Lekari, naučnici, obaveštajni operativci i zvaničnici vlade pokušali su da otkriju šta izaziva „havanski sindrom“ – misterioznu bolest koja pogađa američke diplomate i špijune.

Neki ga nazivaju ratnim činom, drugi se pitaju da li se radi o nekakvom novom obliku prisluškivanja – a neki čak veruju da bi sve samo moglo da dolazi iz glave. Ko ili šta je, dakle, odgovorno?

Često bi započinjalo zvukom, koji su ljudi imali problema da opišu.

„Zujanje“, „brušenje metala“, „prodorni cikovi“ – bolje nisu mogli da objasne.

Jedna žena opisala je tihi šum i jak pritisak u lobanji, druga je osetila bolno pulsiranje.

Oni koji nisu čuli zvuk, osetili su vrelinu ili pritisak. Ali za one koji su ga čuli, nije pomoglo ni kada zapuše uši.

Neki od ljudi koji su se susreli sa sindromom, mesecima su osećali vrtoglavicu i zamor.

Havanski sindrom prvi put se pojavio na Kubi 2016. godine.

Prvi slučajevi bili su agenti američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), što znači da je to držano u tajnosti.

Ali, na kraju, priča je izašla na videlo i ljudi su postali zabrinuti.

Širok dijapazon simptoma prijavili su zaposleni, kao i članovi porodica, njih ukupno 26.

Kolale su glasine o tome kako neke kolege misle da su oboleli ludi i da „sve dolazi iz glave“.

Pet godina kasnije, prijavljeni slučajevi sada se broje u stotinama.

BBC-ju je rečeno da su zabeleženi na svakom kontinentu i da su ozbiljno narušili sposobnost Sjedinjenih Američkih Država (SAD) da sprovode operacije u inostranstvu.

Otkrivanje istine sada je postalo prioritet broj jedan za američku nacionalnu bezbednost – a nju je jedan zvaničnik opisao kao najteži obaveštajni izazov sa kojim su se do sada susreli.

Čvrste dokaze nije moguće pribaviti, što sindrom čini plodnim tlom za nicanje raznih teorija.

Neki ga doživljavaju kao psihološku bolest, drugi kao tajno oružje. Ali sve više otkrivenih tragova ka dokazima ukazuje na to da su najverovatniji krivac mikrotalasi.

Diplomatski odnosi između SAD-a i Kube su 2015. godine ponovo uspostavljeni posle više decenija neprijateljstava.

Ali u roku od dve godine, havanski sindrom skoro je u potpunosti ugasio rad ambasade, pošto je osoblje povučeno zbog brige za njihovo zdravlje.

Isprva je bilo spekulacija da je za to možda odgovorna kubanska vlada – ili njena tvrda struja koja se protivi ponovnom uspostavljanju odnosa – primenivši nekakvo zvučno oružje.

Kubanske tajne službe, na kraju krajeva, bile su nervozne zbog pristizanja američkog osoblja i držale su glavni grad pod strogom kontrolom.

Ta teorija izgubila je na težini kad su slučajevi počeli da se nižu u celom svetu.

Ali, nedavno je u opticaj ušla nova mogućnost – ona čiji se koreni kriju u mračnijim kuloarima Hladnog rata i tački u kojoj se susreću nauka, medicina, špijunaža i geopolitika.

Kad je Džejms Lin, profesor sa Univerziteta u Ilionoisu, pročitao prve izveštaje o misterioznim zvucima iz Havane, odmah je posumnjao na mikrotalase.

Njegovo uverenje nije bilo zasnovano samo na teoretskom istraživanju, već iskustvu iz prve ruke.

Decenijama ranije, i sam je čuo iste zvuke.

Od njihovog prvog pojavljivanja negde u vreme Drugog svetskog rata, postojali su izveštaji o ljudima koji mogu da čuju nešto kad se nedaleko od njih uključi radar i počne da šalje mikrotalase u nebo.

To se dešavalo iako nije bilo nikakvih spoljnih zvukova.

