Vaskrsenje: smrt smrti

Poslovi pripremanja sahrana sve češće se prepuštaju plaćenim profesionalcima, čiji je najvažniji zadatak da smrt predstave na „civilizovan“ način. Sve se obavlja brzo, što brže može, kako bi se neprijatna situacija što pre završila. Nauka nam takođe objašnjava kako je smrt nešto sasvim prirodno, da to i nije nikakva tragedija već nešto neophodno za postojanje života. U svakodnevnom životu se ponašamo kao da je smrt, ako je uopšte treba spominjati, nešto daleko, nešto što nas se suštinski i ne tiče. Savremeni čovek je izgubio odnos prema smrti, i zbog toga nastoji da je ignoriše.

Ali ona je tu, čak i kada o njoj ne govorimo. Čak i kada se trudimo da na nju zaboravimo, ona nas neprestano podseća da je stalno sa nama i da to što pred njom zatvaramo oči neće učiniti da nestane. Smrt ostaje, kako je to još apostol Pavle rekao, „poslednji neprijatelj“.

Taj poslednji neprijatelj, ne čini samo da se naš život i životi onih koje volimo u jednom trenutku okončavaju. Jer smrt nije samo onaj poslednji momenat kada se životne funkcije ugase. Čitav način našeg postojanja je prožet smrću. Svaka bolest, svaki bol, svaka tuga i nepravda, svaki razdor i mržnja, nasilje, rat i sukob, sve su to predznaci ili „simptomi“ smrti. Smrt nije samo kraj života, već je smrt način na koji živimo. Konačna tragedija smrti je u njenoj neodvojivosti od života.

A to sa sobom nosi mnoga pitanja, pre svega pitanje smisla. Sve što smatramo trajnom vrednošću, svaka umetnost, svaka nauka, svaka pesma, čak svaka izgovorena reč i misao, smrću se stavljaju pod znak pitanja. Jer ako je nestanak svega i svakoga konačna sudbina sveta i čoveka, ima li onda bilo šta neku konačnu vrednost? Ima li bilo kakvu vrednost? I na kraju, kakva uteha može biti data čoveku kao biću svesnom svog nestajanja?

Jedina uteha u smrti može biti ono što joj je suprotno – život. Jedina nada propadanju može biti ono što mu je suprotno – Vaskrsenje. U tome je značaj praznika koji proslavljamo. Hristos je radi toga došao na zemlju, radi toga je postao čovek, da bismo kroz zajednicu sa NJim zadobili život koji nemamo, život koji nam izmiče. Zbog toga Ga i nazivamo Spasiteljem, zbog toga verujemo da je On taj koga su Proroci prorekli a apostoli propovedali.

Ali, da bismo mogli da vidimo to spasenje koje je Bog pripremio još pre nastanka sveta, neophodna je vera. „Ako možeš verovati“, kaže sam Hristos. A vera je bliska ljubavi, jer je koren i jedne i druge sloboda. Iako za svaku našu ljubav možemo navesti bezbroj razloga, ipak nijedan od njih nije dovoljan da bi objasnio ljubav. Pa ipak, ljubav nije nelogična, ona je nadlogična. Danas nas uče da je logika najvažnija, ali nas život uči da stvari koje su za nas najvažnije nemaju mnogo veze sa logikom. Zašto nas jedna pesma pogađa a druga ne, zašto pred jednom slikom zanemimo a druga nas ostavlja ravnodušnima? Zašto volimo baš tu konkretnu ličnost a ne neku drugu koja, može biti, ima boljih kvaliteta? LJubav je ta koja čini da neko za nas postaje jedinstven i neponovljiv – nezamenljiv. Ako biste majku koja je izgubila dete pokušali da utešite time što ima, ili može da ima, još dece, ona to ne prihvata, jer je za nju njeno umrlo dete nezamenljivo. To nam je svima tako razumljivo, a tako je nelogično.

Slično je i sa verom. Ona predstavlja duboku egzistencijalnu odluku čoveka, odluku koja je utemeljena na slobodi. Vera predstavlja posebnu vrstu znanja koje ne proističe iz analize objektivne stvarnosti. To je znanje koje proishodi iz odnosa, znanje koje je poznanje, jer je istovetno sa ljubavlju. Verom uviđamo smisao sopstvenog postojanja, verom postajemo sinovi Božiji, verom učestvujemo u Hristovoj pobedi nad smrću. Našu veru možemo obrazložiti, ali je ne možemo dokazati. Ona je, poput ljubavi, činjenica našeg života, ali se može razumeti samo opitom. Kao što samo onaj ko voli zna šta je ljubav, tako i samo onaj ko veruje zna šta je vera.

Ali, i ljubav i vera mogu da ohladne. Toliko cenjeni i isticani individualizam savremenog doba uverava nas da nam drugi nije potreban ako nam ne koristi. Nije nam neophodan ni drugi čovek, ni Bog, ni svet oko nas, ukoliko ne zadovoljavaju naše potrebe. Kada drugoga – bio to bližnji, Bog ili priroda – sagledavamo kroz prizmu naših potreba, onda on za nas postaje stvar, stvar koja ima upotrebnu vrednost. A stvari se po potrebi zamenjuju, one nisu ni jedinstvene ni neponovljive. To naročito osećamo kada nas drugi posmatraju na taj način, kada prepoznamo da smo za njih važni samo ukoliko im koristimo. Kada u jednom društvu preovladaju takvi odnosi – a naše savremeno društvo je upravo takvo i još se time ponosi! – onda u njemu nestaje ljubavi, nestaje vere, a njihovo mesto zauzima otuđenje. Štaviše, tada nestaje i sam život koji se svodi na svoja biološka svojstva. Tako redukovan, pokazuje se kao besmislen. Iako spolja privlačan i nasmejan, kao na reklamama koje nas konstituišu kao potrošače, takav život se pokazuje kao bezukusan, poput genetski modifikovanog voća i povrća, savršene boje i izgleda, ali bez sadržaja. Uzrok otuđenja savremenog čoveka nije ni nemaština, ni nezaposlenost, već greh. Ali ne greh kao prestup moralnih uzusa, već greh kao promašaj cilja života, greh kao odsustvo ljubavi, kao gubitak vere, za kojim nužno sledi i gubitak nade. Vera, ljubav i nada su put koji vodi u život, i ova tri pojma opisuju jednu i istu stvarnost, a to je stvarnost istinskog života.

Zato verom dočekujemo praznik Vaskrsenja, jer to nije samo proslavljanje Jednog čoveka i njegove pobede nad smrću, već je to proslavljanje i našeg života, koji u svetlosti Vaskrsenja prosijava večnošću i smislom. Naša vera je pesma, i zbog toga je pevanje Liturgije najsavršeniji izraz vere. Punoća Vaskrsenja može se zato doživeti samo učešćem u Liturgijskom događaju koji istorijske činjenice pokazuje kao važne za nas, koji nam otkriva smisao istorije i naš smisao u istoriji.

Autor je docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu