Adrenalin: Život na ivici zbog većeg uzbuđenja

Svakog jutra 44-godišnja Ivana Milovanović iz Beograda pomisli šta će je tog dana učiniti živom.

„Ta fina jeza koja prođe kroz kičmu i pretvara se u prijatan, ali jak bol dok srce toliko lupa da mi glava pulsira – osećaj je bez kog ne mogu da zamislim život“, kaže Milanović, koja se više od 20 godina bavi ekstremnim sportovima.

„Nekada je to hod po ivici, ali život bez adrenalina nije život“, objašnjava dok ubacuje padobransku opremu u auto.

Žudnju za adrenalinom, hormonom stresa koji luči nadbubrežna žlezda. ne razumeju njeni roditelji, a u početku nisu ni prijatelji.

Vremenom se, kaže, zbližila sa onima koji dele njena interesovanja i znaju o čemu priča.

• U fotografijama: Niška Banja, topla voda i leteći bicikli
• Zašto je važno da se devojčice bave sportom
• Napadi panike: Uznemirujuća oluja koja se iznova vraća

„Adrenalinska zavisnost ne postoji kao takva u klasifikaciji bolesti Svetske zdravstvene organizacije“. kaže psihijatrica Aleksandra Bubera Ninić.

Često se dešava da ono što u praksi psihijatri i psihoterapeuti prepoznaju kao specifičnu kategoriju, ne bude uvršteno u zvanične klasifikacije.

Takvi su i slučajevi sa zavisnošću od seksa, rada i mnogih drugih ‘procesnih’, koje ukazuju nemogućnost uobičajenog funkcionisnja bez određenih radnji.

Svež adrenalin razbuđuje

„Ljudi koji su navikli na određenu dozu adrenalina stalno teže da pomeraju granice, kako bi nivo bio veći u odnosu na prošli put.

„Svež adrenalin može dobro da me razbudi i onda sam nedelju dana miran, ne moram ništa da radim“, priča Vojkan Ivanović, instruktor padobranstva, paraglajdinga, skijanja i ronjenja.

Ne postoji ekstremni sport kojim se ovaj četrdesetpetogodišnjak iz Beograda ne bavi.

Na aerodromu na periferiji Beograda Ivanović dočekuje momka i devojku koji žele da prvi put skoče iz aviona.

„Ljudi koji dolaze zbog toga ili žele da pobede strah od visine ili su kandidati za padobransku obuku, ali i jedne i druge privlači adrenalin“, objašnjava za BBC na srpskom.

I posle višedecenijskog bavljenja ekstremnim sportovima, priznaje da uvek mora da postoji određena doza straha i adrenalina.

„To daje sigurnost da ne uđemo u rutinu i mehaniku, jer mozak u kritičnim situacijama ne može da rasuđuje kako treba.

„Da mi padobranstvo ne izaziva adrenalin, to bi bio znak da treba da prekinem sa tim sportom“, ukazuje.

Hod po tankoj liniji ne traži pomoć

Aleksandra Bubera Ninić objašnjava da se u psihijatrijskoj praksi prepoznaju ljudi skloni rizičnom ponašanju, pa i ekstremnim sportovima.

„Za neke od tih ljudi kažemo da su u psihijatrijskom smislu zdravi, a druge možemo da posmatramo u okviru različitih sindroma ili poremećaja.

„Ljudi koji se često bave ovim sportovima retko dolaze po pomoć, a naročito ne da bi takvo ponašanje promenili“, kaže Bubera Ninić.

Na terapiju dolaze uglavnom kada su iz bilo kog razloga sprečeni da se bave takvim aktivnostima.

„Dešava se da čovek koji se bavi ekstremnim sportom razvije psihički problem, poput depresije, panike ili psihotičnog poremećaja, pa ga to koči da nastavi.

„Tek tada traži pomoć, ali da bi rešio problem i nastavio sa aktivnostima“, kaže psihijatrica.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Potraga za rizikom

Adrenalinski zavisnici su najčešće okruženi ljudima koji na sličan način razmišljaju i žive, ukazuje Bubera Ninić.

Trening i fizička spremnost, kao i mere predostrožnosti koje preduzimaju, daju im sigurnost, što je delimično tačno, ali im koristi pri otpisivanju mogućeg rizika, kaže psihijatrica.

„Adrenalin je najveći hemičar u organizmu i tokom opasnih aktivnosti čula su izoštrena do maksimuma.

„Tada dobijamo stanje koje se opisuje kao ‘nikad u životu nisam bio tako živ, prisutan’ i onda je jasno zašto ti ljudi niti pomoć traže, niti žele da je prihvate“, kaže Bubera Ninić.

Česti razlozi za ovakvo ponašanje su „samoprevazilaženje“ i potraga za novim.

„Da bi objasnili zašto neko ima izraženije crte ličnosti, odgovore tražimo u kombinaciji genetike, koja je osnova za temperament, i spoljašnjih faktora poput obrazovanja, traumatskih iskustava, zanemarivanja“, objašnjava ona.

Ekstremne sportiste privlači porast adrenalina, endorfina, izoštrenost čula, jak napor, uvežbanost, preciznost, osećanje postignuća i samoprevazilaženje.

„Za tim teže kada se bave ekstremnim sportovima“, kaže Bubera Ninić.

Novi sport, nova doza adrenalina

Kada ga „ne radi“ dovoljno padobranstvo, Vojkan Ivanović bira drugi ekstremni sport.

„Nekada adrenalin posle skoka ne može da me osveži, pa to nadoknadim paraglajdingom.

„Opasnije je od padobranstva i na skali udesa i nezgoda je na petom mestu“, kaže Ivanović.

Na prvom mestu je kajak na brzim vodama, potom alpinizam.

„Volim kada mi srce brzo lupa, kada je u petama i to me čuva od panike, koja je naš najgori neprijatelj.

„Ne izazivam sudbinu, svestan sam rizika, ali kada adrenalin raste, to bude baš dobro“, zaključuje Ivanović.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]