U istraživanju doktora Alena Freja iz 1961. tvrdi se da zvuke proizvode mikrotalasi koji utiču na nervni sistem, što dovodi do fenomena zvanog „Frejev efekat“.

Ali tačni uzroci – i posledice – ostali su nejasni.

Jeep drives through Cuba — Prizor sa Kube

Profesor Lin je sedamdesetih počeo da vrši eksperimente na Univerzitetu u Vašingtonu.

Sedeo je na drvenoj stolici u maloj sobi obloženoj upijajućim materijalom, sa antenom uperenom u potiljak.

U ruci je držao prekidač za svetlo.

Izvan sobe, kolega je u nasumičnim intervalima slao mikrotalasne pulseve kroz antenu.

Ako bi profesor Lin čuo neki zvuk, pritisnuo bi prekidač.

Jedan puls zvučao je kao zvižduk ili pucketanje prstima. Niz pulseva kao cvrkut ptica.

Nastajali su u njegovoj glavi, nisu bili zvučni talasi koji dolaze spolja.

Profesor Lin je smatrao da energiju upija meko moždano tkivo i pretvara je u talas pritiska koji se kreće unutar glave, što mozak tumači kao zvuk.

To se dešavalo kad se mikrotalasi velike snage odašilju kao pulsevi umesto u neprikidno i u malim količina, što se princip kod savremenih mikrotalasnih pećnica ili drugih uređaja.

Illustration of man undergoing an experiment on his brain

Profesor Lin se priseća da je pazio da ih ne odvrne prejako.

„Nisam želeo da oštetim mozak“, rekao je on za BBC.

On je 1978. otkrio da nije usamljen u svojim interesovanjima i dobio neobičnu pozivnicu grupe naučnika koja je sprovodila slične eksperimente da predstavi njegovo istraživanje.

Tokom Hladnog rata, nauka se našla u žiži ljutog rivalstva između supersila.

Istraživane su čak i oblasti kao što je kontrola uma, usled strahova da će druga strana steći prednost – a tu su spadali i mikrotalasi. 

Profesoru Linu je prikazan sovjetski pristup ovome u centru za naučna istraživanja u gradu Puščinu, blizu Moskve.

„Imali su veoma razvijenu i odlično opremljenu laboratoriju“, priseća se profesor Lin. Ali njihov eksperiment bio je rudimentarniji od njegovog.

Subjekat bi sedeo u rezervoaru slane morske vode sa glavom iznad nivoa vode.

Potom bi mikrotalasi bili ispaljeni pravo u njegov mozak.

Naučnici su mislili da mikrotalasi utiču na nervni sistem i želeli su da ispitaju profesora Lina u vezi sa njegovim alternativnim viđenjem ovog fenomena.

Interesovanje je bilo uzajamno i američki špijuni su pomno pratili sovjetsko istraživanje.

U izveštaju američke Odbrambene obaveštajne službe iz 1976, koji je otkrio BBC, navodi se da ne mogu da se pronađu dokazi o mikrotalasnom oružju komunističkog bloka.

Ali dodaje se da se zna za eksperimente u kojima su mikrotalasi ispaljivani u pulsevima u grlo žaba sve dok im srce nije prestalo sa radom.

U izveštaju se otkriva i da je SAD bila zabrinuta da bi sovjetski mikrotalasi mogli biti korišćeni za narušavanje moždanih funkcija ili proizvodnju zvukova radi psihološkog efekta.

„Njihovo istraživanje o unutrašnjoj percepciji zvuka ima ogroman potencijal za razvoj sistema za dezorijentaciju ili ometanje obrazaca ponašanja vojnog ili diplomatskog osoblja“, navodi se.

Američko interesovanje nije bilo samo odbrambene prirode.

Džejms Lin bi povremeno nailazio na reference na tajni američki rad na oružju u istoj oblasti.

Dok je profesor Lin bio u Puščinu, druga grupa Amerikanaca nedaleko od njega bila je zabrinuta da je gađaju mikrotalasima – a da njena vlastita vlada to zataškava.

Skoro četvrt veka, desetospratna američka ambasada u Moskvi bila je obasipana širokim, nevidljivim zrakom mikrotalasa niskog intenziteta.

To je postalo poznato kao „Moskovski signal“. Ali većina ljudi koja je tu radila godinama nije znala ništa o tome.

Zrak je dolazio iz antene sa balkona obližnjeg sovjetskog stana i udarao je u više spratove ambasade, gde se nalazila ambasadorova kancelarija i gde se obavljao najosetljiviji rad.

Prvi put je primećen pedesetih, a kasnije je nadgledan iz sobe na desetom spratu.

Ali njegovo postojanje bila je tajna strogo čuvana od svih sem od nekolicine koja je tu radila.

„Pokušavali smo da shvatimo šta bi moglo da bude njegova svrha“, objašnjava Džek Metlok, drugi čovek ambasade sredinom sedamdesetih.

Američka ambasada u Bulevaru Novinski u Moskvi oko 1964. godine

Ali novi ambasador, Volter Štrosel, stigao je 1974. godine i zapretio ostavkom ako svi ne budu bili obavešteni.

„To je izazvalo nešto nalik panici“, priseća se Metlok.

Osoblje ambasade čija su deca bila u podrumskom vrtiću posebno je bilo zabrinuto.

Ali Stejt department je uspeo da smiri situaciju.

Potom se ambasador Štosel razboleo – a krvarenje iz očiju bilo je jedan od simptoma.

U telefonskom razgovoru iz 1975. godine sa kog je skinuta oznaka strogo poverljivo, američki državni sekretar Henri Kisindžer razgovarao je sa sovjetskim ambasadorom u Vašingtonu i povezao je Štoselovu bolest sa mikrotalasima, priznavši da rade na tome „da se ovo ne pročuje“.

Štosel je umro od leukemije u 66. godini.

„Odlučio je da bude dobar vojnik“ i ne diže frku, rekla je njegova ćerka za BBC.

Potom su 1976. godine ugrađene pregrade kako bi ljudi bili zaštićeni.

Ali mnoge diplomate su bile ljute, smatrajući da je Stejt department prvo ćutao a potom odbijao da potvrdi bilo kakav uticaj zraka na zdravlje.

Ova tvrdnja ponovljena je decenijama kasnije u vezi sa havanskim sindromom.

Čemu je služio „Moskovski signal“?

„Prilično sam siguran da su Sovjeti imali neke druge namere a ne da nam naude“, kaže Metlok.

Išli su ispred SAD u tehnologiji prisluškivanja i jedna teorija glasila je da su odbijali mikrotalase od prozora kako bi prisluškivali razgovore.

Druga je tvrdila da su time aktivirali vlastite uređaje za prisluškivanje skrivene u zgradi ili hvatali informacije preko mikrotalasa koji su pogađali američke elektronske uređaje (poznato kao „gvirni i bocni“).

Sovjeti su u jednom trenutku rekli Metloku da je svrha zapravo bila da ometaju američku opremu na krovu ambasade korišćenu za presretanje sovjetske komunikacije u Moskvi.

Ovo je svet nadzora i kontra-nadzora, toliko tajnovit da čak i u okviru ambasada i vlada samo šačica ljudi poznaje čitavu sliku.

Jedna teorija glasila je da je u Havani korišćen metod sa mnogo jasnijim ciljem kako bi se sprovela neka vrsta jačeg nadzora, sa usmerenim mikrotalasima.

Jedan bivši britanski obaveštajni zvaničnik rekao je za BBC da bi mikrotalasi mogli da se koriste za „osvetljavanje“ elektronskih uređaja kako bi se izvukli signali iz njih ili kako bi se oni pronašli i pratili.

Drugi spekulišu da je kod nekih ljudi fizičku reakciju izazvao loše napravljen ili pokvaren uređaj (možda čak i američki).

