Keti Sekler je imala 16 godina kada je nenadano otkrila nešto što joj je iz korena promenilo život – imala je sestru, identičnu bliznakinju.

Bio je 4. septembar 1977. godine – vrlo jasno se, kolebljivog glasa, seća ovog trenutka – kada joj je prijateljica rekla da liči na devojku koju poznaje, Lori Prici, i upitala je da li je bila usvojena.

Rođendan Keti Sekler je padao na isti dan kao i Lorin, a dve devojke su izgledale identično.

Sekler je još od ranog detinjstva znala da je bila usvojena, uživala je u srećnom odrastanju tokom kojeg je bila voljena, ali je zatim saznala da je i Lori bila usvojena posredstvom iste agencije kao i ona.

Devojke su se momentalno povezale telefonom i otkrile da su sumnje njihove prijateljice bile istinite – bile su bliznakinje.

Sekler se seća kako se rasplakala kada se prvi put susrela sa sestrom.

„Videla sam Lori kako prelazi ulicu…sa velikim osmehom na licu“, kaže ona.

„Zatim smo se zagrlile. Bilo je to neverovatno iskustvo…više se nisam osećala tako usamljeno. Kao usvojeno dete, uvek sam se osećala drugačije…pomislila sam: ‘Vau, pa ja ovde imam drugaricu'“.

Obe su bile pušačice, imala su slična umetnička interesovanja poput plesa i crtanja i obe su volele muziku.

„Bilo je nadrealno“, kaže Prici.

„Osećala sam se kao da u ogledalu piljim u sebe“.

Mogle su da se sretnu i ranije – njihovu međusobnu sličnost su već pominjali neki poznanici koji su poznavali obe porodice.

Prici je samo odmahivala na to – zar nije svako iskusio nešto slično i povremeno čuo da liči na nekog drugog.

U svakom slučaju, devojke su živele na udaljenosti od nekih 25 kilometara jedna od druge, a imale su čak i zajedničke prijatelje.

Ono što im nije bilo poznato je to da su njihovi roditelji već nekih 10 godina znali za drugu bliznakinju, ali im je bilo rečeno da to zadrže za sebe kao tajnu.

Ono što je nekoliko godina kasnije izbilo u javnost je bilo to da su Sekler i Prici predstavljale deo kontroverzne studije.

Tokom 1960-ih godina, tada ugledna agencija za usvajanje dece – Luiz Vajs agencija iz Njujorka – namerno je razdvojila najmanje 10 parova blizanaca ili trojki i smestila ih u razdvojene porodice.

Sekler i Prici su bile među šest novorođenih identičnih parova razdvojenih između 1960. i 1969. godine, a među njima su bile i trojke.

Agencija se udružila sa grupom psihijatara i psihologa u pokušaju da razjasne šta nas čini onakvim kakvi smo.

Želeli su da znaju u kolikoj meri su naši identiteti definisani našom prirodom i vaspitanjem – i po koju cenu?

Za potrebe BBC-jevog dokumentarnog filma o ovoj studiji, razgovarala sam sa njegovim učesnicima, i identičnim i dvojajčanim blizancima, kao i sa jednim od naučnika koji je originalno bio uključen u projekat, ne bih li istražila zbog čega su blizanci i dan danas u potrazi za odgovorima u vezi sa ovim, njima nametnutim, eksperimentom.

„Zaista smo bile sprečene da budemo sestre, da ne pominjem to što smo bliznakinje. Mislim da je užasno to što su uradili“, rekla mi je Sekler u intervjuu načinjenom za potrebe filma.

„Dovoljno mi je bilo izazovno to što sam bila usvojeno dete, još sam bila i lišena toga da znam da sam bliznakinja i da imam sestru, strašno“.

„Bilo koje dete usvojeno preko Luiz Vajs agencije tokom 60-ih godina, može da se zapita da li ima blizanca“, kaže Nensi Segal, genetičarka, stručnjakinja za blizance i autorka knjige Namerno razdvojeni.

Ona je nekoliko godina provela u potrazi za originalnim učesnicima koji su imali veze sa njujorškim Dečijim razvojnim centrom za proučavanje blizanaca, kao i sa bilo kim koga je mogla da pronađe, a da je bio u nekakvoj vezi sa ovom studijom.

Priča o blizancima – i jednim trojkama – koji su bili namerno razdvojeni, prvi put je postala poznata javnosti tokom 1980-ih godina kada su trojica mladića, kada su imali 19 godina, slučajno otkrili da su identične trojke.

Njihovo otkriće i ponovno ujedinjenje je završilo na naslovnim stranama novina širom sveta.

Nedugo zatim, postalo je jasno da postoje i drugi slučajevi razdvojenih blizanaca, identičnih i dvojajčanih.

Priče o blizancima su oduvek raspaljivale ljudsku maštu.

Stranci blizance zaustavljaju na ulici i uporno postavljaju pitanja o specijalnoj povezanosti za koju se priča da poseduju, pitanja koja Sekler postavljaju i dan danas kada pomene činjenicu da ima sestru bliznakinju.

Za istraživače, blizanci predstavljaju jedinstvenu priliku da saznaju nešto o kompleksnom uzajamnom dejstvu naše genetike i ambijenta u kojem odrastamo.

Identičnim blizancima koji su odvojeno odrastali u različitim porodicama, zajednička je samo genetika, ali ne i okruženje u kom su odrastali.

Zato sve sličnosti koje su im zajedničke uglavnom možemo da pripišemo njihovim genima, iako se u poslednje vreme došlo i do otkrića da su veze između prirode i sredine odrastanja mnogo komplikovanije.

Svojstva kao što su inteligencija, visina i težina, na primer, u velikoj meri zavise od genetskih predispozicija.

Znanje o tome je rezultat sakupljanja podataka iz različitih istraživanja o blizancima koji su odrastali razdvojeni jedni od drugih.

„Ono što smo saznali je da postoji veliki broj načina ponašanja za koja nismo ni znali da u sebi nose genetsku komponentu“, kaže Segal.

„Nije sve u genetici, ali ona u velikoj meri objašnjava zašto se međusobno razlikujemo“.

Iako se to ipak retko dešava, identični blizanci koji su odvojeno odrastali tu činjenicu otkrivaju tek godinama kasnije.

Zbog toga se sva saznanja prikupljaju naknadno.

Zbog toga što su retki, naučnici imaju veoma ograničen broj slučajeva koje mogu da proučavaju.

Naučnici koji su radili sa agencijom Luiz Vajs su verovali da su pronašli način da reše taj problem.

Oni su shvatili da mogu da proučavaju blizance od samog rođenja i da njihov razvoj prate u realnom vremenu – i to su i uradili.

Viola Bernard, psihijatrica koja je radila kao savetnica u agenciji za usvajanje, razdvajanje blizanaca opravdava idejom da je to učinjeno da bi im se pomoglo u razvijanju sopstvenog identiteta i da su time izbegavali međusobno takmičenje za roditeljskom pažnjom, kao što bi bilo da su bili odgajani u istom domaćinstvu.

Ona je tvrdila da je sve to bilo podržano naučnim studijama tog vremena.

„Danas najiskrenije mogu da vam kažem da ne postoji literatura o takvom razvoju dece. Te studije nikada nisu objavljivane“, kaže Segal.

Nikada ranije u dokumentovanoj istoriji blizanci nisu bili razdvajani zbog ovakvih stvari.

Pogledajte video: Grad u Indiji koji je pun blizanaca a niko ne zna zašto

Ovaj grad u Indiji je pun blizanaca – a niko ne zna zašto

Bernard je radila sa naučnikom Piterom Nojbauerom, koji je tada radio u Centru za razvoj deteta u Jevrejskom odboru zaštitnika Njujorka koji je dugo tragao za studijom o blizancima koji su odrastali razdvojeno.

Roditelji koji su usvajali decu nisu bili informisani o tome da njihova deca imaju blizance, već samo da su učesnici u studiji koja se bavi razvojem dece.

„Bilo je očigledno da bi nepristajanje na učešće u takvom istraživanju dovelo do toga da uopšte ne bi mogli ni da usvoje dete“, kaže Segal.

Blizancima su bili davani brojni testovi koji su se ticali inteligencije i same ličnosti.

Bili su fotografisani i snimani.

Sekler se seća da je uvek bila obuzeta sobom kada bi istraživači došli u njen dom.

„Moja majka je pristajala na to jer je bila psihološkinja i znala je koliko su važne studije koje se bave razvojem dece“, kaže ona.

„Ali činjenica da se radilo o studiji koja se bavila blizancima njoj nije bila poznata, jer joj nije bila predočena prava istina“.

Od samog početka, eksperiment je imao probleme.

Ragovarali smo sa Lorensom Perlmanom, jednim od retkih istraživača koji je na kratko, kao postdiplomac, bio deo ove studije i koji je pristao da govori o tome.

Njegova je uloga bila da posećuje blizance, da ih testira i snima.

Seća se da je bio iznenađen sličnošću otuđenih blizanaca.

„Nije se radilo samo o fizičkoj pojavi, već o kompletnim ličnostima. Jasno je bilo da je genetski uticaj bio izuzetno snažan“, kaže on.

„Kod jednog mladog para blizanaca, na primer, primetio sam da obe devojke vole kečap, što je jedna majka oduševljeno prihvatala, dok je druga bila frustrirana zbog iste stvari“, primećuje Perlman.

Keti Sekler i njena identična bliznakinja Lori Prici imaju blizak, iako ponekada komplikovan odnos, nakon što su bile razdvojene po rođenju, a ponovo se pronašle u tinejdžerskom dobu

Blizanci su bili smešteni u pažljivo odabrane porodice po osnovu nekolicine kljiučnih faktora, kao što su godište roditelja, njihov društveno-ekonomski status, obrazovanje, religija i postojanje druge dece u domaćinstvu.

„Sve ove porodice su već imale stariju decu već usvojenu iz Luiz Vajsa i to je bila neka vrsta mamca u smislu pristajanja na uslove usvajanja“, kaže Perlman.

A prema Segal, to je bio i način konstantnog uslovljavanja tih porodica.

Studija je vrlo brzo počela da se suočava sa problemima.

Budžet je bio potrošen, a tokom 1970-ih godina je bilo i etičkih nedoumica, po pitanju prikrivanja informacija.

Od roditelja je traženo da potpišu formulare sa pristankom, ali su neki od njih odbili da daju potpis.

Razgovarala sam sa Arturom Kaplanom, profesorom sa Njujorškog univerziteta i stručnjakom za etička pitanja u medicini.

On mi je rekao da je ova studija nastala u vreme kada su etički prekršaji u naučnim istraživanjima bili česti i on je ovu studiju opisao kao klasičan slučaj.

„Zaista ste mogli da izazovete ozbiljnu štetu, bračni poremećaj ili dugoročno narušavanje odnosa između dece i njihovih roditelja“, kaže Kaplan.

„Verovatnoća da će nastati neki problem je bila stvarna, a mogućnost narušavanja osnovnih ljudskih prava apsolutno prisutna“.

Razdaljina na kojoj su blizanci živeli je takođe bila loše procenjena – zbog velike mogućnosti da će se jednog trenutka susresti.

Sva deca su bila smeštena u porodice koje su živele u Njujorku u vreme kada su zajednice bile mnogo povezanije nego danas.

Sekler i njenu sestru su usvojile porodice koje su se kretale u sličnim društvenim krugovima.

Njihovi roditelji su, u stvari, znali za postojanje bliznakinja više od deset godina pre nego što su se njih dve srele, ali je od njih bilo traženo da to saznanje zadrže za sebe zbog dobrobiti samih devojaka, uz sugestiju da bi za njih susret bio „razarajući“, bez mnogo dodatnog objašnjavanja.

Drugi blizanci koji su bili razdvojeni su se takođe sreli slučajno, najčešće preko zajedničkih prijatelja, kao u slučaju identičnih trojki koje su se srele kada su momci imali 19 godina.

Naučno gledajući, istraživanje je u osnovi bilo manjkavo.

U osvrtu na to vreme, Perlman kaže da su podaci koje su uspeli da sakupe o deci bili „haotični“ i da ceo poduhvat nije bio dobro osmišljen.

Nojbauer i njegov tim nikada nisu objavili nikakve naučne studije koje bi se ticale ovog eksperimenta.

„Čini se da nisu shvatali kako da naučno tretiraju celu stvar“, kaže Perlman.

„Bilo im je zaprećeno sudskim tužbama i nikada ništa nije ni bilo objavljeno“.

Nensi Segal se bavila posledicama studije Njujorškog centra za proučavanje blizanaca u okviru sopstvenog naučnog istraživanja

Studija nije uvrstila dvojajčane blizance, koji su trebali da predstavljaju kontrolnu grupu u istraživanju.

Poređenje identičnih i dvojajčanih blizanaca moglo je da pomogne u proučavanju genetskih predispozicija u poređenju sa ambijentom u kojem su odrastali.

