Bio je hladan, kišni dan u novembru 1832. godine kad se brazilski imigrant Emilijano Mundruku ukrcao u parobrod – „Telegraf“ – sa ženom Harijet i njihovom jednogodišnjom ćerkom Emilijanom.
Pošli su na poslovni put s obale Masačusetsa do ostrva Nantaket, na severoistoku Sjedinjenih Američkih Država.
Tokom plovidbe, Harijet, koja se nije osećala dobro, pokušala je sa ćerkom da pronađe utočište u delu broda izdvojenom za žene, ali joj je put bio blokiran.
Razlog?
Njih dve su bile crne, a u kabini za dame, udobnom smeštaju sa privatnim ležajevima, ulaz je bio dozvoljen samo belkinjama.
- Reč koju više niko ne treba da izgovara
- Šta ćerke legendarnih boraca za građanska prava misle o svetu danas
- Kako biti antirasista
- Čak Di – zašto je pesma „Fight the Power“ i dalje važna
U ono vreme, ropstvo više nije bilo dozvoljeno u severnim državama (na jugu se održalo do Građanskog rata), ali segregaciona praksa koja odvaja belce od „obojenih“ postajala je sve češća.
Međutim, porodica Mundruku smeđe boje kože nije prihvatila da bude izopštena i epizoda je dovela do pionirske tužbe protiv rasne segregacije u SAD.
Taj postupak je bio velika vest u ono vreme, ali je kasnije zaboravljen i tek su ga nedavno ponovo otkrili istoričari.
Slučaj je završio na sudu pošto je Harijet insistirala da uđe u kabinu za dame sa detetom, dok se kapetan broda Edvard Barker posvađao sa Mundrukuom – brazilskim revolucionarem koji se sklonio u Boston.
Mundruku je kod kuće osuđen na smrt zbog uloge u pokušaju stvaranja republike na severoistoku Brazila 1824. godine.
„Vaša žena nije dama. Ona je ča..ga“, rekao je Barker Mundrukuu.
Ova pat-pozicija morala je hitno da bude zaboravljena zato što je oluja primorala brod da se vrati do obale.
Sledećeg dana, međutim, par je ponovo pokušao da se osigura da će Harijet i Emilijana putovati bezbedno, umesto u lošijoj kabini, u kojoj nije bilo ležajeva i gde su muškarci i žene morali da spavaju na dušecima na vlažnom podu.
Mundruku je tvrdio da je platio najskuplju kartu za putovanje, ali je kapetan naredio da se porodica izvede sa broda.
Brazilac se zarekao da će ga tužiti, obećavši da će „otići smesta da podnese prijavu“.
To je bio početak tužbe koju je podneo Emilijano Mundruku protiv kapetana Edvarda Barkera za nepoštovanje ugovora, u slučaju o kom se naveliko pisalo na naslovnim stranama dnevnih listova širom SAD, a koji je uzburkao javnost čak i u Evropi.
Ovu malo poznatu priču detaljno je opisao u članku objavljenom u decembru južnoafrički istoričar Lojd Belton u akademskom časopisu Ropstvo i abolicija.
Belton je proučavao Mundrukuov život za master na Univerzitetu Kolumbija (SAD), dok trenutno nastavlja istraživanje učeći za doktorat na Univerzitetu u Lidsu (Velika Britanija).
On kaže da je ova tužba najstariji poznati pravni proces protiv rasne segregacije u SAD.
Pre otkrića ovog slučaja, istoričari su smatrali da su slične tužbe počele da se podnose tek deceniju kasnije.
„Neverovatno je da je crni brazilski imigrant bio prva osoba u američkoj istoriji koja je osporila segregaciju na sudu.“
„A još je neverovatnije da danas niko ne zna za njega. U Bostonu 1830-ih, ljudi su znali ko je on. U Brazilu 1830-ih, ljudi su znali ko je on“, kaže Belton za BBC iz Brazila.
Još jedna istraživačica života Emilijana Mundrukua, američka istoričarka Kejtlin Fic, profesorka sa Univerziteta Nortvestern, kaže da pionirska nije bila samo tužba, već i ponašanje bračnog para na brodu.
Dobro poznat slučaj u kom je bivši rob Frederik Daglas, jedan od najvažnijih crnih aktivista u američkoj istoriji, ušao u vagon voza rezervisan za belce u Masačusetsu (silom je izbačen iz njega) desio se 1841, skoro čitavu deceniju kasnije.