Međutim, američki zvaničnici tvrde za BBC da nikakav uređaj nije otkriven niti pronađen.

Posle zatišja, slučajevi su počeli da se nižu van Kube.

U decembru 2017. godine, Mark Polimeropolus naglo se probudio u njegovoj moskovskoj hotelskoj sobi.

Kao viši agent CIA, bio je u gradu da bi se sastao sa ruskim kolegama.

„Zvonilo mi je u ušima, vrtelo mi se u glavi. Osećao sam se kao da ću povratiti.

„Nisam mogao da ustanem“, rekao je on za BBC.

Kaže da je bilo zastrašujuće.

Bilo je to godinu dana posle prvih slučajeva zabeleženih u Havani, ali medicinska služba CIA-e rekla mu je da se njegovi simptomi ne poklapaju sa kubanskim slučajevima.

Počela je duga bitka za pravo na lečenje.

Jake glavobolje nikad nisu prošle i on je 2019. godine bio primoran da se penzioniše.

Polimeropolus je isprva mislio da je bio pogođen nekom vrstom tehnološke alatke za nadzor koja je bila „prejako odvrnuta“.

Ali kad se još slučajeva pojavilo u CIA od kojih su svi, kaže on, bili povezani sa ljudima koji su radili u Rusiji, počeo je da veruje da je bio meta oružja.

Potom su se pojavili slučajevi u Kini u konzulatu u Guangdžouu početkom 2018. godine. 

Neki od obolelih u Kini stupili su u vezu sa Beatris Golomb, profesorkom Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, koja odavno proučava zdravstvene posledice mikrotalasa, kao i drugih neobjašnjivih bolesti.

Ona je za BBC rekla da je pisala medicinskom timu Stejt departmenta u januaru 2018. godine sa detaljnim prikazom zašto misli da su umešani mikrotalasi.

„Ovo je jedno zanimljivo štivo“, glasio je njihov neobavezni odgovor.

Profesorka Golomb kaže da su članovi porodice osoblja u Guangdžouu, uz pomoć opreme dostupne u slobodnoj prodaji, zabeležili visoke nivoe radijacije.

„Igla se popela do samog vrha skale dostupne na uređaju“, kaže.

Ali Stejt department je poručio zaposlenima da su merenja koja su oni sproveli u vlastitoj režiji strogo poverljiva.

Početke istrage zadesila je gomila problema. Nisu uspeli da sakupe dosledne podatke.

Stejt department i CIA nisu komunicirali među sobom, a skepticizam njihovih internih medicinskih timova prouzrokovao je napetost.

Illustration of five secret agents in a room

Stejt department je isprva smatrao da tek svaki deveti slučaj u Kini odgovora kriterijumima sindroma zasnovanog na slučajevima u Havani.

To je druge koji su iskusili simptome razljutilo, jer su se osećali kao da su optuženi da su ih izmislili. Započeli su ljutu bitku za ravnopravni tretman, koja traje do danas.

Kako je nezadovoljstvo raslo, neki od obolelih obratili su se Marku Zaidu, advokatu specijalizovanom za slučajeve nacionalne bezbednosti.

On sad zastupa više od dvadeset članova vladinog osoblja, od kojih je polovina iz obaveštajne zajednice.

„Ovo nije havanski sindrom. To je pogrešno ime“, tvrdi Zaid, čiji su klijenti oboleli na mnogim svetskim lokacijama.

„Na osnovu dokaza koje sam video, vlada Sjedinjenih Američkih Država zna šta se dešava verovatno još od šezdesetih godine“, kaže.

Od 2013. godine, Zaid zastupa jednog zaposlenog u američkoj Nacionalnoj agenciji za bezbednost koji smatra da su mu naudili 1996. godine na lokaciji koja ostaje strogo poverljiva.

Zaid postavlja pitanje zašto se američka vlada toliko opire da prizna duži istorijat slučajeva.

Jedna mogućnost, kaže on, jeste zato što bi to otvorilo Pandorinu kutiju incidenata koji su godinama ignorisani.

Druga mogućnost je ta da su Sjedinjene Američke Države razvile a možda i same upotrebljavale mikrotalase i žele da to ostane tajna.

Interesovanje zemlje za pretvaranje mikrotalasa u oružje nastavilo se i nakon okončanja Hladnog rata.

Kit sa misterioznim pojasom osumnjičen da je ruski špijun:

Prijateljski kit ili špijun?

U izveštajima se navodi da su američke vazduhoplovne snage od devedesetih godina vodile projekat pod šifrovanim imenom Zdravo u kom su želele da vide da li mikrotalasi mogu da proizvedu uznemirujuće zvuke u glavama ljudi.

Vodile su još jedan projekat zvan Zbogom da bi testirale upotrebu mikrotalasa za kontrolu mase, kao i jedan pod šifrovanim imenom Laku noć, da vide da li može da se upotrebi za ubijanje ljudi.

Izveštaji od pre deceniju ukazuju na to da oni nisu bili uspešni. 

Ali proučavanje uma i šta može da mu se uradi počelo je da dobija sve veću pažnju u vojnim i obaveštajnim krugovima.

„Mozak se doživljava kao bojno polje 21. veka“, tvrdi Džejms Đordano, savetnik u Pentagonu i profesor neurologije i biohemije na Univerzitetu Džordžtaun koga su zamolili da prouči prve slučajeve u Havani.

„Nauka o mozgu je globalna. Ona više nije ograničena samo na ono što je ranije bilo poznato kao Zapad“, kaže.

Radi se i na načinima da se poboljša ili ošteti moždana funkcija, rekao je on za BBC.

Ali to je oblast sa malo transparentnosti ili propisa.

On kaže da su se Kina i Rusija upustile u istraživanje mikrotalasa i kaže da postoji mogućnost da su alati za industrijsku i komercijalnu upotrebu – na primer, za testiranje uticaja mikrotalasa na materijale – možda bili prerađeni i preusmereni.

Ali se on pita i da li je možda ometanje, i širenje straha, takođe, bio krajnji cilj.

Ova vrsta tehnologije možda već postoji neko vreme – i korišćena je selektivno. Ali to i dalje znači da se nešto promenilo na Kubi kad je to postalo primećeno.

Bil Evanina je bio viši obaveštajac kad su se pojavili prvi slučajevi u Havani i ove godine se povukao sa položaja šefa Nacionalnog kontraobaveštajnog i bezbednosnog centra.

On nimalo ne sumnja u to šta se dogodilo u Havani.

„Je li to bilo nekakvo ofanzivno oružje? Ja mislim da jeste“, rekao je on za BBC.

On smatra da su mikrotalasi možda bili upotrebljeni i u skorašnjim vojnim sukobima, ali ističe konkretne okolnosti kako bi objasnio šta se tu promenilo.

Kuba, 150 kilometara od obale Floride, oduvek je bila idealno mesto za sakupljanje „obaveštajnih signala“ presretanjem komunikacija.

Tokom Hladnog rata, ona je bila dom važnih sovjetskih stanica za prisluškivanje.

Kad ju je Vladimir Putin posetio 2014. godine, izveštaji su sugerisali da su one ponovo otvorene.

Kina je, prema jednom izvoru, takođe otvorila dve lokacije tamo poslednjih godina, dok su Rusi poslali 30 novih obaveštajaca.

Ali od 2015. godine, Amerika se vratila u igru.

Sa novootvorenom ambasadom i pojačanim prisustvom, SAD su tek počele da nalaze svoje mesto, sakupljajući obaveštajne podatke i potiskujući ruske i kineske špijune.

„Vodili smo kopneni rat“, priseća se jedna osoba.

A onda su počeli da se javljaju zvukovi.

„Ko je imao najviše koristi od zatvaranja ambasade u Havani?“, pita se Evanina.

„Ako je ruska vlada pojačavala i proširivala sakupljanje obaveštajnih podataka na Kubi, za nju onda verovatno nije bilo dobro imati SAD na Kubi.“

Rusija je uporno odbacivala optužbe da je umešana ili da je „usmeravala mikrotalasno oružje“.

„Takve provokativne, neosnovane spekulacije i fantastične hipoteze ne mogu da se smatraju ozbiljnim materijalom dostojnim komentara“, izjavio je ruski ministar spoljnih poslova.

A bilo je i skeptika koji ne veruju u samo postojanje havanskog sindroma.

Oni tvrde da jedinstvenost situacije na Kubi samo potkrepljuje njihove argumente.

„Zarazni“ stres

Robert V. Baloh, profesor neurologije sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, odavno proučava neobjašnjive zdravstvene simptome.

Kad je video izveštaje o havanskom sindromu, zaključio je da su oni masovno psihogeno stanje.

On to poredi sa onim kako se ljudi osećaju bolesno kad im se kaže da su pojeli pokvarenu hranu čak i ako joj ništa nije falilo – obrnuto od placebo efekta.

„Kad vidite masovnu psihogenu bolest, obično u pozadini postoji neka stresna situacija“, kaže on.

„U slučaju Kube i gomile zaposlenih u ambasadi – posebno agenata CIA koji su prvi oboleli – oni su se svakako nalazili u stresnoj situaciji.“

Prema njegovom mišljenju, svakodnevni simptomi kao pomućenost u glavi i vrtoglavica bili su preoblikovani – po viđenju obolelih, medija i zdravstvenih radnika – kao sindrom.

„Simptomi su stvarni kao i bilo koji drugi simptomi“, kaže on, tvrdeći da pojedinci postaju hiper-svesni i zaplašeni kako se izveštaji šire, naročito u okviru zatvorene zajednice.

Ovo, smatra on, potom postaje zarazno među drugim američkim službenicima koji služe u inostranstvu.

Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Havani, maj 2021. godine

Preostaje još mnogo neobjašnjenih elemenata.

Zašto su kanadske diplomate prijavile simptome u Havani?

Jesu li oni kolateralna šteta ciljanja obližnjih Amerikanca?

I zašto britanski zvaničnici nisu ispoljili nikakve simptome?

„Rusi su bukvalno pokušali da ubiju ljude na britanskom tlu poslednjih godina uz pomoć radioaktivnih materijala, a opet zašto kod njih nema prijavljenih slučajeva?“, pita se Mark Zaid.

„Ja bih uzeo tvrdnju da niko u Velikoj Britaniji nije doživeo simptome sa rezervom“, odgovara Bil Evanina, koji kaže da SAD sada dele detalje sa saveznicima kako bi lakše zapazili nove slučajeve.

Neki slučajevi su možda nepovezani.

„Imali smo gomilu vojnog osoblja na Bliskom istoku koji su tvrdili da su osetili ovaj napad – ispostavilo se da su imali trovanje hranom“, kaže jedan bivši zvaničnik.

„Moramo da razdvojimo žito od kukolja“, smatra Mark Zaid, dodavši da mu se pripadnici javnosti, neki sa problemima sa mentalnim zdravljem, obraćaju tvrdeći da su žrtve napada mikrotalasima.

Jedan bivši zvaničnik procenjuje da je sa neprijateljskim napadom verovatno povezana oko polovina slučajeva koje su prijavili američki službenici.

Drugi kažu da bi prava brojka mogla da bude još manja.

Izveštaj iz decembra 2020. godine američke Nacionalne akademije nauka predstavljao je prelomni trenutak.

Stručnjaci su uzeli dokaze od naučnika i lekara, kao i osam žrtava.

„Bilo je prilično dramatično“, priseća se profesor Dejvid Relman sa Stenforda, koji je predsedavao panelom.

„Neki od ovih ljudi su se bukvalno krili, iz straha od dodatne akcije protiv njih.

„Morali smo da preduzmemo određene mere predostrožnosti da bismo im garantovali bezbednost“, kaže.