I pored toga, dvojajčani blizanci su takođe bili smeštani u različite familije posredstvom agencije za usvajanje.

Razgovarali smo sa Alison Kanter koja je živela razdvojeno od svoje dvojajčane bliznakinje.

Kanter je takođe bila usvojena posredstvom agencije Luiz Vajs, ali je svoju bliznakinju otkrila nakon što je pogledala dokumentarni film u kojem se govorilo o identičnim trojkama.

Posle toga, ona je odlučila da se podvrgne testu porekla: „Sećam se da sam se sva tresla i da sam pomislila: ‘Uh, a šta ako je sve ovo stvarno?'“.

Njeni rezultati su se slagali sa rezultatima nekoga pod imenom Mišel Mordkof. Brzo su se sastale.

Njihov odnos je bio kratak, ali veoma dubok.

„Bilo je to kao da je deo mene oduvek nedostajao“, kaže Kanter.

„Što smo više saznavale jedna o drugoj, više smo sličnosti i otkrivali, znate, i emotivno i po načinu na koji smo gledale na život i kako smo ga uopšte živeli“.

Samo nekoliko godina kasnije, Mišel je umrla od raka pankreasa, što znači da su bliznakinje zajedno provele manje od tri godine.

„Mislim da smo kao dvojajčane bliznakinje bile samo kolateralna šteta u celoj toj prevari Luiz Vajs agencije.

„Znate, mi nismo bili identične. Ništa ne bi saznali o nama što bi čak i ličilo na slučajeve identičnih blizanaca.

„Pa su nas samo sklonili sa strane“, rekla mi je Kanter.

Pa da li je onda sve ovo bilo, kao što se Kanter pita, samo prazna priča?

Šta se desilo sa sakupljenim podacima i zbog čega su drugi, slučajni učesnici i dalje tražili prave odgovore u vezi njihovog učestvovanja u ovoj zlosrećnoj studiji?

Perlman je samo 10 meseci radio na ovom projektu pre nego što ga je nelagoda koju je osećao prema istraživanju odvela na drugi posao. Ali u godinama koje su usledile, pitao se šta se tu zaista dogodilo.

U javnosti se pojavilo samo nekoliko ponovljenih slučajeva, sa oskudnim podacima.

Na kraju su se, 2004. godine, Segal i Perlman sreli nakon prepiske jer su oboje tragali za odgovorima.

Zajedno su otišli i da posete 91-godišnjeg Nojbauera u njegovom stanu na Medison aveniji u Njujorku.

Čak ni Nojbauer nije pokazao nikakvo žaljenje.

„On je opravdavao sve učinjeno kriveći Violu Bernard da je to bila njena ideja“, kaže Perlman.

,,Nije hteo da prihvati nikakvu odgovornost i tvrdio je da ništa loše nije uradio. Takav je bio njegov stav i ni za milimetar nije hteo da odstupi od njega.

„Oni su praktično u ime nauke iskoristili ove porodice, a da nikada kasnije nisu ni iskoristili podatke koje su dobili od istraživanja“.

Nekada ugledna agencija Luiz Vajs je zatvorena 2004. godine, a svu svoju arhivu koja se ticala usvajanja i istraživanja je prosledila drugoj agenciji pod imenom Spens-Čepin.

Svejedno, upravljanje tim podacima je pripalo Jevrejskom odboru za porodične i dečije usluge.

Odbor je u odgovoru na naša pitanja odlučno odbacio bilo kakvu odgovornost za Nojbauerovu studiju.

Njihov portparol je za BBC rekao da „zbog zakona o poverljivosti informacija i radi uzimanja u obzir podataka ekstremno privatne i lične prirode koji se nalaze u ovom istraživanju, i sami imamo ograničen pristup licima koja se pominju u njemu“.

Dodali su i to da su svi živi učesnici studije sada obavešteni o njihovoj ulozi.

Uz odobrenje koje sam dobila od Sekler i Prici, zatražila sam njihove video snimke načinjene kada su bile devojčice, ali mi je rečeno da one mogu da dobiju te podatke, ali da ne smeju da ih dele sa drugim subjektima jer je moguće da sadrže „osetljive informacije o drugim ljudima koji nisu bili predmet istraživanja same studije“.

Zbog emocionalnog bola nastalog revizijom njihove prošlosti, bliznakinje više nisu želele da dalje istražuju celu stvar.

