Albanci u Srbiji: „Dok se ne reše sukobi Beograda i Prištine nema boljitka“

Između ‘dve vatre’.

Naziv omiljene dečije igre možda bi najbolje mogao da opiše život u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, multietničkim opštinama na jugu Srbije, nadomak Kosova, gde većinski žive Albanci.

Prošlo je petnaest godina otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost od Srbije, gotovo četvrt veka od oružanih sukoba, nešto manje od pobune albanskih ekstremista u ovoj oblasti, ali posledice svakog incidenta između Beograda i Prištine stanovnike takozvane Preševske doline ne zaobilaze.

„Mi nismo birali da živimo ovde, jedni pored drugih, tako je suđeno. Ne tražimo ljubav, već poštovanje.

„Preko nas se lome srpsko-albanski odnosi, pogođeni smo svi, i Albanci i Srbi, diskriminisani i skrajnuti“, govori Gazmin Delmio iz Preševa za BBC na srpskom.

A sve ih muči rastuća nemaština i manjak poslova u opštinama koje su već godinama među najsiromašnijim i najmanje razvijenim u Srbiji.

• Veliki Trnovac i trnoviti put do tasa na poslaničkoj vagi
• Kako žive manjine na Kosovu i zašto retko ko tu vidi budućnost za decu
• Koliko se danas razumeju Srbi i Albanci i da li novi rečnik može da pomogne

Do Preševa više ne saobraća ni autobus, te je jedini način da do njega dođete ukoliko imate automobil.

„To je na Kosovu, nema autobusa do tamo“, govori mi, na moje iznenađenje, šalterska službenica na glavnoj, beogradskoj autobuskoj stanici.

Kada sam joj rekla da je Preševo na jugu Srbije, ona ništa nije odgovorila.

I na autobuskoj stanici u Nišu, najvećem gradu na jugu Srbije, koji je od Preševa udaljen oko 150 kilometara, govore mi da do ovog mesta nema prevoza, „jer je na Kosovu“.

Autobusi voze do Bujanovca, udaljenog oko 30 kilometara od Preševa, a dalje nastavljam automobilom.

Smenjuju se zapuštene njive i brda.

Prođe tek poneki auto ili manji kamion.

‘Voleo bih da me Srbija gleda kao svog građanina’

Zgrade u ovom multietničkom mestu su mahom stare i dotrajale, a šareni grafiti na fasadama su jedino što razbija sivilo novembarskog popodneva.

Nedaleko od opštinske zgrade živi Gazmin Delmio.

Odrastao je na tim pločnicima.

„Nije lako, čini mi se da je posle 2008. godine još teže, pre svega u ekonomskom smislu i to ne trpimo samo mi, već i Srbi, samo zato što su im komšije Albanci“, priča on za BBC na srpskom.

U njegovoj petočlanoj porodici radi samo sin i to u inostranstvu, što je, kako kaže, postalo uobičajeno, jer mnogi mladi odlaze.

Ćerke su mu završile fakultet u Prištini, ali Srbija ne priznaje te diplome, pa ne mogu da pronađu posao.

„Moje ćerke zato i Srbiju gledaju kao tuđu zemlju.

„A ja, ja bih volelo da me Srbija gleda kao njenog građanina, ovde sam rođen, ali Albanci u Preševu gotovo i da ne gledaju Srbiju kao svoju državu jer su diskriminisani“, govori.

On navodi primer zdravstvenog centra u Vranju, najvećem gradu u tom kraju, gde među 700 zaposlenih nema nijednog Albanca, iako je 40 odsto pacijenata upravo te nacionalne pripadnosti.

„Kako nisu zaposlili bar jednog lekara ili vozača, ma portira.

„To su vam problemi, to treba da se rešava, da deca imaju knjige, da se radi, a sporovi oko istorije i geografije nek’ se rešavaju posle“, dodaje na čistom srpskom.

Iako su ga učili u školi, njegova deca srpski jezik slabo koriste.

„Sretnemo se komšija Peđa i ja, razgovaramo na srpskom i naše žene, a deca na engleskom, ali takvo ti je vreme“, dodaje ovaj 53-godišnjak.

Ulične table u Preševu su dvojezične, ali prolaznici uglavnom pričaju na albanskom.

Na tom jeziku su i nazivi radnji, mada svi zaposleni razumeju srpski i odgovaraju vam bez problema.

Gazmin se i dalje druži sa prijateljima iz detinjstva, mahom Srbima.

Međusobno se posećuju i vode, kako kaže, normalan život, ali je problem kada se umeša politika.

Svaki put kada dođe do novih sukoba između Beograda i Prištine, tenzija se prelije i na njih.

„Tada se plaše i Albanci i Srbi.

