaga.