Policajaci koji su se odmetnuli – Vejn Dženkins i Momodu Gondo

Poslednje četiri godine, Džesika Lusenhop izveštava o usponu i padu korumpiranog baltimorskog policijskog odreda.

I baš dok je završavala serijal podkasta o ovoj priči, dobila je krajnje neočekivani poziv iz zatvora.

Stojim u mom pandemijskom „radijskom studiju“ – poznatijem kao plakar u stanu – okružena vešalicama na kojima vise zakopčane košulje i haljine.

U mraku zurim u mobilni.

Mobilni stoji uspravno na koferu koji je postavljen na lavor, a ja spremno držim diktafon i mikrofon.

Kad je zazvonio telefon, prebacila sam poziv na zvučnik i čula robotski, prethodno snimljeni ženski glas: „Imate poziv. Ovaj poziv vam neće biti naplaćen. Ime pozivaoca je…“

Ubacuje se ljudski glas: „Vejn Dženkins“.

„…zatvorenik u federalnom zatvoru“, završava robot.

Na vezi je bivši narednik baltimorske policijske službe Vejn Dženkins, trenutno zatvorenik broj 62928-037 u federalnom zatvoru u Kentakiju.

Do ovog trenutka, Dženkinsa sam čula samo na tajno napravljenim snimcima FBI-ja, u prisluškivanim telefonskim razgovorima, snimcima sa telesne kamere i na ročištu iz juna 2018. godine, kad ga je federalni sudija osudio na 25 godina zatvora.

Bilo je nadrealno čuti njegov glas kako se direktno obraća meni.

Dženkins (u sredini) pre nego štoje počeo da komanduje elitnim Specijalnim odredom za pronalaženje oružja

Izveštavam o Dženkinsu i elitnom Specijalnom odredu za pronalaženje oružja koji je on nekada predvodio skoro četiri godine.

On i šest pripadnika ove jedinice sada čame u federalnom zatvoru za zločine koji obuhvataju zaveru, reketiranje i pljačku, počinjene pod paravanom legitimnog policijskog rada.

Krali su drogu i novac, preprodavali zaplenjene narkotike i oružje nazad mušterijama sa ulice, podmetali dokaze, čak i provaljivali u privatne domove.

Tokom godina više puta sam pisala svim tim policajcima u zatvoru, moleći ih da mi pomognu da shvatim njihove neverovatne zločine.

Moja nada – možda naivna – bila je da ću pošto budem čula nekog od tih ljudi kako otvoreno priča o tome kako je prešao na tamnu stranu pomoći javnosti da bolje razume rutinsku, svakodnevnu korupciju koja može da se dogodi u policiji.

Nadala sam se da bi to moglo da pokrene iskreniju raspravu o tome šta je potrebno da bi se sprovela reforma ili čak redefinisalo šta znači biti policajac u Sjedinjenim Američkim Državama.

Od svih sedam muškaraca, poslednja osoba za koju sam mislila da će bilo kada pristati na intervju bila je Dženkins, pali „zlatni dečko“ baltimorske policije.

Kao vođa jedinice, on je osuđen na najdužu zatvorsku kaznu, a federalne vlasti koje su krivično gonile odred ocenile su ga kao najodgovornijeg člana.

U godinama posle hapšenja, nikad nije dao nijedan intervju u javnosti.

A opet, stigli smo do ove tačke sada, ja u mom „studiju“ u plakaru, a on na čelu kolone od 20 ili 30 drugih zatvorenika koji čekaju da stignu na red da koriste zatvorski telefon.

Nemam pojma šta želi da mi kaže ili zašto je odlučio da prekine ćutanje posle četiri godine.

„Za sve što vam budem rekao, spreman sam da idem na poligraf“, kaže Dženkins na početku našeg prvog telefonskog razgovora.

„U zatvoru ću provesti 25 godina i nemam razloga da lažem“, naveo je.

Prvog marta 2017. godine, narednik Vejn Dženkins i šestorica njegovih podređenih kolega iz Specijalnog odreda za pronalaženje oružja ušetalo je u zgradu Unutrašnje kontrole baltimorske policije, verujući da su pozvani da raščiste manju pritužbu na oštećeno vozilo.

Pre toga, hvalili su ih da su jedni od najboljih policajaca u gradu – zaplenjivali su desetine ilegalnih komada oružja svakog meseca i pokazivali „besprekornu radnu etiku“, prema rečima jednog nadređenog policajca.

