Ajronmen koji je preživeo napad u Briselu, izgubio polovinu krvi i vratio se zahtevnim trkama

Tekst sadrži fotografije posle bombaškog napada.

Jaja, sir, slanina, biber.

Recept za karbonaru je jednostavan; zasitna kombinacija masti i ukusa koji se sjedinjuju sa pastom.

Međutim, za Sebastijana Belina se ključni sastojak ne nalazi ni u jednom receptu.

Obrok koji je spasio njegov život ima još sastojaka.

Belin je 21. marta 2016. godine, okružen glasnim smehom i prigušenim osvetljenjem, sedeo u restoranu u Briselu i tovario u sebe tri porcije karbonare.

Nekih dvanaest časova kasnije, Belgijanac je ležao na leđima na podu gradskog aerodroma.

• Od pljačkaša banke do šampiona – kada sport pruži drugu šansu
• Jedan nosi frižider na tri planine, drugi istrčao maraton sa njim na leđima – u humanitarne svrhe
• Prvi čovek sa Daunovim sindromom koji je završio Ajronmen triatlon

Postoji i fotografija koja je zabeležila taj trenutak. Dosta je neobična.

Prvo što privlači pažnju je izraz Belinovog lica.

Izgleda spokojno, skoro blaženo, dok krivi vrat ne bi li osmotrio sopstveno telo.

Ali kada odmaknete pogled na ostatak fotografije, jasno je da nešto nije u redu sa tom slikom.

Štrafta prljavštine prekriva mu pola lica.

Pantalone su mu iskidane.

Gležnjevi su mu okrenuti na gore, dok su mu noge po svemu sudeći nepokretne.

Najjezivija je bara od krvi, zloslutna i gusta, kako se širi ispod njega.

Dva udara, na svakom od krajeva ček-in zone, izazvana eksplozijama iz kofera, protutnjala su kroz gomilu ljudi.

Poginulo je 16 osoba. Belin je zamalo bio jedan od nastradalih.

,,Sećam se pada i eksplozije u mom kuku“, kazao je Belin.

,,Pogledao sam dole i video gomilu kostiju koje vire. Oko sebe sam video mrtve ljude, delove tela, čuo sam urlike“.

Dok mu je krv polako isticala iz tela, osetio je kako mu se obamrlost širi iz pravca stopala. Znao je da mu život zavisi od narednih poteza.

Srećom, pripreme su ga spasile.

Kada se danas osvrne na te događaje, Belinu je jasno da su ga događaji koji su prethodili svemu pripremili za to jutro.

Belin je rođen u Sao Paolu.

Njegova majka je bila fizioterapeutkinja, ,,veoma hipi, veoma liberalna, potpuno slobodnog duha“, dok je njegov otac, visoko pozicionirani direktor, bio poslovnog duha i mnogo konzervativniji.

Karijera njegovog oca je Belina i ostatak porodice odvela u američke gradove Indijanapolis i Filadelfiju, zatim i u Dansku, Italiju i Belgiju.

,,Bilo je to nomadsko detinjstvo, ali sam ja od malih nogu uvideo prednost u toj vrsti izbalansiranog života i mogao da vidim dve strane iste slike“, priseća se Belin.

,,Uvek sam pokušavao da izvučem neku korist iz različitih kultura“.

Belin je za ulazak u različite kulture uvek koristio istu stvar – sport.

Prvo su to bili fudbal i tenis.

Dok je bio u Italiji, fudbal je apsolutno bio u prvom planu.

Kada je stigao u Belgiju, školski drugari su ubedili izraslog 13-godišnjeg dečaka da se oproba u košarci.

To ga je dovelo do jako dobrih rezultata dok je igrao koledž košarku u Americi i profesionalne karijere koja je potom usledila u Evropi.

,,Sport je najveća škola na svetu“, kaže Belin.

,,U njemu se nalazi sve što vam je potrebno u životu.

,,On vam poručuje da uvek postoje različiti načini da dođete do rezultata. Nema samo jednog puta, uvek postoji i alternativa“, dodaje.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Belin nije znao koji put da odabere dok je ležao na aerodromskom podu.

Znao je, međutim, dok se primicao smrti, da mora da pronađe tu alternativnu rutu.

Sport mu je ponovo ukazao na pravac kojim mora da krene.