„Mnogi moji poznanici i prijatelji koji su tih dana planirali da odu do Niša i Vranja, odlažu put, jer ne znaju šta može da se desi sutra“, dodaje ovaj Albanac prosede kose i braon očiju.

‘Sve je teže i teže’

U blizini opštinske zgrade u Preševu stoje biste i srpskog i albanskog učesnika Narodnooslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu, a tu je i džamija.

Iza nje je kuća polusređene fasade i prozora, pred kojom raste ogromna smokva.

U sličnom stanju su i okolni objekti.

Sa druge strane ulice, u prizemlju zgrade popucalih zidova otvoren je kafić, u kojem je svako drugo mesto popunjeno.

Nekoliko koraka dalje mladić kovrdžave kose čeka da se oglasi hodža kako bi ušao u džamiju da se u njoj pomoli.

Nijazet ima 31 godinu, završio je sport i fizičko vaspitanje u Prištini, ali mu se diploma poput mnogih ne priznaje.

Mladi mahom odlaze u Prištinu i u glavni grad Albanije, Tiranu, na studije, jer na jugu Srbije nema fakulteta gde bi nastava mogla da se sluša na albanskom.

„Time bi se rešio problem diploma, jer kada bismo ovde imali studije na našem jeziku, ne bismo odlazili na Kosovo ili u Albaniju i imali bismo diplome koje su u Srbiji validne“, kaže mi.

Studije albanskog jezika i kulture, postoje više od jednog veka u Beogradu, a albanologija je i danas jedna od katedri na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Iako bi Nijazet voleo da ostane u rodnom Preševu i da radi kao nastavnik u školi, šanse za to su, kaže, minimalne.

Zato poput mnogih vršnjaka uči nemački, nadajući se da će otići i da će mu bar tamo biti bolje.

„Sve je teže i teže“, odgovara mi na engleskom.

Srpski razume, ali ga slabo koristi, iako se druži sa Srbima.

U njihovoj svakodnevnoj komunikaciji, kaže mi da koriste isključivo engleski.

Razgovor prekida glas hodže koji poziva na molitvu.

Nijazet mi odmahuje i pridružuje se drugim muškarcima koji odlaze u pravcu džamije.

Niz glavnu ulicu nekoliko učenika veselo čavrlja na albanskom, dok poprečnim, skučenim sokacima prođe tek po neki stariji meštanin, zabrinutog pogleda.

‘Politika unosi razdor, običan narod živi u miru’

Nerazvijenost je vidljiva i u Bujanovcu, ali do njega bar ima prevoza, i iz Beograda i iz Niša.

Autobuska stanica je na samom ulazu u mesto, a do centralne ulice treba 10 minuta hoda.

Na svakom koraku prepliću se srpski i albanski jezik.

Svaka druga radnja je pod ključem.

Rade tek male piljare, kafići i mali kiosci brze hrane.

U Bujanovcu je nekada bilo nekoliko fabrika, danas je to pojam, priča mi Borko Janjić.

„Heba, fabrika vode, koja je nekada zapošljavala 500 radnika, danas ima pet puta manje, a od gumoplastike ostao je znak“, pokazuje mi rukom ka sivoj, pustoj zgradi.

Zatičem ga na drvenoj klupi pod limenom nadstrešnicom taksi stajališta u blizini praznog glavnog parka.

Iako je u penziji, ponovo radi.

Ne bi on, ali deca ne mogu da nađu posao, „pa da im se nađe dok ne bude bolje“.

„Ovde je najveći problem što mladi ne mogu da se zaposle, a ne to što smo mešovita sredina. Pa, oduvek smo i bili“, konstatuje Janjić za BBC na srpskom.

Jedina mesta gde ima posla su Dom zdravlja ili katastar.

Janjić je 35 godina vozio prigradski autobus, mahom po albanskim selima i ne pamti da je bilo kada čuo jednu ružnu reč.

„Vozio sam i Albance i Rome i Srbe, uvek korektan odnos, politika je ta koja unosi razdor, a običan narod živi u miru.

„Bitno je kakav si čovek, mi sve delimo, pomažemo se, posećujemo se, oni nama dolaze kada su nam slave, mi njima kada je bajram. Loše je i nama i njima, svi odlaze, jer smo skrajnuti. Pa, mi smo 1999. pregurali zajedno“, dodaje ovaj 70-godišnjak.

Tokom 1999. godine, NATO je bombardovao tadašnju SR Jugoslaviju, zajednicu sastavljenu od Srbije i Crne Gore, da bi se, kako su tada rekli predstavnici zapadne vojno-političke alijanse, zaustavila humanitarna katastrofa i progon Albanaca na Kosovu koje su sprovodile srpska policija i jugoslovenska vojska.

„Nikad nije bilo napetosti, mi se međusobno družimo, naša deca se druže“, govori prosedi Janjić.

To se vidi i u kafićima, gde ljudi ispijaju kafu i međusobno pričaju i na srpskom i na albanskom.

„Mirdita“, pozdravlja me smeđokosi konobar.

„Dobar dan“, otpozdravljm.

‘Izbrisani’

Ustav Srbije priznaje 23 nacionalne manjine, a prema poslednjem popisu Albanci su peta najbrojnija manjinska grupacija.

Njihovi politički predstavnici godinama upozoravaju da se Albanci diskriminišu i putem pasivizacije adresa, odnosno da im se adresa briše, što predstavnici vlasti u Srbiji negiraju.

Teuti Fazlii je adresa pasivizirana 2020, pod obrazloženjem da na njoj ne živi.

„A ja sam u to vreme bila u Bujanovcu, gde živim sa porodicom, bila je tada i pandemija, uložila sam žalbu, ali su je odbili.

„Ne može niko da ti briše adresu ako nisi jednog meseca ili vikenda kod kuće. Ne mogu ljudi da sede kući i čekaju kada će policija da dođe i izvrši kontrolu“, govori ona za BBC na srpskom.

Njen advokat Aleksandar Olenik objašnjava da ovim postupkom ljudi ne mogu da obnove lična dokumenta, što u praski znači da ne mogu da se leče, kupuju nekretnine.

Bez ličnih dokumenata ne mogu da otvore račun u banci, niti mogu da se zaposle, a uskraćeno im je pravo da glasaju, dodaje.

„Ovo je diskriminacija po nacionalnoj osnovi i pogođeni su samo Albanci sa juga Srbije, dok oni koji žive recimo u Novom Sadu ili Beogradu nisu dobijali ovakva obaveštenja“, tvrdi on za BBC na srpskom.

Fazliu će se žaliti i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Šaip Kamberi, koji na predstojećim republičkim izborima 17. decembra, Kamberi predstavlja listu „Politička borba Albanaca se nastavlja – Šaip Kamberi“, koaliciju četiri albanske stranke iz Preševa i Bujanovca, tvrdi da je diskriminacija posledica sukoba Beograda i Prištine.

U politici je od 1990. godine kada je formirao stranku koja se zalaže za učešće i integraciju Albanaca sa juga Srbije u državne i javne ustanove.

Iako je ušla u parlament, Kamberi kaže da njegova partija „nikada nije bila prihvaćena kao partner u pravljenju bilo koje vlade, što govori o pristupu koje vladajuće stranke imaju prema nacionalnoj manjini, shvatajući ih kao neprijatelje – kao strano tkivo u domaćem telu“.

Za loš položaj Albanaca u Srbiji, ovaj političar krivi i međunarodnu zajednicu.

Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPRMB) predvodila je pobunu u novembru 2000, zauzevši visinske tačke na području Bujanovca i Preševa.

Posle policijskih i vojnih akcija, i u saradnji sa međunarodnom zajednicom, šest meseci kasnije situacija je stavljena pod kontrolu.

„NATO je tada garantovao da će nadgledati proces integracije Albanaca – formiranje multietničke policije i masovnije uključivanje u državne institucije, ali je proces zaustavljen“, govori razočarano.

‘Rešenja uvek ima, ali ne i volje’

Jedno vreme je u senci političkih pregovara Beograda i Prištine bila i ideja da se Preševska dolina, posebno Bujanovac i Preševo, pripoje Kosovu.

Ipak, tadašnji ambasador Ričard Grenel, izaslanik Bele kuće za dijalog Srbije i Kosova, izjavio je da o razmeni teritorija nikada nije razgovarano u njegovom prisustvu i da ne postoji tajni dogovor o tome.

Spekulisalo se da se sever Kosova pripoji Srbiji, a jug Srbije Kosovu.

„Ono što se pokušava izgraditi za srpsku manjinu na Kosovu, moglo bi biti jedno od potencijalnih rešenja i za manjine u Srbiji“, smatra Šaip Kamberi.

Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine, poznatiji kao Briselski sporazum, donet je 2013. godine, a u jednoj od njegovih ključnih tačaka predviđeno je formiranje Zajednica srpskih opština.

ZSO je zamišljena kao mehanizam zaštite srpskog stanovništva na Kosovu, ali do sada nije ustanovljena.

Gazmin veruje da za sve postoji rešenje, ali da je potrebna volja, koju trenutno ne vidi.

„Ovaj naš Balkan ti je takav, sukobi su nekako normalni, ali ako nas ova država smatra svojim građanima treba da se pobrine za nas, u suprotnom nastaviće se ovo prepucavanje dveju strana.

„Dok se ne reše problemi Srbije i Kosova nema boljitka, jer je sve krenulo nizbrdo posle 2008, nije da smo i pre toga imali bog zna šta, ali su se političari bar stideli, ovi sada se ni ne stide“, dodaje.

Pogledajte video:

Petnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]