Aleksandar Kavčić u Intervjuu petkom: Ko je čovek koji je u Srbiju doneo besplatne udžbenike

Aleksandar Kavčić je za jedne čovek koji gazi autorska prava i ne poštuje pravila i zakone, za druge je neko ko je došao da „otme“ tržište školskih knjiga od bogatih i svima omogući da se školuju.

U akciji fondacije, koju je osnovao sa sopstvenim imenom u nazivu, na sajtu je objavio besplatne udžbenike za đake u Srbiji, što je malo koga ostavilo ravnodušnim.

„Ne vidim sebe kao Robina Huda: imam ciljeve, volim da se izborim za nešto što je pravedno – tehnika mi je struka, ali mi je obrazovanje profesija.

„Nikad se u životu nisam vodio profitom, jer ne umem to da radim – jednom sam pokušao, ali nisam mogao sebe da motivišem time da vodim računa o tome“, kaže Kavčić za BBC na srpskom.

• Šta je Montesori metod obrazovanja i gde se primenjuje u Srbiji
• Građansko vaspitanje, 18 godina kasnije
• Izolacija izolovanih: Kako u zabačenim selima Srbije izgleda učenje na daljinu

Ovaj inženjer elektrotehnike školovao se u Indiji, Srbiji, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama (SAD), da bi se u Beograd vratio pošto je njegov američki univerzitet Karnegi Melon dobio sudski proces i bogatu nadoknadu za korišćenje patenta u čijoj izradi je Kavčić učestvovao i koji je predstavljao njegov doktorski rad.

Od posebnosti do patenta

Aleksandar Kavčić neće osporavati tvrdnju da je poseban, a na pitanje kada je to spoznao, setiće se roditelja – zahvaljujući očevoj diplomatskoj službi u Indiji, pohađao je tamošnju američku školu.

„To su moji roditelji najpre spoznali kada su im američki nastavnici rekli da imaju izuzetno dete i predložili da preskočim razred – za četiri godine, završio sam pet razreda.

„Bilo je teško upisati Matematičku gimnaziju u Beogradu iz inostranstva gde programi nisu tako rigorozni, a imao sam i taj preskočen razred – nisam bio ni najbolji ni najgori, bio sam zlatna sredina najboljeg odeljenja u Jugoslaviji.“

Kavčić kaže da je od njih 30 u odeljenju, 15 došlo do diplome doktora nauka, a on je akademski put nastavio u Nemačkoj, pa Americi.

„Odlazili smo u potrazi za znanjem.

„Bio sam svestan da se elektrotehnika mora raditi u Americi – od Tesle pa do danas, sve što se dešava u toj oblasti, radi se tamo.“

Lakonski će odgovoriti da on ne zna šta je to „američki stil života“, ali će ponuditi vlastiti doživljaj istog.

„Kad su mi dolazili u posetu ljudi iz Srbije, vodio sam ih u dva sata noću na Univerzitet – da vide šta je američki stil života.

„Tamo se i u to vreme neki doktoranti i studenti nalaze na fakultetu – ne zato što moraju, nego zato što vole nauku.“

U Americi je proveo veći deo ratnih balkanskih devedesetih, kao i period NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije.

„To nije bilo izazovno, to je bilo bolno.

„Znam da bombe nisu padale po nama, ali padale su po našim rođacima, prijateljima – osećaj je nemoći da živite u zemlji iz koje polaze bombe ka vašoj zemlji, a to je težak osećaj i jedino što može da izazove je plač.“

Usredsređen na nauku, njegov doktorski rad će mu i promeniti život.

„Nisam pravio izum sa idejom da to bude prodato u milijardama primeraka.

„Naprotiv, pravio sam ga sa motivom starijeg dečaka koji je želeo da pokaže da se problem može rešiti.“

Patent, sa kojim je i doktorirao, dospeo je na sud jer ga je neovlašćeno koristila kompanija „Marvel“, a Kavčić ga jednostavno opisuje kao način da na magnetne memorije pišemo što sitnije da bi više podataka stalo, ali da bi i dalje bili čitljivi.

„Magnetni materijal po kome pišemo ima razlivanja – kao da pišete po salveti, pa je pitanje koliko sitno možete pisati.

Tu granicu smo moj mentor i ja teorijski našli, pokazali smo da je metoda optimalna – ne postoji neka koja je bolja, do sada takva nije pronađena.“

Univerzitet je dobio spor, a Kavčić nagradu sa kojom je rešio da se više posveti radu u Srbiji.

Zašto su važni besplatni udžbenici

Sa željom da menja srpsko društvo, Kavčić je osnovao fondaciju, ali tvrdi da uzore nema u zadužbinarima iz prethodnih vekova.

„Nisu mi to bili uzori – zadužbine se uglavnom vezuju za nekretnine, a ja čak i ne znam biografiju Kolarca (bogati trgovac i zadužbinar Ilija Milosavljević).