Prisetio se reči trenera Grega Kempa sa univerziteta u Ouklandu, koji ga je vodio do titule u Prvoj ligi kada je bio član tima.

,,Imao je običaj da kaže: ,,prvo pobedi danas“, priseća se Belin.

Želeo je da kaže da danas sportisti ili previše razmišljaju o svojim dostignućima u prošlosti ili su opterećeni neizvesnom budućnošću.

Istorija i posledice zamagljuju njihov fokus na sadašnjost i tako postaju ranjivi.

Belin nije mogao sebi da priušti razmišljanje o prošlom životu ili o onom što bi mogao da propusti u slučaju gubitka života.

,,Kada sam postao svestan tog momenta, sve sam video možda malo drugačije od ostalih: radilo se samo o sadašnjosti i o tom trenutku“, rekao je Belin.

,,Znao sam da su sledećih sat i po ona odlučujuća utakmica. To je to. Moram da nadmašim taj trenutak. Jednostavno, danas moram da pobedim“.

Odlučio je da mora da se pokrene.

Od nekoga je zatražio da mu podigne noge na kofer ne bi li usporio krvarenje.

Iskoristio je šal da podveže nogu, ali je krv prebrzo isticala. Više nije imao vremena.

Postojala su dva problema.

Nije mogao da se pokrene, a čak su mu i rekli da to ne sme da uradi.

Policajci su formirali kordon oko mrtvih i povređenih u zgradi u kojoj se nalazio terminal.

Belinu su rekli da se ne pomera dok oni ne obezbede aerodrom i ne pozovu pomoć.

Belin je bio uporan.

Nije to bio jedini način.

Nije to bio njegov način.

Ne, ukoliko želi da preživi.

Policajcima je rekao da će rizikovati i da će u suprotnom njegova smrt biti na njihovoj savesti.

Ubedio je stjuarda koji je tuda prolazio da ga podigne na kolica za kofere i da ga odgura do ulaza na aerodrom.

Verovao je da će medicinska pomoć doći tim putem.

Taktika mu se isplatila.

Šestorica vatrogasaca koji su dojurili na lice mesta su ga pronašli i odneli do improvizovanog trijažnog centra.

Belin je izgubio 50% krvi.

Zamalo je ostao bez leve noge tokom operacije.

Ali je tog dana ipak pobedio.

Belin je bio neka vrsta slavne ličnosti dok je ležao u bolničkom krevetu.

Fotografija koju je napravio Ketevan Kardava, gruzijski novinar koji je istog dana imao kartu za Ženevu, postala je viralna.

Pojavila se na internet portalima i naslovnim stranama na novinskim kioscima širom sveta.

Belin je davao intervjue.

Ponovo je u bolničkom odeljenju sreo Kardavu.

Njegove ćerke su 51 dan nakon napada došle iz SAD-a u posetu i taj emotivni susret je zabeležila i američka televizija.

Ali sati provedeni u bolnici su uglavnom bili teški, bolni i usamljenički.

U bolnici je proveo tri meseca.

U početku je bio vezan za krevet , a noge su mu bile postavljene u neku vrstu kaveza od metalnih čivija i udlagi.

Šrapnel je prošao kroz njegov kuk. Presađena koža mu je prekrivala rane koje su zjapile.

Postepeno je ponovo naučio da hoda i da se prilagodi na novonastalu nesposobnost i novu realnost.

Na levoj nozi nije osećao ništa ispod kolena.

Metatarzalna kost u stopalu mu je bila uklonjena kada je počela da se širi infekcija.

• Beograđanin, zvezda ruske trkačke scene
• „Divlja planina“ zove na do sada neviđen zimski uspon
• Neverovatna priča čoveka koji je trčao maraton u svakoj zemlji na svetu
• Zašto ljudi trče maratone

Bez obzira na povrede, Belin je bio odlučan u tome da mu sport neće biti oduzet.

,,Ja sam osoba koja voli pokret, a sad sam se našao u poziciji da sam ostao nepokretan i da ću takav biti celog života“, kaže on.

,,Samo mi je bio potreban neki pusti san da bih ostao pozitivan i usredsređen. Bila mi je potrebna ekstremno drugačija situacija od one u kojoj sam se našao.

,,A za eksplozivnog sportistu to je jedna od najnapornijih trka izdržljivosti na svetu“, objašnjava.

Belin se odlučio za ajronmen trijatlon, konkretno za trku u Koni na Havajima nad kojom su se nadvijale burna istorija i visoka vlažnost vazduha.

Čak i pre povrede, bio bi to težak zadatak.

Belin je visok 2 metra i 10 centimetara.

Kada je bio u najboljoj formi, bio je težak 115 kilograma.

Njegovi raniji treninzi su se sastojali od kratkih, eksplozivnih vežbi i skokova.

,,Mislim da sam kao profesionalni sportista najviše istrčao šest krugova atletskom stazom, a sasvim sigurno nisam plivao i vozio bicikl“, rekao je Belin.

Ajronmen trijatlon čini mnogo više elemenata: plivanje stazom dugačkom skoro 4 km, biciklistička trka od 180 km i maratonsko trčanje.

Belin je počeo da trenira polako i pametno.

Pažljivo je povećavao razdaljine i adaptirao se na novu opremu.

Imao je jednu specijalnu cipelu koja je sprečavala da mu se na levom stopalu u kojem nije imao osećaj stvore žuljevi.

Bilo je tu i dosta koraka unazad.

Kovid mu je sprečio prvi pokušaj u Koni.

Potom, kada je karantin popustio i kada su se takmičenja opet vratila, on je ponovo morao da se prilagodi i da stekne poverenje u sopstvene noge nakon hirurške operacije kojom su mu odstranjeni metalni delovi pričvršćeni za kosti.

Ali šest i po godina nakon eksplozije na aerodromu, u oktobru 2022, Belin je dokazao da je njegov karakter bio snažniji nego ikada u trenutku kada je posle 14 sati, 39 minuta i 38 sekundi prošao kroz liniju cilja na Havajima.

,,Moja brzina nikada nije bila bitna, cilj je bio da sebi pokažem da su moje telo i um sposobni i pored hendikepa“, kaže Belin.

,,Moj mentalni sklop mi ne dozvoljava da prihvatim stanje žrtve.

,,Ja sam sposoban da preživim i to što sam prevazišao sve dugujem ljudima koji su tog dana umrli – a kao ponosni Belgijanac i mojoj zemlji. Imam atrofiju, ne mogu više da pomeram prste na nogama, ali ukoliko svom hendikepu dozvolite da bude jači od vas, onda će vaše stanje polako početi da se pogoršava“, priča ovaj sportista.

Jedna stvar koja ga je umalo koštala prolaska kroz ciljnu ravninu bila je ista ona stvar koja je mu je omogućila da se nađe na samom startu – ishrana.

Belin je učinio više od planiranog po pitanju plivačkog dela trke i vožnje bicikla, ali nije uspeo da se prilagodi strategiji obnavljanja energije.

On je tečnost sa elektrolitima popio brže nego što je to bilo planirano.

Tokom maratona je patio od stomačnih bolova i grčeva jer se njegovo telo borilo da procesuira preteran unos ugljenih hidrata i natrijuma.

U situaciji na aerodromu 22. marta 2016. godine, upravo ga je apetit spasio.

Bez ona tri tanjira karbonare koje je pojeo noć ranije, nivo šećera u njegovoj krvi bi verovatno bio previše nizak da bi ga održao pri svesti.

Ostao bi sa druge strane policijskog kordona.

Izgubio bi više krvi, a po svemu sudeći i sve drugo.

Sreća? Vera?

Srećna koincidencija po pitanju količine šećera i soli u njegovom ogranizmu?

Belin se ne slaže sa tim.

,,Ta priča sa karbonarom? Cela ta priča? Nema tu ni trunke sreće“, kaže on.

Te večeri je planirao da ode na večeru.

Tek se vratio iz Brisela posle celog dana provedenog na sastancima u Parizu. Bio je isceđen.

Sledećeg dana je imao zakazan let za Njujork.

Samo je želeo da se naspava.

A zatim mu je zazvonio telefon.

,,Bio je to moj odličan prijatelj, Greg. Njegova i moja supruga su nastavnice, koleginice u Međunarodnoj školi u Briselu“, priseća se Belin.

,,Predložio mi je da izađemo na večeru u italijanski restoran. Rekao sam mu da sam umoran jer sam celog dana bio u Parizu i pozdravio se sa njim“.