„To nije samo prvi poznati slučaj sudske tužbe protiv segregacije u saobraćaju, već i veoma hrabar radikalan korak da stavite vlastito telo na crtu, i to dok putujete brodom“, ističe ona.
- Moja majka je data na usvajanje jer je izgledala kao belkinja
- Kako se raspravljati sa rasistom: Pet oborenih mitova
- Metju Henson: Zapostavljeni crni američki istraživač
Revolucionar sa dobrim vezama u Bostonu
Ali kako su Brazilac i njegova žena Amerikanka afričkog porekla postali pioniri u borbi protiv segregacije u SAD?
Za istoričare, odgovor na to može se pronaći u Mundrukuovoj neobičnoj životnoj priči.
Bio je vojnik i revolucionar koji je proveo neko vreme na Haitiju i u Velikoj Kolumbiji (današnjoj Venecueli), pre nego što se nastanio u Bostonu, gde je izgradio važne veze sa liderima abolicionizma.
Prema Beltonovim rečima, činjenica da je Mundruku potekao iz zemlje u kojoj je imao više prava nego slobodni Amerikanci afričkog porekla u SAD, kao što su pravo glasa ili služenja vojske, potpirila je njegovo nezadovoljstvo protiv segregacije.
Uz sve to, njegova prošlost kao međunarodnog revolucionara bila je važna za otvaranje vrata u Bostonu pred mrežom važnih kontakata, kao što su bili abolicionistička zajednica i Slobodni zidari.
Imigranta su protiv Barkera zastupali istaknuti advokati: cenjeni abolicionista Dejvid Li Čajld i senator iz Masačusetsa Danijel Vebster.
Prema profesorki Fic, Mundrukuov slučaj pokazao se korisnim za antisegregacione aktiviste zato što je dao težinu njihovom argumentu da je rasna represija u SAD gora nego bilo gde drugde, mada je ta tvrdnja „veoma diskutabilna“ otkrila je ona.
Brazil je bila poslednja zemlja u Amerikama u kojoj je ukinuto ropstvo 1888. godine.
Profesorka Fic smatra da su Mundrukuove veze u Bostonu i način na koji se sukob odvijao na „Telegrafu“ ukazao na to da je čitava akcija možda bila unapred pripremljena.
„Ponekad pretpostavljamo da su ovi činovi otpora bili spontani, da su se Emilijano i Harijet samo razbesneli.
Oni možda jesu bili besni, ali su bili i strateški politički mislioci koji su veoma pažljivo promišljali najbolji način da ostvare promene“, kaže ona.
Emilijano je bio taj koji je podneo tužbu na sudu protiv kapetana, ali profesorka Fic ističe važnost Harijetine uloge u čitavoj priči.
„Ne znamo mnogo o Harijet. Ona je bila obrazovana žena obojene kože rođena u Bostonu.
Možemo da izvučemo zaključak da je bila prilično avanturistički nastrojena, jer se udala za brazilskog katoličkog revolucionara koji je još uvek učio engleski.
Bila je neverovatno hrabra i posvećena borbi za rasnu ravnopravnost, budući da je uporno pokušavala da uđe u kabinu za dame, stavivši svoje telo na crtu“, ističe ona.
- Len Džonson – bokserski as kome je rasizam zadao najteži udarac
- Kultura otkazivanja – ove reči su zapalile Ameriku
- Zašto roman Čiča Tomina koliba „belci vole, a crnci preziru“
- Da li je „Prohujalo s vihorom“ najčudniji američki film
Uticaj tužbe
Centralni argument slučaja bio je „nepoštovanje ugovora“, budući da je Mundruku kupio najskuplju kartu, ali advokati Brazilca „želeli su da razotkriju i nehumanost segregacione prakse“, piše Belton.
„Nijedna dama na ovoj Božijoj zemlji, nijedna obrazovana bela osoba, ne bi bila izložena takvom ophođenju.
Jedinu razliku činila je boja kože Mundrukuovih“, rekao je Vebster, prema sudskim spisima.
Barkerovi advokati uzvratili su rekavši da je segregacija na parobrodima bila uobičajena praksa na severnoameričkoj obali, što je bio argument potkrepljen svedočanstvima drugih kapetana iz Njujorka i sa Rod Ajlenda.
Porota je proglasila Barkera krivim za nepoštovanje ugovora i dodelila Mundrukuu 125 dolara odštete u oktobru 1833. godine.
Ali je kapetan uspeo da preinači tu odluku u januaru 1834. na Masačusetskom vrhovnom sudu, koji je doneo odluku da nema dokaza da je Barker izričito pristao na to da će porodica putovati u najboljim kabinama.
Posle toga, ističe Belton, Telegraf je rasnu segregaciju uveo u svoju politiku prodaje karata, tako da su crnci mogli da kupe samo najjeftinije karte i putuju u običnim kabinama, dok su belci mogli da kupe samo najskuplje.
Ali to nije okončalo proteste.
„Jedan od drugih širih uticaja bio je taj da je Mundrukuov prkos iz 1833. godine direktno inspirisao druge crne aktiviste.
Drugi veoma slavan afro-američki aktivista Dejvid Ragls učinio je potpuno istu stvar kao i Mundruku na istom brodu nekoliko godina kasnije, 1841. godine“, napominje on.
Prema rečima profesorke Fic, ovaj slučaj doveo je do fundamentalne promene za aktiviste.
„Ova sudska tužba na kraju je predstavljala važan trenutak u razvoju pravne taktike aktivista.
Ona je proširila njihove horizonte i praktično utrla put širim sudskim argumentima koji napadaju samu pravnu osnovu segregacije“, kaže ona.
Mundruku je odustao od toga da slučaj izvede na američki Vrhovni sud kad ga je pomilovala brazilska vlada za učešće u neuspeloj pobuni i mogao je da nastavi vojnu karijeru u Brazilu 1835.
On se, međutim, 1841. vratio u Boston, kad je bio sprečen da preuzme vojnu komandnu dužnost u severoistočnom gradu Resifeu, što je Mundruku u jednom novinskom članku iz 1837. takođe pripisao rasnoj predrasudi.
Mundruku je imao mnogo uticajnih protivnika u ovoj oblasti zato što je navodno poveo neuspeli napad na belačko stanovništvo Resifea 1824. godine, inspirisan Haićanskom revolucijom.
To je bila pobuna robova i slobodnih crnaca kojom je Haiti stekao nezavisnost od Francuske 1791. godine.
- Jednostavno pitanje koje razotkriva rasizam u Americi
- Zašto je 19. jun važan za Afroamerikance
- Ubistva pod cvetnim mesecom: Kako su likvidacije Osejdž Indijanaca zamalo izbrisane iz američke istorije
Lider u bostonskoj kosmopolitskoj abolicionističkoj zajednici
Tokom poslednje dve decenije života u Bostonu, Brazilac je nastavio da se bori protiv ropstva i za građanska prava.
Mundruku je umro 1863. godine, nakon što je predsednik Abraham Linkoln potpisao Proklamaciju o emancipaciji, kojom su oslobođeni robovi u južnim saveznim američkim državama.
Prema Beltonu, Mundruku je proslavio ovu objavu zajedno sa Frederikom Daglasom, na sastanku Udruženja progresivne unije, prevashodno crnačke abolicionističke grupe kojoj je Brazilac bio potpredsednik.
„Mundruku i njegova žena su 1863. godine već bili uveliko poštovani u bostonskim krugovima, i crnačkim i belačkim.
Oboma je ukazana počast u njihovim umrlicama, u kojima su se ljudi prisetili koliko su bili velikodušni, okrenuti društvu i naputovani“, piše istoričar.
Mundrukuova priča pokazuje koliko su u to doba Amerike bile dobro povezane.
„Brazil je bio povezan sa Venecuelom, Venecuela sa Haitijem, Haiti sa SAD-om.
„Ovi crni aktivisti bili su veoma mobilni. Mogli su da putuju, znali su da govore mnogim jezicima“, ističe on.
„I on nije bio jedini. Bilo je i drugih crnih imigranata iz Južne Amerike, sa Kariba, koji su bili u Bostonu, Njujorku ili Filadelfiji, i učestvovali u radu aktivističkih zajednica koje su bile veoma kosmpolitske.“
Pogledajte video: Zašto crnce kažnjavaju u Americi zbog njihove kose
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