Dženkins je bio zvezda u usponu ovog policijskog odreda, zbog sposobnosti da redovno sprovedi desetine zaplena narkotika i oružja.

Ali kad su policajci izašli iz lifta na drugom spratu zgrade, dočekao ih je FBI-jev tim za specijalne intervencije.

Sva sedmorica brzo su se našla u lisicama.

Ispostavilo se da je ova jedinica mesecima bila pod prismotrom federalnih agenata.

Uz pomoć prisluškivača i skrivenih uređaja za snimanje, sakupili su ogromnu količinu dokaza da ovi policajci pljačkaju građane, prijavljuju stotine neodrađenih sati prekovremenog rada, kradu drogu i čak preprodaju ilegalno oružje nazad mušterijama na ulici.

Petorica bivših policajaca, među kojima i Dženkins, izjasnili su se krivim.

Ali dvojica su tvrdila da su nevina i otišla su na suđenje, sa kojeg sam izveštavala za BBC.

Tek su tad prave razmere neprimerenog ponašanja policajaca postale očigledne u javnosti.

Evodio Hendrix, Daniel Hersl, Jemell Rayam — Evodio Hendriks, Danijel Hersl i Džemel Rajam

Maurice Ward, Marcus Taylor, Momodu Gondo — Moris Vard, Markus Tejlor i Momodu Gondo

U januaru 2018. godine, veliki broj žrtava izašao je na svedočenje, od kojih su mnoge bile povezane sa trgovinom droge.

Ispričale su potresne priče o tome kako su ih pljačkali policajci prilikom zaustavljanja vozila i pretresa njihovih domova.

Neki su svojevremeno pokušali da se žale, ali su bili ignorisani.

Šon Vajting, iz čije kuće je ukradeno 16.000 dolara i kilo i po heroina, svedočio je da je znao da je njegova reč dilera droge manje vredna od reči policajaca.

„Nisam išao na sud iz prostog razloga jer sam znao da će sud pre poverovati njima nego meni“, rekao je on poroti.

Svedočilo je i nekoliko bivših policajaca iz odreda – ovaj put noseći zatvorske uniforme umesto policijskih – i detaljno opisalo taktike na koje ih je podsticao njihov lider Dženkins.

Svedočili su da im je naredio da nose vazdušne pištolje koje bi podmetnuli žrtvi ukoliko ikada povrede ili ubiju nenaoružanu osobu, da je često oduzimao velike količine droge osumnjičenima i nije je predavao u policijsku sobu za dokaze.

Dva policajca rekla su da je govorio otvoreno o neovlašćenim provalama u domove dilera droge visokog profila koje je zvao „čudovištima“, zbog količine droge i novca za koje se nadao da su skrivene u njihovim kućama.

Jedan od najneočekivanijih svedoka bio je čovek koji se zvao Donald Step, agent za jemstvo, koji je obelodanio da je prodavao drogu koju mu je Dženkins donosio sa posla.

Rekao je da su zajedno prodali narkotike u vrednosti od oko milion dolara.

„Bio je to paravan za kriminalnu organizaciju.

„Bilo mi je savršeno jasno da, kad uzimam drogu u vrednosti od miliona dolara od baltimorske policije i preprodajem je, to onda nije normalna policijska služba“, rekao je Step govoreći o Specijalnom odredu za pronalaženje oružja.

Step je svedočio da je njihov aranžman bio toliko unosan da ga se držao godinama pre nego što je i sam uhapšen u decembru 2017. godine.

„Ovde sam zbog pohlepe.

„Toliko je prosto“, kazao je on.

Dženkins nije svedočio na suđenju, ali je na neki način bio zvezda čitavog postupka.

Nakon tri nedelje zapanjujućih svedočenja, porota je proglasila preostalu dvojicu policajaca krivim.

Sva sedmorica sada služe kaznu u federalnim zatvorima širom zemlje.

Na najdužu kaznu osuđen je Dženkins – 25 godina.

Trebalo bi da bude pušten 2038. godine.

Nakon što je poslat na odsluženje kazne u federalni zatvor, pisala sam pismo Dženkinsu jednom godišnje – kao i mnogi drugi novinari, pisci, producenti i autori dokumentaraca – tražeći dozvolu za intervju.