„Više su mi uzori bili ljudi poput Tesle, Betovena, Mendeljejeva, ljudi koji su intelektom nešto postigli, ali nisu nalazili satisfakciju u materijalnoj dobiti.“

Sopstvenu satisfakciju on traži u popravljanju onoga što smatra osnovom društva – obrazovnog sistema.

„Trideset godina razvaljujemo obrazovni sistem i to što danas imamo plagijatore i kupce diplomama na ključnim mestima nije nam se desilo juče.

„Oni su počeli da prepisuju još kao mali, devedesetih godina, kada je škola izgubila vaspitni karakter – moja je želja da vratimo to u obrazovni sistem.“

Kavčić smatra da dosadašnji pokušaju reforme prosvete, poput uvođenja usmerenog obrazovanja osamdesetih godina prošlog veka, ili nedavne strategije o dualnom obrazovanju, neće dati potrebne rezultate.

„Cilj usmerenog, kao i dualnog obrazovanja je da se leči privreda – ali obrazovanje ne leči privredu, već privreda leči privredu.

„Leče je ljudi koji su voljni da danas rade za nešto manje, kako bi došlo do akumulacije da bi se privreda podigla.“

• Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću
• Koje su najstarije gimnazije u Srbiji i kako su osnivane

U „izlečenju“ prosvete, Kavčić se usmerio na udžbenike i činjenicu da se oni u Srbiji plaćaju.

„Obrazovnom sistemu ne sme cilj da bude profit već da svaki đak može da dostigne pun potencijal i zbog toga obrazovanje mora da bude besplatno.

„To je zadatak društva – da obezbedi mogućnost svakom pojedincu da ispuni potencijal, a ne da jedan komplet udžbenika košta polovinu plate roditelja.“

Najveći otpor projektu kačenja udžbenika na sajt Fondacije stigao je od privatnih izdavača.

„Očekivao sam sve ovo – možda nisam očekivao napade lično, ali oni će doći i biće usmereni da se ličnost okalja, da bi se ubio glasnik.

„Ali tako se neće zaustaviti glas i poruka da se deci ove zemlje mora obezbediti jednak start u životu da bismo bili konkurentna nacija.“

I dok za naciju želi uspeh u konkurenciji, za udžbenike Kavčić smatra da ona nije donela dobro.

„Zamislite da slobodno tržište, koje nam je urušilo tržište udžbenika, odjednom dozvoljava sistemu da obezbedi besplatne udžbenike.

„Prvi put postoje zaista besplatni udžbenici, a sada je vreme kada se oni biraju – ne kada računi stignu pred novu školsku godinu, i zato je važno da roditelji znaju da to postoji.“

• Korona virus: Da li je Kovid-19 prilika da unapredimo škole
• Šta je problem onlajn nastave u vreme korona virusa
• Balkanska zbornica: mesto podrške i šansa za promenu obrazovnih sistema
• Od Beograda do takmičenja na Sejšelima: Nastavnica koja ne odustaje od učenika

Šta kažu izdavači udžbenika

Iz Zavoda za udžbenike za BBC na srpskom kažu da je Fondacija Aleksandra Kavčića kupila knjige od njih i da sve imaju licencu, što znači da prepreka za korišćenje nema u tom smislu.

Profesor Ivan Perić, direktor razvoja izdavačke kuće „Klet“ , rekao je za N1 da štampanje udžbenika košta i da Kavčićeva fondacija krši autorska prava.

„Fondacija je ilegalno radila, jer su postavili Zavodove udžbenike, a da nisu pitali autore“, tvrdi Perić.

Napad na izdavače, pošteda za Ministarstvo

Aleksandar Kavčić oštro će odgovoriti na tvrdnje izdavača da kačenjem udžbenika na sajt krši autorska prava jer se knjige tako mogu umnožavati, a da autori od toga nemaju ništa.

„Napadi dolaze od izdavača čijim autorima nisu ugrožena autorska prava.

„Monopolista dođe na tržište i pokosi sve ostale, a onda diže glas za autorska prava.“

Objašnjava da na sajtu postoje udžbenici koji su pisani za Fondaciju i da su sa tim autorima honorari dogovoreni unapred, a da ne zavise od broja prodatih ili skinutih primeraka.

To smatra poštenijom nadoknadom od one po broju prodatih primeraka, koja je danas najčešća.

Za elektronsku formu knjiga Zavoda za udžbenike, koje se takođe nalaze na sajtu, tvrdi da je nađeno adekvatno rešenje.

„Mi smo kupili desetine hiljada štampanih primeraka Zavoda za udžbenike i tako su namirena autorska prava autora, dok nam je Zavod dao pravo da promovišemo njihove udžbenike kroz stavljanje udžbenika na sajt.“

U sopstvenom modelu, Kavčić vidi i moguću budućnost štampanja udžbenika u Srbiji.

Kavčić: Neke male firme, koje do sad nisu znale kako to da urade, mogu da uđu na tržište po nižim cenama – udžbenik se isfinansira unapred, štampa košta dva dinara po stranici. Taj fiksni trošak može da snosi sponzor, neka fondacija koja ima dobrotvorni interes ili neka kompanija. Štampani udžbenik bude jeftiniji, a na sajtu se nalazi besplatna elektronska verzija.

BBC: Je li opasno prepustiti tako važnu stvar kao što je udžbenik altruizmu?

Kavčić: Da, opasno je. Zato se borim i da država preuzme ovaj model, jer se može javiti neki novi monopolista.

Ipak, na pitanje ima li kontakta sa državom i sa kim razgovara, Kavčić će direktno izbeći odgovor.

„Ne mogu to da komentarišem, jer su to delikatni razgovori.“

Podsećanje da je upravo Zavod za udžbenike, sa kojim Fondacija sarađuje, državno preduzeće, za Kavčića je povod da otvori još jednu temu zašto se bori protiv trenutnog stanja u izdavaštvu udžbenika.

„Mislim da u Zavodu za udžbenike ima ljudi koji su svesni situacije, koji su na istoj liniji borbe kao što je Fondacija – da udžbenici moraju ostati u domenu države, država mora imati izdavača.

„Da li će privatne firme biti konkurenti, to je druga stvar, ali interes jedne nacije je da ima svoje udžbenike, obrazovanje je interes nacije.“

Kavčić je nezadovoljan i sadržajem udžbenika, navodeći primere za njega spornih definicija u udžbenicima iz istorije.

Ne obazire se na opasku da u Srbiji o sadržaju udžbenika ne odlučuju samo izdavači već da svaka knjiga mora proći zakonsku proceduru koju kontroliše Ministarstvo prosvete i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Na direktno pitanje zašto ne kritikuje nadležno ministarstvo, Kavčić kaže da ima sasvim drugi cilj.

„Nije mi cilj da pokažem da Ministarstvo prosvete ne radi sopstveni posao, daleko od toga – cilj mi je da pokažem da Zavod za udžbenike mora da postoji i da udžbenike na predmetima poput istorije treba pisati konsenzusom.

„Na ključnim predmetima nacionalnog identiteta ne sme se dozvoliti nekom privatnom preduzeću da izdaje udžbenike po svom nahođenju – čak i ako to nahođenje zadovoljava standarde Ministarstva prosvete.“

Političke ambicije

Kada Aleksandra Kavčića pitate sa koje pozicije bi želeo da menja sistem obrazovanja u Srbiji, njegov odgovor nagovestiće o čemu razmišlja.

„Želeo bih da ga menjam sa pozicije roditelja, naučnika, entuzijaste – voleo bih da ljudi veruju da se sistem može promeniti i aktivizmom, da se ne radi sve kroz politiku, tako što se daju neispunjiva obećanja da bi neko glasao za vas.

„Politika je rad na ostvarenju višeg cilja, poboljšavanje nečega u društvu, a to se ne mora raditi isključivo sa pozicije poslanika, ministra.“

Pošto je sam pomenuo politiku, onda je odgovor na pitanje ima li političkih ambicija – jednostavan.

„Imam, ali one su zasnovane na aktivizmu – ne zanima me da stvaram klasu sledbenika koji će klicati moje ime i ime partije, a ja neću uraditi ništa nego da ih huškam da mi daju glasove.

„Treba demonstrirati veštinu da nešto može da se uradi pre nego što dođete na poziciju uprave.“

Na izazov da li bi prihvatio da bude ministar prosvete, odgovara – potvrdno.

„Ako za tim bude bilo potrebe, ja ću se odazvati tome.

„Prvo je bitno videti da li čovek to može da radi, ima ideje i sposobnosti i pre nego što dođe do pozicije, ali to nije imperativ – moj uspeh nije da imam funkciju, nego da delo ostane duže od funkcije.“

U politiku je Kavčić već pokušao da uđe – bio je kandidat za poslanika pokreta Dosta je bilo (DJB) Saše Radulovića na parlamentarnim izborima 2020. godine.

„Mora sistem u stranci da bude takav da dozvoljava pojedincu da prodre sa svojim idejama – ako stranka nije demokratski organizovana, neće pojedinac moći da se iskaže.

„Ja sam napravio grešku, došao sam iz Amerike ne shvatajući da su sve stranke u Srbiji – liderske stranke.“

Pošto je napustio DJB, a lista nije prešla sniženi cenzus od tri odsto za ulazak u parlament, postavlja se dilema da li Aleksandar Kavčić razmišlja o osnivanju sopstvene stranke.

„U ovom trenutku – ne.

„Mada, da ste me pre dve godine pitali da ću raditi nešto sa udžbenicima, ja bih isto rekao ne“, kaže Kavčić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]