Amerika i nuklearno oružje: Ostrvce na koje je Robert Openhajmer pobegao od sopstvene zaostavštine

Imao sam 20 godina kada sam boravio u kući Roberta Openhajmera.

Sa trema male žute kolibe, četiri stepenika vodila su pravo do plaže na kojoj se drveće kokosa spuštalo nisko do same ivice vode, a bistro Karipsko more nežno je zapljuskivalo pesak beo kao šećer.

Dan za danom dolazio bih ovamo peške posle posla da se divim ribi papagaju, ribi leptiru i morskim kornjačama koje su klizile između plitkih koralnih grebena, nijednom ne videvši ni živu dušu.

Za mene je ovo ostrvo od belog peska bilo savršeno skrovište, baš kao što mora da je bilo za „oca atomske bombe“ posle Drugog svetskog rata.

Kad je jedan od najiščekivanijih filmova godine, Openhajmer, premijerno prikazan 21. jula, ljudi iz čitavog sveta mogli su da prisustvuju usponu i zapanjujućem padu enigmatičnog naučnika koji je stvorio toliko smrtonosno oružje da je imalo potencijal da uništi ljudsku rasu.

Ali dok se Openhajmer borio protiv moralnih posledica vlastitog izuma posle Drugog svetskog rata, malo ljudi zna da je politički ceh koji je usledio, toliko uticao na Openhajmerov privatni život da je proveo mnoge preostale dane praktično se krijući na sićušnom zabitom ostrvu Sent Džon na Američkim Devičanskim Ostrvima.

• Ko je bio pravi Robert Openhajmer
• Openhajmer i Ajnštajn: Složen odnos „oca“ atomske bombe i nobelovca
• Plavi bljesak: Kako je trenutak nepažnje doveo do smrtonosne nesreće u Openhajmerovom projektu „Menhetn“

„Nakon što su SAD bacile atomsku bombu na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine, Openhajmer je bio slavljen kao narodni heroj.

„Njegova slika završila je na naslovnim stranama časopisa Tajm i Lajf, i on je postao najslavniji američki naučnik“, rekao je Kaj Berd.

Iz njegove, Pulicerom ovenčane, knjige Američki Prometej: Trijumf i tragedijaDž. Roberta Openhajmera, napisane u saradnji sa pokojnim Martinom Dž. Šervinom, nastao je i film.

„Potom je 1954. godine on, odjednom, postao izgnanik i nestao je iz javnog života, doslovno sve do dana kada je umro.“

Danas plac koji se proteže na dva jutra zemlje, gde se fizičar skrivao i živeo u skromnoj kolibi povremeno od 1955. godine sve do smrti 1967. godine, u javnom je vlasništvu, u kraju poznatom kao Openahajmer Bič.

Iako se ne pojavljuje na većini turističkih mapa, redovno dobija pohvale da je jedna od najboljih plaža na Devičanskim ostrvima i jedna od njenih najbolje čuvanih tajni.

Shodno tome, malo poznata priča kako je Openhajmer od heroja postao karipski izgnanik nudi neverovatan uvid u život jednog od najslavnijih američkih naučnika i o ostrvu koje je na kraju oblikovalo njegove poslednje dane.

• Titova atomska bomba: politička želja protiv nauke
• Suludi plan da se detonira nuklearna bomba na Mesecu
• Ljudi kao „stvorenja zore“: Kako je radioaktivnost produžila budućnost čovečanstva

Od patriote do izgnanika

Openhajmerovo putovanje do Sent Džona počelo je strogo poverljivim Projektom Menhetn, u kom je predvodio tim koji je napravio prvu atomsku bombu.

„Openhajmerov stav prema spravi koju je pravio nikad se zapravo nije izmenio.

„Bio je savršeno svestan od prvog dana kad se pridružio Projektu 1942. godine, koliko je to strašna stvar i da gradi oružje koje će imati ogroman razorni potencijal“, napisao je Berd.

Umesto toga, Openhajmer, Albert Ajnštajn i većina vodećih fizičara toga vremena bili su ubeđeni da je stvaranje bombe neizbežno i, ako je Openhajmer ne napravi, nacisti će to učiniti prvi.

„Bila je to trka da se napravi ovo oružje i on je mislio da će ga Hitler upotrebiti da dobije rat za fašizam, ukoliko ga se prvi dokopa, što bi bio strašan, tragičan ishod.

„I zato je osećao potrebu da to uradi“, napisao je Berd.

Dodao je da je Openhajmer, ipak, pao u duboku depresiju posle Hirošime.

„Ostatak života proveo je u pokušajima da upozori čovečanstvo na opasnosti ovog oružja i potrebe da se ono kontroliše, tako da je imao veoma složen odnos prema toj strašnoj stvari za čiji nastanak je sam bio odgovoran.“

Kad su Sovjeti detonirali prvu atomsku bombu 1949. godine, Hari Truman, tadašnji američki predsednik, naredio je američkim naučnicima da se upuste u novi program izgradnje hidrogenske bombe, čija bi nuklearna eksplozija bila hiljadu puta jača od atomske bombe.

Openhajmer, glavni naučni savetnik vlade za nuklearnu politiku i odbranu, usprotivio se po moralnoj i političkoj osnovi, navodno rekavši Trumanu: „Osećam se kao da su mi ruke krvave.“

Openhajmerovo protivljenje ga je na kraju učinilo glavnom metom američke antikomunističke histerije tokom Hladnog rata.

U proleće 1954. godine, bio je podvrgnut iscrpljujućem četvoronedeljnom saslušanju koje je dovelo u pitanje njegovu lojalnost Americi i na kraju mu je uskraćen pristup strogo poverljivim podacima.

Američka vlada ga je rehabilitovala 68 godina kasnije.

Prema Berdu, sada potpuno osedeli Openhajmer ostavljen je „ponižen, ranjen i fizički i psihološki iscrpljen“.

I tako je toga leta obeščašćeni fizičar napustio dom u Prinstonu, u Nju Džersiju, ukrcao se u dvadeset metara dugi jedrenjak sa suprugom i dvoje dece i zaplovio ka Sent Džonu.

„Bežao je od ozloglašenosti statusa oca atomske bombe, ali i od ozloglašenosti koja je ga je pratila još od suđenja iz 1954. godine, od sumnji u nelojalnost, da je komunista, a možda čak i špijun“, rekao je Berd.

Dodao je da se Openhajmer zaljubio u ostrvo kada ga je ugledao prvi put.

„Zato se vratio naredne godine i na kraju pronašao plac na plaži i izgradio veoma jednostavnu, spartansku kolibu i tu proveo ostatak života.

„Mnoge godine života, i zimi, ali ponekad čak i u proleće i leto… Nije se radilo o pokajanju, suština je bila u povratku u prirodu“, navodi Berd.

• Izgubljene nuklearne bombe koje niko ne može da pronađe
• Grad koji je izbegao atomsku bombu
• Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz

Openhajmerov Sent Džon

Sent Džon nije mogao biti udaljeniji od sveta koji je Openhajmer ostavio za sobom, a u tome i jeste bila suština.

Openhajmer je odrastao u luksuznom domu na gornjoj, zapadnoj strani Menhetna sa tri služavke, šoferom i slikama Van Goga na zidovima.

Kad se porodica prvi put iskrcala na ostrvo veličine Menhetna u julu 1954. godine, Berd i Šervin pišu da nije bilo telefona ni struje, a zemljanim ulicama su lutali paunovi i magarci.

Sent Džon je bio američka teritorija svega 37 godina i 90 odsto stanovnika su bili potomci nekadašnjih robova koje su prethodni danski gospodari ostrva oteli iz Afrike da bi radili na njihovim plantažama šećera i pamuka.

Prvi bar na ostrvu izgrađen je tek dve godine kasnije, a njegova najveća građevina je bila jednospratna zapadnoindijska koliba.

„Razlog zbog kog su odabrali Sent Džon je zato što je bio toliko zabit“, kaže Dejvid V. Najt Stariji, lokalni istoričar čija je porodica bila dobar prijatelj sa Openhajmerovima i koji je čuvao njihovu kolibu dok su bili odsutni.

Dodao je da niko nije maltretirao Roberta.

„Niko nije znao ko je, niti mu je bilo važno.

„Bilo je to sjajno mesto za skrivanje i za život u anonimnosti. Toliko je prosto“, navodi.

Pored anonimnosti, veliko bekstvo Openhajmerovih imalo je i praktičnu svrhu.

Kad su pedesetih godina prošlog veka u javnost dospele moguće komunističke veze ovog naučnika, američki Federalni istražni biro (FBI) je ozvučio njegovu kuću u Nju Džersiju.

Ali kao što su napisali Berd i Šervin: „FBI je ustanovio da je nemoguće držati Openhajmera pod prismotrom dok je bio na Sent Džonu.“

Najt je sugerisao i da je Openhajmerova odluka da se preseli na Sent Džon bila motivisana njegovim, sve izraženijim, antinuklearnim stavom.

„Moji roditelji često ponavljaju priču da je razlog zašto je Openhajmer odabrao baš Američka Devičanska Ostrva bio taj što je bio ubeđen da će zbog vetra pasata to biti jedno od poslednjih mesta na kojima bi se osetile posledice nuklearne eksplozije“, kaže Najt.

Openhajmerovi su 1955. godine kupili zemljište u Hoksnet Beju i zajedno napravili skromnu kućicu na plaži.

„Na Sent Džonu se iskazala Robertova najnežnija priroda“, napisali su Berd i Šervin.

Fizičar je pisao poeziju za radnim stolom koji je gledao na zaliv.

On i njegova žena Kiti provodili su dane ploveći između Američkih i Britanskih Devičanskih Ostrva.

Svakog septembra, njih dvoje bi poslali tridesetak pozivnica prijateljima za novogodišnju žurku, na kojoj bi služili salatu od jastoga i šampanjac, angažovali bi lokalni kalipso bend i Robert bi plesao na plaži pre nego što bi pokazivao različita sazvežđa gostima.