,,Greg me je ponovo pozvao. Rekao mi je: ‘Ajde da izađemo, nismo se dugo videli. Rekao sam mu da sutra ujutru letim za Njujork i ponovo se pozdravio sa njim“, prepričava on.

Greg je bio uporan.

Ponovo je pozvao Belina, a on ga je ponovo odbio.

Belin je konačno popustio nakon četvrtog Gregovog poziva.

,,Greg mi je na kraju rekao da moram da jedem. ‘Volim te čoveče, samo želim da te vidim“.

,,Potom sam izašao da se u restoranu nađem sa njim i njegovom ženom Karom. Tamo sam pojeo prvu porciju paste toliko brzo, da je konobar odmah potom doneo još dva tanjira“, priča Belin.

,,Da me Greg nije ponovo pozvao, otišao bih pravo u krevet, ujutru bih ustao, popio čašu vode, možda pojeo i bananu i istrčao iz stana da bih stigao na avion.

,,Svi misle da je tajna u karbonari, ali ja je nikada ne bih ni pojeo da nije bilo ljubavi mog prijatelja kojem sam tri puta pre toga spustio slušalicu.

,,Ključ je bio u kvalitetu mog života. U ljubavi i strasti“, smatra.

To je bio tajni sastojak Belinove karbonare. Sada ga dodaje u sve.

,,Isto je i u sportu. Na statistiku nikada nisam obraćao pažnju“, kaže on.

,,Nisam bio neki skakač, brojke mi nisu bile sjajne, ali sam bio strastven i disciplinovan, a to su atributi koji se ne mogu izmeriti.

,,Isto je tako i u životu. Možete li da izmerite ljubav, strast, empatiju, toleranciju, otvorenost duha? Te stvari se ne mogu izmeriti. To su kvaliteti, a ne brojke.

,,Um fokusiran na brojke je uvek limitiran i konačan. Ali kada se fokusirate na stvari koje volite i zbog kojih osećate strast, kada želite nešto da naučite, onda su mogućnosti neiscrpne“, dodaje Belgijanac.

Belin je prešao granice koje su drugima bile nedokučive.

Prošlog meseca je prošao kroz bezbednosni obruč i ušao u stari NATO štab, samo nekoliko kilometara zapadno od mesta na kojem je bio povređen.

Tamo je prisustvovao suđenju desetorici ljudi (jedan od osumničenih nije bio prisutan) optuženih za saučesništvo u napadu na briselski aerodrom i metro stanicu u Melbeku, gde je istog dana poginulo još 16 osoba.

Jedan od njih je bio Mohamed Abrini. On je doneo bombu na aerodrom u Briselu, ali je, za razliku od dvojice njegovih saučesnika, nije detonirao, već je izašao iz zgrade pored mrtvih i povređenih. Dve nedelje kasnije je i on bio uhapšen.

Belin je svedočio i tražio od optuženog da ga pogleda u oči i sasluša.

,,Danas sam odlučio da ti oprostim“, rekao je.

,,Oslobađam se od svih užasa za koje si optužen. Odlučio sam da u životu ostavim više mesta za ljubav“.

Prisećajući se tog dana iz sudnice, Belin kaže: ,,Bio sam nervozan. U sebi sam osećao nešto meni nepoznato“.

,,Nikada ne znaš šta će to u tebi da proizvede. Da li ćeš da budeš besan? Kakve će biti posledice svega?

,,Ali čim sam izašao iz sudnice, osetio sam ogromno olakšanje i samopouzdanje“.

Belin kaže da je pravda morala da bude zadovoljena i da odgovorni ,,moraju da plate cenu za počinjeno“, ali i da je sada fokusiran na svoju porodicu i sebe samog.

,,Ponosan sam na putovanje na kojem sam se našao“, kaže on.

,,Uzdigli smo se i adaptirali na ono što nam je život pripremio. Želim da se potpuno odvojim od svog tog haosa“.

,,Do kraja života ću ostati hendikepiran, ali mora se reći i da je dosta dobrih stvari izašlo iz svega ovoga u poslednjih sedam godina. Osećam da sam sada bolji prijatelj, bolji suprug, bolji otac, bolja osoba“.

,,Znam da sam sada jači“.

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]