Nikad mi se nije javio, a činilo se da ne odgovara ni ostalima.

Pretpostavila sam da se nikada ni neće javiti.

Prošlog leta, dok sam završavala rad na Lošim policajcima, u inboks mi je stigao neobičan mejl.

Poruka je glasila: „Pozdrav. Ja sam agent i zastupnik gospodina Dženkinsa. Javite mi se“.

Neobično dopisivanje sa čovekom koji je nekada bio Dženkinsov cimer u ćeliji završila se tako što u plakaru čekam njegov poziv.

U mraku vidim kako broj zatvorske uprave osvetljava ekran mog mobilnog telefona.

„Dobar dan, gospođo“, govori Dženkins kada sam se javila. „Ovde Vejn.“

U federalnom zatvoru, zatvorenicima je dozvoljeno da pričaju telefonom samo 15 minuta pre nego što se veza automatski prekine.

Imam toliko pitanja da mu postavim da nisam sigurna hoće li ovo biti moja jedina prilika da razgovaram s njim.

„Posebno zato što nemamo previše vremena, ima li nečega što želite da kažete odmah na početku?“, pitam.

On odgovara da odmah na početku želi da kaže da nisu vodili luksuzne živote.

Dodaje da je živeo skromno i da se nisu bogatili.

„Nikad nisam dobio nijednu pritužbu za krađu, jer nikad nisam ukrao novac od pojedinaca.

„Davao sam drogu Doniju poslednjih nekoliko godina dok sam bio policajac, ali nisam uzimao novac od ljudi zato što bi onda oni znali da sam korumpiran.

„I zbog toga se može reći da sam imao nekakav suludi, verovatno izvitopereni moralni kodeks“, rekao je Dženkins.

Odmah u startu saznajem da Dženkins priča neverovatno brzo.

Trudim se da raspetljam njegove odgovore dok skače sa teme na temu, ponekad toliko brzo da ne stižem da ga pratim.

Prvih 15 minuta istekla su dok sam trepnula.

Veza se prekida, a ja se osećam kao da ništa nisam postigla.

Ali onda, nekih sat vremena kasnije, ponovo je zazvonio telefon.

Dženkins mi kaže da je zamenio kobasice sa drugim zatvorenicima u redu za telefon da bi sebi kupio mesto na čelu reda za telefon.

U četiri telefonska razgovora (zahvaljujući razmenjenim kesama čipsa), Dženkins predstavlja baltimorsku policijiu kao mesto na kom indoktrinacija i korupciju kreću gotovo momentalno.

Kaže mi da je prvi put ukrao novac dok je još bio početnik.

To se desilo dok su Dženkins i drugi policajci pretresali stan.

U spavaćoj sobi, Dženkins kaže da su on i jedan nadređeni policijski veteran pronašli kofer pun desetina hiljada dolara u gotovini.

Dženkins kaže da ga je veteran naveo da uzme taj novac.

„Bio je u fazonu: ‘Ne govorim ti šta da uradiš, samo kažem da bi bilo lepo kad bismo obojica imali po 10.000 dolara da odemo u Atlantik Siti’.

„I sećam se da sam uzeo tih 10.000 dolara“, priseća se Dženkins.

Većina onoga što mi je ispričao bilo je više sistematizovano.

On tvrdi da mu je još na početku karijere rečeno da laže u policijskim izveštajima i zahtevima za nalog za pretres da bi izgledalo kao da su hapšenja izvedena s urednim opravdanim povodom, što će reći legalnim razlogom da se neko zaustavi i pretrese.

U stvarnosti, kaže on, obavljali su hapšenja po svaku cenu.

„To je izreka koju smo često koristili: ‘Ne dajte da vam opravdani povod stoji na putu dobrog hapšenja’.

„Ako morate da lažete o onome što ste videli, čuli ili čemu ste prisustvovali, dok god je neko pokvaren, kod sebe ima drogu ili oružje, i počinio je zločin – samo ga hvatajte“, kaže Dženkins.

Rekao mi je da bi često, kad se njemu i njegovim kolegama nije dalo da predaju drogu koju su zaplenili ili da rade papirologiju za hapšenje, prosto oduzimali zalihe droge i puštali prestupnike.

Kasnije bi, tvrdi on, bacali drogu kroz prozor ili u slivnik.

„Pilule heroina, kesice marihuane“, kaže on.

„Viđao sam da se to radi, kunem vam se bogom, najmanje 500 puta.“

Dženkins je imenovao dve konkretne lokacije na kojima kaže da je bacana droga – železnički most blizu policijske stanice Istočnog distrikta i silazna rampa na pošumljenom auto-putu do policijske stanice Severnog distrikta.

Nedeljama kasnije, lično sam pretražila ove lokacije da vidim mogu li da nađem nešto.

Na silaznoj rampi pronašla sam četiri prazne kesice marihuane bačene uz deo trotoara kojim ne saobraćaju pešaci. Ali ništa više od toga.

Dženkins mi je rekao i da svaki put kad policajčevo neprimereno ponašanje zapazi Unutrašnja kontrola ili neka spoljna agencija za održavanje reda i zakona, rutinski je da se upleteni policajci sastanu, kako bi uskladili priče i izbegli kaznu.

„Odmah se sastanemo i pretresemo priču. ‘Ti kaži ovo, ti kaži ono, u redu?’ Tako te uče – iste sekunde kad se neko uvali u nevolju, mi se sastanemo i razgovaramo licem u lice“, kaže on.

Dok mi Dženkins to govori, navodi konkretna imena.

Pominje jednog veterana za kog kaže da ga je naveo da ukrade novac prvi put.

Takođe navodi dva imena bivših nadređenih kojima kaže da se žalio na bivše podređene policajce, Momodua Gonda i Džemela Rajama, rekavši da su od ranije bili na lošem glasu da kradu novac.

On kaže da mu je rečeno da tu ne može ništa da se uradi zato što su ti policajci toliko uspešni u zapleni oružja.

BBC u ovom članku ne navodi imena ova tri bivša nadređena policajca zato što nijedan od njih nije optužen ni za kakav zločin u vezi s ovim slučajem.

Ali ja sam im se javila, baš kao i baltimorskoj policiji, da vidim hoće li neko reagovati na ovaj poduži spisak optužbi.

Jedan bivši nadređeni mi se nikad nije javio.

Drugi je odbio da da komentar.

Supruga trećeg mi je ostavila poruku rekavši mi da mogu da uzmem ono što mi je Dženkins ispričao i da se „nosim s tim“.

Baltimorska policija mi se nikad nije javila.

Razgovor sa Dženkinsom postaje komplikovaniji kad se konkretno dotaknemo zločina Specijalnog odreda za pronalaženje oružja.

Dženkins je potpisao sporazumno priznanje krivice 2017. godine u kom je detaljno navedeno sedam pljački u kojima je učestvovao zajedno sa drugim pripadnicima jedinice, kao i njegovo partnerstvo u rasturanju droge sa Donaldom Stepom, bivšim agentom za jemstvo i dilerom kokaina koji je svedočio na njegovom suđenju.

Dženkins je priznao da je krao drogu sa posla i isporučivao je Stepu, koji bi je dalje preprodavao.

Njih dvojica su tokom provala takođe krala predmete od velike vrednosti, kao što su luksuzni satovi.

Ali Dženkins je želeo detaljno da obrazloži navode iz njegovog sporazumnog priznanja krivice, rekavši da mnogi od njih naprosto nisu istiniti.

Sporazumno priznanje krivice je dokument koji navodi sva krivična dela za koje optuženik pristaje da prizna krivicu.

Dženkins je pod zakletvom morao da potvrdi pred federalnim sudijom da je sve navedeno u dokumentu istina.

Postaje mi teško da shvatim o čemu govori i da prosejem sva Dženkinsova poricanja.

Na primer, pitala sam ga za pljačku čoveka koji je živeo u velikoj vili u predgrađu Baltimora – pljačku za koju je priznao krivicu u sporazumnom priznanju.

„Bilo je kamera svuda, tako da ja tu nikad ne bih uzeo ni dolar.

„Kasnije iste večeri, Gondo mi jeste dao novac, što će reći satima kasnije, govorim o satima kasnije, kad mi je dao novac“, kaže mi on.

Blago zbunjena pitam da li je on na kraju uzeo novac.

„Da, jesam. Uzeo sam“, kaže on.

Priznao je i da je ukrao ručni sat u vrednosti od 4.000 dolara, koji je dao Stepu da ga preproda.

U kući drugog čoveka, odred je provalio u sef i ukrao stotine hiljada dolara.

Tokom našeg razgovora, Dženkins tvrdi da to nije istina – članovi odreda jesu toga dana ukrali novac, ali sa drugog mesta u kući.

Sve to pomalo zvuči kao da tera mak na konac.

Contents and duffel bag contents — Oprema koju je odred koristio prilikom upada u kuće

Kad ga podsetim da je već priznao krivicu za sve te incidente, Dženkins mi kaže da je potpisao priznanje samo zato što se plašio da bi, ako bude išao na suđenje, mogao da završi sa doživotnom zatvorskom kaznom.

On kaže da kao otac sa mladom porodicom to nije mogao da rizikuje.

„Život u zatvoru sa troje male dece. Zaslužio sam 10 do 15 godina… Prodavao sam drogu kao korumpirani policajac.

„Ali dobio sam 25 godina. Optužen sam kao da sam gangster, optužen sam za reketiranje, za stvari za koje obično terete mafijaše koji sahranjuju leševe u cementu“, kaže on.

Ukazujem mu na to da je prilično česta praksa da tužioci izreknu optužbe koje su toliko teške da optuženi oseća da nema drugog izbora nego da se izjasni krivim.

Štaviše, vrlo je verovatno – ako ne i sigurno – da su na mnogim ljudima koje je sam Dženkins strpao iza rešetaka tužioci primenjivali istu taktiku.

„Očigledno sam ovde sada, pa mogu da vidim obe strane. Kad bih mogao da izmenim bilo šta u svom životu, postao bih tužilac.

„Radije bih bio tužilac da ne bih davao neopravdano velike kazne ljudima.

„Nikad ne možete da znate dok se ne nađete na drugoj strani, kao što sam se ja sada našao, šta zapravo činite time porodicama“, kaže on

„Borio sam se 26 godina da dokažem da nisam kriv“:

„Borio sam se 26 godina da dokažem da nisam kriv“

Jedan od najšokantnijih incidenata u sporazumnom priznanju krivice jeste događaj koji Dženkins sada nedvosmisleno poriče.

U proleće 2015. godine, grad Baltimor su potresali građanski nemiri posle smrti 25-godišnjeg Fredija Greja u pritvoru.

U jednom trenutku, opljačkano je na desetine apoteka i nestalo je lekova u vrednosti od više miliona dolara.

U Dženkinsovom priznanju stoji da je „u aprilu 2015. godine, posle nemira zbog smrti Fredija Greja, Dženkins DS-u doneo lekove na recept koje je ukrao od nekoga ko je prethodno opljačkao apoteke, kako bi on mogao da ih preproda.“

„DS“ je skraćeno od Donald Step.

„Nikad nisam uzeo ništa. Bio sam heroj“, kaže Dženkins govoreći o svojim aktivnostima tokom tih nemira.

„Nikad nisam uzeo ništa od pljačkaša, tako mi boga. Doni je sve to izmislio“, navodi.

Donald Step je pušten iz federalnog zatvora u januaru 2021. godine.

Odslužio je 20 meseci od petogodišnje zatvorske kazne u vezi sa slučajem Specijalnog odreda za pronalaženje oružja, pre nego što mu je odobreno oslobađanje iz samilosti.

Step je bio u kućnom pritvoru šest meseci sa „nanogicom“ sve do ovog leta.

Danas je on slobodan čovek koji živi bez ikakvih ograničenja sa suprugom i mladom ćerkom u istočnom baltimorskom okrugu.

Ide mu, kako voli sam da kaže, „prilično dobro“.

Ali kad mu kažem da sam intervjuisala Vejna Dženkinsa, njegovog nekadašnjeg partnera za drogu, Step postaje izrazito nezadovoljan, da ne kažem nešto teže.

Ova dvojica bivših prijatelja sada se ne podnose.

„Nikad nije bio iskren prijatelj.

„Ne osećam nikakvo poštovanje prema njemu“, kaže Step.

Odnosi Stepa i Dženkinsa sežu daleko u prošlost.

Njihove porodice su se poznavale, još od kada su bili deca.

Kao odrasli ljudi, naleteli su jedan na drugog ponovo tokom ilegalne kartaroške igre koju su redovno posećivali baltimorski policajci.

Tokom tih partija, Step je čuo kako se Dženkins hvališe velikim zalihama droge na koje bi nailazio tokom posla kao policajac u civilu.

U to vreme, Step je vodio vlastitu kompanija za jemstvo, ali kaže da se borio protiv zavisnosti od kocke i da je dilovao velike količine kokaina.

Zbog toga je bilo izuzetno primamljivo kad oko 2011. godine, Dženkins obratio Stepu i predložio mu da krenu da rade zajedno.

Dženkins će prestati da predaje velike količine zaplenjene droge u sobu za dokaze i davati ih Stepu da ih preproda.

„Nisam imao problem s tim zato što su svi policajci koje sam sreo, a bilo ih je mnogo tokom tih kartaroških igara, po mom mišljenju, držali grad u šaci“, reći će Step kasnije poroti na suđenju Specijalnom odredu.

„Smatrao sam da ta šema ne može da omane“, naveo je.

Step kaže da je Dženkins počeo da mu donosi pošiljke droge gotovo svakodnevno, ostavljajući ih u šupu držanu pod ključem iza Stepove kuće.

Pošiljke su između ostalog činile marihuana, kokain i MDMA, a Step je dao sve od sebe da sve proda.

Dženkins je počeo da poziva Stepa na mesta hapšenja, podstičući ga da proba da se uvuče u skloništa dilera droge i ukrade sav novac ili narkotike koje tu zatekne.

Oni su pratili druge dilere i provaljivali im u domove kad nikog nije bilo kod kuće.

Ovo partnerstvo potrajalo je pet godina.

U decembru 2017. godine, osam meseci posle Dženkinsovog hapšenja, agenti FBI-ja i baltimorskog okruga razvalili su Stepova vrata i uhapsili ga u njegovoj kuhinji.

Nije prošlog dugo vremena pre nego što je Step posumnjao da ga je Dženkins odao vlastima.

Ali Step je imao keca u rukavu – on je mesecima dokumentovao njihove zločine na mobilnom telefonu.

Fotografisao bi sebe i Dženkinsa zajedno u policijskoj stanici, gde bi Step ponekad dolazio da preuzme drogu.

Kad ga je Dženkins pozvao u kuću koju je Specijalni odred pretresao, Step je fotografisao policajce kako ulaze i izlaze iz nje.

Kasnije je Dženkins izašao noseći dva kilograma kokaina koje je ubacio u Stepovo vozilo.

Step je sve to predao državnim tužiocima.

Delom zahvaljujući njegovoj saradnji na slučaju, dobio je mnogo manju kaznu od policajaca iz Specijalnog odreda.

„On je prvi započeo“, kaže Step za Dženkinsa.

„A sad ćemo sve da spalimo do temelja.

„I to sam i uradio“, kaže.

Nedugo pošto je Step policiji rekao sve za njegovog bivšeg prijatelja, Dženkins je priznao krivicu.

Dženkins je proveo mnogo vremena tokom našeg razgovora negirajući Stepovu verziju njihovog partnerstva.

On tvrdi da je bila Stepova ideja da zajedno počnu da prodaju drogu, a ne obratno.

Kaže da je Step izvršio pritisak na njega da to rade.

Navodi i da je zaradio tek otprilike 75.000 dolara od preprodaje narkotika, za razliku od cifre koju je izrekao Step.

Stepa naziva „čovekom najsklonijem preterivanju kog je upoznao u životu“.

Kad to kažem Stepu, on se ljuti.

Otvoreno izjavljuje da me Dženkins laže.

Ukazuje na sporazumno priznanje krivice, u kom je Dženkins priznao da je njegov deo od njihove preprodaje narkotika iznosio otprilike 250.000 dolara.

Podseća me da ga je državno tužilaštvo smatralo kredibilnijim svedokom od Dženkinsa.

„On je patološki lažov.

„Ne plašim se ničega što on zna ili bilo čega drugog.

„Zato što, verujte mi, stojim iza svega što sam rekao u svakom trenutku“, kaže Step.

Donald Step u sedištu baltimorske policije u uniformi

Step je nastavio život – na neki način.

U martu je HBO najavio novu mini seriju Dejvida Sajmona, tvorca klasične kriminalističke serije Žica.

Sajmonov novi projekat ispričaće fikcionalizovanu verziju sage o Specijalnom odredu za pronalaženje oružja i on je počeo da je snima na ulicama Baltimora još tokom leta.

Vejna Dženkinsa igraće Džon Berntal, isti glumac koji je glumio Panišera.

HBO je zamolio Stepa da bude konsultant na projektu, što je on s oduševljenjem prihvatio.

Njegov honorar biće doniran žrtvama Specijalnog odreda.

Za to vreme, njegov nalog na Tviteru prepun je slika sa snimanja, dok se druži sa Berntalom i nekim od drugih glumaca.

Takođe, Step započinje konsultantsku službu Step rajt konsaltants, kako bi pružao korisne smernice i uvide ljudima koji se spremaju da uđu u federalni kazneni sistem.

Radi i na memoarima, za koje kaže da će otkriti sadržaje video snimaka i fotografija o Dženkinsu koji nikad do sada nisu javno obelodanjeni.

Ima čak i vlastitu konfekciju odela koja će se raditi pod imenom njegove ugašene agencije za jemstvo.

Iako nije spreman da odustane od neprijateljstva prema Dženkinsu, Stepovo neobično putovanje deluje – makar za sada – kao da se kreće ka srećnom kraju.

„To je nadrealna priča. Ali za sve je zaslužan onaj gore.

„Zahvalan sam, veoma sam zahvalan“, kaže on.

Pitala sam Vejna Dženkinsa više puta zašto je želeo da mi da intervju. Naveo mi je nekoliko razloga.

Jedan je bio taj što smatra da su ga državni tužioci pritisnuli da pristane na sporazumno priznanje krivice (merilendsko državno tužilaštvo je odbilo da prokomentariše).

Drugi je bio da bi govorio o tome koliko je besmislen život unutar kaznenog sistema.

„Kunem vam se, žao mi je što to nisam znao pre nego što sam bilo koga poslao ovamo…

„Voleo bih da sam ranije znao drugu stranu priče“, kaže on u jednom trenutku“, kaže.

Dodaje da to nije mogao ni da zamisli.

„Nije ni čudo da ljudi izađu gori nego što su ušli“, rekao je.

Naravno, Dženkins se nada nekakvom smanjenju kazne.

Ali mislim da je pristao da razgovara sa mnom i zato što mu se ne dopada njegov imidž u medijima – predstavljen je kao sociopata, kao neko gotovo neljudski zao.

U vreme pre našeg intervjua, Dženkinsov zastupnik želeo je da popričam sa nekim od njegovih drugova iz srednje škole.

Oni su želeli da mi kažu kako je Dženkins požrtvovan otac i dobar fudbalski trener.

Veran prijatelj.

Rekli su mi koliko im smeta što ga predstavljaju kao „čudovište“.

Nije to prvi put da sam čula da se ta reč upotrebljava za Dženkinsa.

Iako ne smete ni za trenutak da zaboravite da su Dženkins i njegove kolege izazvali nemerljivu štetu građanima Baltimora, mislim da ne pomaže ako se on otpiše kao puko „čudovište“.

Ideja da se Specijalni odred za pronalaženje oružja odmetnuo prosto zato što je njegov narednik bio jedinstveno zao ignoriše sve sistemske načine na koji je on bio ohrabrivan da se ponaša onako kako se ponašao, kao i šira policijska kultura koja ga je podržavala (ovde mora da se napomene i da je nekoliko pripadnika odreda počelo da krade novac mnogo pre nego što su se pridružili Specijalnom odredu).

Izdvojiti ga kao grešnog pojedinca u sistemu koji inače savršeno funkcioniše je način da se izbegnu promene u policijskoj službi, da se prebaci odgovornost za efikasno sprečavanje da se ovo ne ponovi.

Biće potrebna gotovo nezamisliva količina napora da se iskoreni korupcija u policijskoj službi, a mnogo je lakše samo zatvoriti policajce uhvaćene na delu i nastaviti sve po starom.

Jedan drugi Dženkinsov prijatelj rekao je nešto što nisam očekivala.

On je priznao da je primetio da nešto nije u redu sa Dženkinsom u vreme razuzdanog kriminala Specijalnog odreda.

„Nismo mi glupi. Znali smo da on nije uzorni pandur kakvi bi svi panduri trebalo da budu.

„Uvek je po džepovima nosio velike količine novca. Govorio mi je da je to zaradio igrajući poker“, rekao je on.

Pitam njegovog prijatelja zašto nije rekao nešto nekome.

On izgovara nešto što još nikad nisam čula da neko izgovara naglas.

„Rekli smo sebi: ‘Znate, pa on potkrada sve one smradove u Baltimoru zbog kojih moja deca i ja ne možemo da hodamo slobodno ulicama i da se osećamo bezbedno“, kaže on.

Ovakav mentalni sklop pretpostavlja da su žrtve Specijalnog odreda za pronalaženje oružja – od kojih su mnogi crnci i siromašni – zaslužili sve što ih je snašlo.

Depresivna je činjenica da ovo stanovište dele mnogi u Baltimoru i to je deo razloga zašto je Specijalni odred uspevao da prođe nekažnjeno toliko dugo.

Specijalni odred za pronalaženje oružja nije, naravno, držao monopol na činjenje zla. Baltimor ume da bude komplikovano i opasno mesto, a muškarci i žene koje su policajci uzimali na zub i zlostavljali možda su i sami činili zlo i zlostavljali druge.

Neke od najneprijatnijih razgovora vodila sam sa ljudima koji su smatrali da su viktimizovani dvaput – i od policajca, i od kriminalaca.

Važna razlika, međutim, bila je ta što dileri droge nikad nisu položili zakletvu da će služiti i štititi.

Oni nisu bili plaćeni od poreskih obveznika da čuvaju grad i nisu delovali sa svim ovlašćenjem i zaštitom koje uživa policija.

Nisam mogla da ne pomislim na mnoge žrtve odreda koje sam srela tokom tri godine koliko sam radila na ovoj priči.

Iznova se setim Keneta Bamgardnera, vrednog oca kog je jurio odred kad su posumnjali da kod sebe nosi marihuanu.

On je došao svesti na ledenoj gradskoj ulici slomljene vilice i mesecima nije mogao da jede čvrstu hranu.

„Konačno se trudim da vratim život u normalu.

„I dalje je, međutim, teško, zato što me usta jako bole noću… Izgubio sam mnogo zuba, znate, a nekad su bili zdravi i lepi“, rekao mi je on.

Mislim na Šona Vajtinga, bivšeg dilera heroina koji je otišao na izdržavanje višegodišnje zatvorske kazne nakon što su ga pokrali policajci.

U to vreme nije mogao da ubedi nikoga da mu poveruje i do dana današnjeg se plaši snaga bezbednosti.

„Imate noćne more o tome kako vas policajci zlostavljaju, tuku, zatvaraju, to je košmar koji stalno iznova doživljavam i praktično ga se još nisam oslobodio.

„Prolazim kroz to svakodnevno, plašim se policije, pitam se kad će me zaustaviti, pokušati da mi podmetnu drogu ili već tako nešto. Ili da mi naude ili me čak ubiju“, kaže on.

Žrtve kao što su Bamgardner i Vajting su imale hrabrosti da se oglase.

Ne možemo znati koliko je drugih ljudi pogođeno ovim, a suviše se plaše sa izađu sa svojom pričom u javnost.

Neko mi je jednom rekao da će biti potrebno da prođe čitava jedna generacija da bi direktne posledice dela Specijalnog odreda počele da blede, a nemoguće je izmeriti kako će se trauma žrtava odraziti na živote njihove dece, porodice i prijatelja.

Posledice zločina odreda i dalje se osete kroz čitav grad i nesumnjivo su učinili Baltimor manje bezbednim mestom za sve koji žive ovde.

Nastavila sam da radim na ovoj priči ovoliko dugo iz nekakve nade da što više javnost bude saznala o korupciji u policijskoj službi, veće su šanse da dođe do nekakve istinske, sistemske reforme.

Ali Vajting nije toliko optimističan.

Četiri godine nakon što su uhapšeni pripadnici Specijalnog odreda za pronalaženje oružja, on kaže da ne vidi nikakvu promenu na ulicama Baltimora.

„Način na koji se policija ophodi prema ljudima se nije promenio.

„Vidim da neki policajci maltretiraju ljude, sprovodeći istu taktiku koju je koristio Specijalni odred za pronalaženje oružja“, rekao mi je on nedavno.

Pitam ga da li misli da je još jedan skandal neizbežan.

„Apsolutno. Desiće se ponovo.

„Nije gotovo. Tek je počelo“, kaže on.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.