„Svakakvi ljudi bi dolazili – i crnci i belci, i obrazovani i neobrazovani. Robert nije pravio razliku“, napisali su Berd i Šervin.

Bivši prijatelj rekao je autorima: „Bio je najsrdačniji, najdobrodušniji čovek kog sam upoznao. Nikad nisam poznavao nikoga ko je izražavao manje zlovolje prema bilo kome.“

A opet, uprkos tome što se odaljio od vlastite prošlosti, Openhajmer nikad nije mogao da pobegne od onoga što je video ili uradio.

Jedne večeri 1961. godine, Berd i Šervin pišu da je prijatelj Openhajmerovih otišao na plivanje i uhvatio malu morsku kornjaču.

Za večerom, pokazao je životinju koja se migoljila i objavio da želi da je skuva.

„Mršteći se, Robert je preklinjao za život kornjače, govoreći svima da mu je ona vratila sve one jezive uspomene na ono što se desilo svim životinjama posle prvog testiranja atomske bombe u Novom Meksiku.“

Šest godina kasnije, Openhajmer je umro od raka grla u 62. godini.

Na njegov zahtev, Kiti je odnela muževljev pepeo brodom ka Karval Roku, malom ostrvu koje je on obično posmatrao iz njihove kolibe i prosula ga u Hoksnet Beju.

Kad je Kiti umrla 1972. godine, njen pepeo je takođe prosut na istom mestu.

Njihova ćerka Toni patila je od depresije, ali je posebno volela ostrvo.

Ona je 19777. godine oduzela sebi život u kolibi koju je na plaži izgradio njen otac, ali ne pre nego što je ostavila rukom ispisanu poruku na krevetu, a kuću i posed dala u amanet „narodu Sent Džona“.

• Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
• Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat

Sent Džon danas

Skoro 70 godina nakon što je Openhajmer pobegao na Sent Džon, on ostaje najmanje, najzabitije i najmanje razvijeno od tri Američka Devičanska Ostrva, među koja spadaju još Sent Tomas i Sent Kroa.

Zahvaljujući Rokfelerovoj donaciji, dve trećine Sent Džona ostaje zaštićeni nacionalni park čije planine pokrivaju šume i bodljikavi kaktusi, a postoji više od 20 staza za pešačenje koje se ukrštaju po terenu od 50 kvadratnih kilometara.

Nema aerodroma niti pristaništa za kruzere, a divlji magarci i dalje lutaju slobodno istočnim zabitim brdima ostrva.

Ukoliko ne uplovite vlastitim brodom kao što su to učinili Openhajmerovi, posetioci pristižu u glavni grad Sent Džona, Kruz Bej, na trajektu sa Sent Tomasa, gde većina od 3.880 stanovnika živi.

Sa pristaništa, flota taksija vozi putnike pored slavnog ostrvskog odmarališta Kenil Bej i njegovih najpopularnijih plaža.

I dok se Trank Bej i njegova podvodna ronilačka ruta smatraju jednim od najlepših plaža na svetu, oni su i među najkrcatijim na ostrvu.

Umesto toga, ako želite da pobegnete od gužve kao što su to učinili Openhajmerovi, potražite belu daščanu ogradu na levoj strani puta posle Hoksnet Biča.

Nema table sa natpisom i ima samo tri parking mesta – eto zašto se Openhajmer Bič smatra tajnom koju poznaju samo meštani.

Nekoliko koraka od ograde, originalna crna gvozdena kapija sa natpisom „Openhajmer“ stoji ispred tirkiznog zaliva.

„To je zasigurno jedna od najlepših plaža u SAD.

„Voda je toliko kristalno čista da možete da uđete u vodu do vrata i da i dalje vidite nožne prste“, kaže Bridžet Kej, čija kompanija Palm Tri Čarters vodi turiste duž severne obale Sent Džona.

Dodaje da je ono što je čini toliko posebnom, to što je toliko zavučena.

Kad sam stigao na Sent Džon 2003. godine, dom Openhajmerovih i posed i dalje su bili otvoreni „za narod Sent Džona“, ali je iznutra bio zakovan daskama i napušten.

Godine izloženosti uraganskim vetrovima na kraju su odvukle kolibu u more nakon što sam otišao, ali na njenom mestu sada je zgrada mesne zajednice na originalnim temeljima.

Prijatelji mi kažu da bilo ko može da je iznajmi danas za piknik ili venčanje, a, sasvim prigodno, kalipso bend i dalje svira ovde.

„Iako kuća u kojoj je Openhajmer živeo izgleda mnogo drugačije od građevine koja je tamo danas, lako je sedeti napolju na tremu i uživati u pogledu veoma sličnom onom koji je iskusio Openhajmer“, kaže Andrea Milam, dopisnica sa Sent Džona za list Dejli njuz sa Devičanskih ostrva.

„Možda je zaliv doneo Openhajmeru mir i spokoj koji je tražio bežeći od jačine vlastitog uticaja na svet.“

Da li je svet bliže sudnjem danu nego ikada:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]