Kako sada stoje stvari, podaci prikupljeni studijom su zapečaćeni na Jejl univerzitetu i ne mogu da budu otvoreni do 2065. godine.

Nojbauer je još 1990. godine ugovorio zaključavanje podataka, tvrdeći da je samo želeo da zaštiti blizance.

„Nijednog trenutka nisam poverovala u tako nešto. Mislim da je to uradio ne bi li sebe zaštitio“, kaže Segal.

Kaplan se pita nije li razlog za zataškavanje skrivanje sopstvene nesposobnosti.

„Zašto uopšte drže rezultate istraživanja pod ključem?

„Mislim da je jedini razlog koji mi pada na pamet njihova sopstvena sramota“.

Ali čak iako postoje bilo kakvi smisleni podaci, pitanje je da li bi oni iz etičkih razloga i zbog manjkavosti same naučne studije, trebalo da budu upotrebljeni bilo kada.

Tako Segal, na primer, smatra da studija nikada nije ni trebalo da bude sprovedena.

„Ovde zaista ne postoji nikakvo razumevanje procesa“, kaže ona.

„Nemamo pojma šta se ovde zaista dešavalo. A čak i kada bismo imali pristup studiji i kada bismo je, recimo, objavili, kakva bi to poruka bila poslata budućim istraživačima?“.

Alison Kanter je provela tri godine sa svojom sestrom bliznakinjom Mišel Mardkof nakon što su odrasle na različitim obalama SAD-a

Za porodice ostaje niz pitanja na koja nisu dobili odgovore i ovaj eksperiment je na njih ostavio loše posledice.

Do sada nema čak ni bilo kakve odgovornosti za sve učinjeno.

Jedina nenamerna tekovina ovog eksperimenta je ta što je pokazano kako nauka ne bi smela da bude korišćena i koliko su važna etička razmatranja u svakoj fazi procesa.

Što se tiče Sekler, ona se na ličnom planu nada da će time što je ispričala ovu priču lakše moći da preboli sve te bolne obrte koje je proizvelo njeno otkriće.

Do nedavno, kada bi ljudi saznali da je bliznakinja, obično bi nakon toga usledilo pitanje: „Aha, mora da je bilo zabavno odrastati zajedno, da li ste se oblačile identično, da li ste isto izgledale…?“.

Sekler kaže da je nekada jednostavnije ne upuštati se u emotivna previranja koja izaziva ova priča.

„Obično bih slagala i rekla, O, da, različito smo se oblačile…Morala sam da nastavim da negujem tu priču o tajnoj sestri i to je bilo teško“, kaže ona.

„Tako da mi je sada drago i nadam se da će ljudi sada uvideti sve i isterati ovu priču do kraja“.

Iako je ova studija možda i pokušala da razotkrije ulogu gena i okruženja na njihove identitete, ona je umesto toga urušila njihove živote – i živote njihovih porodica – u meri koju je teško i zamisliti.

Otkrivanje njihovih identičnih blizanaca je zauvek promenilo njihove živote.

Što se tiče trojki koje su takođe bile deo ove studije, oni su imali mentalne zdravstvene probleme godinama posle otkrića (iako su psihijatrijske probleme imali i kao tinejdžeri), a jedan od njih je izvršio samoubistvo.

Veruje se da je njihova biološka majka posedovala istoriju mentalnih oboljenja.

Još jedna žena iz jednog blizanačkog para koja je bila razdvojena, ali ne i deo istraživanja, takođe je izvršila samoubistvo – i njena biološka porodica je imala istoriju depresije. (Trebalo bi znati da iako stresne situacije ne izazivaju nužno mentalna oboljenja, teške stresne situacije mogu da pogoršaju postojeće mentalne probleme – naročito kod onih koji za to imaju i genetske predispozicije.)

Drugi su iskusili bes, tugu i žaljenje zbog učešća u eksperimentu.

Kod nekih je ono uticalo na odnose sa roditeljima koji su ih usvojili.

A u svakom slučaju je uticalo na odnos sa njihovim blizancima.

„Nikada nismo mogle da prevaziđemo sve jer smo bile bliznakinje, ali nismo bile sestre“, dodaje Sekler.

„Nismo odrasle zajedno i to je do današnjeg dana najteži deo našeg odnosa“.

Oni koji su bili deo svega i dalje postavljaju teška pitanja o pravoj temi ovog istraživanja: koliko su njihovu prirodu promenili oni koji su ih razdvojili?

Pogledajte video: