Afrika, novac i religija: „Zadužila sam se pokušavajući da obezbedim čudo“

Evarlin Okelo brizne u plač dok mi priča kako je stotine dolara u dugovima, pošto je platila svešteniku da se moli za nju.

Ona živi u maloj kolibi u Kiberi, beskrajnom siromašnom kvartu u glavnom gradu Kenije Najrobiju i više ne može da izdržava četvoro dece.

Evarlin nije zaradila ništa mesecima, kaže mi dok pričamo telefonom.

Kad je, dakle, čula za sveštenika čije bi molitve mogle da joj poboljšaju život, želela je da ga sretne.

On joj je tražio 115 dolara (15.000 kenijskih šilinga).

To je poznato kao „prinošenje semena“: finansijski doprinos verskom lideru, sa konkretnim ishodom na umu.

• „Pobegao sam iz opasne sekte u džungli – a zatim sam spasao sina“: Jevrejski kult Lev Tahor
• „Grešila sam“ – časna sestra proneverila 835.000 dolara
• Don Evro – bivši sveštenik iznuđivao novac, trošio na luksuz, pa završio u zatvoru

Evarlin je pozajmila novac od prijateljice, koja je uzela kredit u njeno ime.

Rečeno joj je da su molitve ovog sveštenika toliko moćne da će joj se novac vratiti u roku od nedelju dana.

Ali čuda se nikad nisu ostvarila.

Štaviše, sve je postalo samo još gore, kaže ona.

Kredit koji je izvadila njena prijateljica narastao je zbog neplaćenih kamata.

Ona sada duguje više od 300 dolara i nema predstavu kako će ih isplatiti.

Njena prijateljica je prestala da govori s njom, a ona i dalje nema posao.

„Stvari su postale toliko teške da sam izgubila svaku nadu“, kaže ona.

‘Natprirodna rešenja’

Kenija je teško pogođena krizom troškova života.

Cena hrane skočila je skoro 16 odsto u poslednjih 12 meseci od septembra 2022. godine, prema Kenijskom nacionalnom zavodu za statistiku, dok podaci Svetske banke pokazuju da se broj nezaposlenih Kenijaca više nego udvostručio u proteklih sedam godina.

„Ljudi žive očajničkim životima“, kaže doktorka Gledis Njačieo, sociološkinja sa Multimedijskog univerziteta u Keniji.

To je pojačalo želju za natprirodnim rešenjima, kaže ona, a mnogi su sada spremni da da plate za čudo, čak i ako moraju da pozajme novac.

„Ljudima se govori da bog ne želi da oni ostanu siromašni. I zato oni prinose seme“, kaže mi ona.

Praksa potiče iz nečega poznatog kao Jevanđelje prosperiteta, koje propoveda da bog nagrađuje veru bogatstvom i zdravljem.

Vernici se podstiču da iskažu veru davanjem novca, za koji se tvrdi da će im ga bog višestruko vratiti.

Verovanje korene vuče iz Amerike, postigavši zamajac početkom 20. veka.

U kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim, nigerijski sveštenici išli su u Ameriku da nauče nešto više o tome, a ranih 2000-tih njegova popularnost se raširila Afrikom, delom podstaknuta američkim evanđelistima kao što je Rajnhard Bonke, koji je privukao ogromne mase od Lagosa do Najrobija.

Taj rast popularnosti nastavlja se i dan-danas.

Doktorka Njačieo ukazuje i na drugi faktor koji navodi ljude da se zaduže – ponude za kredit koje se redovno pojavljuju na mobilnim telefonima Kenijaca.

„Ljudi se samo prijavljuju i uzimaju novac“, kaže ona.

To se desilo 26-godišnjem Denisu Opiliju.

Obeshrabren posle više od tri godine potrage za poslom, zamolio je prijatelja za pomoć.

„On mi je ispričao da postoji crkva u koju odeš i oni se tamo mole za tebe. Prineseš im nešto, a oni se potom pomole za tebe i onda dobiješ posao“, kaže Denis.

Rečeno mu je da daje donaciju svake nedelje tri meseca i dao je ukupno oko 180 dolara.

Kad mu je ponestalo ušteđevine, pozajmio je oko 120 dolara preko aplikacije za gotovinu i od prijatelja.

„Verovao sam u ono što mi je sveštenik rekao, da ću uspeti da nađem posao. I zato nisam imao nikakvih problema da pozajmim, zato što sam mislio da ću uspeti da vratim taj novac.“

Ali kad se posao nije pojavio, Denis je počeo da sumnja da je prevaren.

Uskoro su počele da ga proganjaju kreditne kompanije da namiri dug.

„Ponekad bih samo sedeo negde, opuštao se, mislio o raznim stvarima. I onda bi vas neko pozvao, tražio da im vratite novac, a vi nemate od čega to da platite“, kaže on.

„Uplašio sam se zato što nisam znao šta mogu da urade ako im ne platite. Ne znate da li mogu da vas tuže ili mogu da vas stave u policijski pritvor.“

Srećom, Denis je uspeo da nađe jednokratni posao, koji mu je omogućio da vrati deo novca, i kreditnim kompanijama i prijateljima.“

„I dalje istinski verujem u boga.

„Samo moram da budem malo pažljiviji“, kaže on.

Davanje pod pritiskom

Ljudi se ne zadužuju u nadi da će doživeti čudo samo u Keniji.

Žena koja je imala običaj da odlazi u nigerijsku crkvu u SAD kaže da su ona i njen muž upali u teške finansijske dugove – između ostalog i zbog očekivanja da prinose seme.

„Sara“, kako ću je zvati, zamolila me je da ne objavljujem njeno ime ili da otkrivam u kojoj saveznoj državi na jugu SAD-a živi, iz straha od intervencije crkve ili njenih advokata.

Sara kaže da se i od pastve i od lokalnih sveštenika njene bivše crkve očekivalo da plaćaju „desetinu“ u visini od 10 odsto od njihovih mesečnih primanja kako bi finansirali crkvu i njeno vođstvo u Nigeriji.

A to je bilo ne računajući ono što se naziva „prvim plodovima“ – njihovu čitavu platu prvog meseca u godini.

Lokalni lideri odredili su mesečne ciljeve, kaže ona, koji su terali sveštenike da vrše pritisak na pastvu da prinose seme.

Članovima je potom rečeno da će ih blagosloviti vrhovni poglavar u Nigeriji.

Sara kaže da je videla ljude kako plaćaju novac za seme kreditnim karticama u kancelarijama crkve.

„Sećam se jednom prilikom kako je u crkvi jedna žena rekla: ‘Redovno plaćam svoju desetinu a čini mi se da i dalje nemam dovoljno novca na kraju meseca.'“

Sveštenikov odgovor, kaže Sara, bio je da poruči ljudima da je davanje crkvi važnije nego njihovo plaćanje stanarine.

A ona kaže da je svakom ko se zapitao zašto se čuda ne dešavaju rečeno: „Niste se dovoljno molili, niste posejali dovoljno semena. Niste dovoljno verovali.“

Ona kaže da je njen muž bio pod pritiskom da je ostavi zato što je ona stalno postavljala pitanja – ali su umesto toga oboje napustili crkvu.

• Novčić za sreću, dren za zdravlje – sve što treba da znate o božićnoj česnici
• Srpska crkva u Bocvani: Kako je izgrađen drugi pravoslavni hram u Africi

Poslednja nada

Zašto onda drugi ljudi ostaju u takvim crkvama?

Doktor Jorg Haustin, vanredni profesor Svetskih hrišćanstava na Univerzitetu u Kembridžu, kaže da je moguće razumeti zašto ljudi nastavljaju da daju iako se „obećanja ne ostvaruju direktno onako kao što im je rečeno.“

Za srednje klase i one koji se kreću u društvenoj hijerarhiji nagore, kao i većinu onih u Sarinoj crkvi, doktor Haustin kaže da Jevanđelje prosperiteta nudi „atmosferu ekonomskog uspeha i vertikalne pokretljivosti koja je ljudima privlačna.“

„Ali to može da bude atraktivno čak i za one koji žive u siromaštvu“, kaže on.

„Crkva koja kaže: ‘Znamo da se patite, ali mi imamo praktično, dostupno rešenje za vas’ biće privlačnija od one koja propoveda nekakvu nedostižnu, sistemsku promenu.“

Ali zašto, pitam ga, ljudi nastavljaju da im daju novac čak i kad to znači da moraju da se zaduže?

„Nije li to kao igranje lutrije kad nemate novca?“, pita me doktor Haustin.

„To je nešto što deluje izdaleka pristupačno zato što možete da pozajmite par stotina kenijskih šilinga preko telefona da biste ih uložili i videli da li će pomoći.

„Naravno, imate tu i atmosferu očaja, to bi mogla da bude nečija poslednja nada.“

U Keniji, Evarlin kaže da je ovo iskustvo nije nateralo da izgubi veru.

„Ne želim da kažem da je crkva loša. Crkva je dobra. Pastori su ti koji čine loše stvari. Oni su ti koji traže novac.“

Pogledajte i ovaj video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]