Panel se pozabavio psihološkim i drugim uzrocima, ali je zaključio da su za neke od slučajeva najverovatnije bili odgovorni usmereni, visokoenergetski, pulsirajući mikrotalasi, što je slično stavu Džejmsa Lina, koji je takođe pružio njegove dokaze.

Ali iako je Stejt department finansirao studiju, on i dalje smatra zaključak samo mogućom hipotezom, a zvaničnici kažu da nisu pronašli dodatne dokaze koji bi to potkrepili.

Bajdenova administracija je nagovestila da problem shvata ozbiljno.

Pripadnici CIA-e i Stejt departmenta dobijaju savete kako da se ponašaju u slučaju incidenata (između ostalog i ‘pomeranje od Iksa’ – što znači fizičko udaljavanje od tačke ako osećaju da su se našli pod napadom).

Stejt department je osnovao radnu grupu koja će podržavati osoblje u slučajevima onoga što se sada naziva „neobjašnjivim zdravstvenim incidentima“.

Prethodni pokušaji da se kategorišu slučajevi po tome da li ispunjavaju konkretne kriterijume su napušteni. Ali bez definicije, postaje teško prebrojati slučajeve.

Ove godine se javio novi talas slučajeva – između ostalog u Berlin i kod jedne veće grupe u Beču.

U avgustu, putovanje američke potpredsednice Kamale Haris u Vijetnam odloženo je za tri sata zbog prijavljenog slučaja u ambasadi u Hanoju.

Zabrinute diplomate sada postavljaju brojna pitanja pre nego što prihvate angažmane u inostranstvu sa porodicama.

„Ovo je velika smetnja za nas ako mislimo da Rusi rade nešto našim obaveštajcima koji putuju“, kaže bivši agent CIA-e Polimeropolus, koji je ove godine konačno dobio medicinko lečenje koje je tražio.

„To će ostaviti traga na našem operativnom učinku.“

CIA je preuzela na sebe lov na uzrok, a to zaduženje je povereno veteranu koji je vodio lov na Osamu Bin Ladena.

Kako se južnokorejski špijun ubacio u elitu Severne Koreje:

Kako se južnokorejski špijun ubacio u elitu Severne Koreje

Markeri u krvi

Optužba da druga država pokušava da naudi američkim zvaničnicima sa sobom nosi određene posledice.

„To je ratni čin“, kaže Polimeropolus. To zadatak čini visokom letvicom za dostizanje.

Donosioci odluka želeće čvrste dokaze, kojih, kako kažu zvaničnici, još nema.

Pet godina kasnije, neki američki zvaničnici kažu je malo novih informacija dobijeno od kako je počeo havanski sindrom. Ali drugi se ne slažu sa tim.

Oni tvrde da su dokazi za mikrotalase mnogo jači sada, čak i ako nisu definitivni.

BBC je saznao da novi dokazi pristižu kako se podaci sakupljaju i prvi put se analiziraju sistematičnije.

Neki od slučajeva ove godine pokazali su konkretne markere u krvi, između ostalog one za povrede mozga.

Ovi markeri nestanu posle nekoliko dana a prethodno je prolazilo suviše vremena da bi bili primećeni. Ali sada kada se ljudi testiraju mnogo brže nakon što prijave simptome, primećeni su po prvi put.

Rasprava ostaje polarizovana i moguće je da je odgovor veoma složen.

Možda postoji nekakvo jezgro pravih slučajeva, dok su drugi samo pripisani sindromu.

Zvaničnici se pozivaju na mogućnost da su se tehnologija i namere tokom vremena menjali, možda se pretvorivši u želju da se uznemire SAD.

Neki se čak brinu da se neka država okoristila aktivnostima neke druge.

„Mi volimo dijagnoze sa jednostavnim etiketama“, tvrdi profesor Relman.

„Ali ponekad je to teško postići. A kad ne možemo to da postignemo, moramo veoma da pazimo da samo ne dignemo ruke u vazduh i odustanemo“, kaže.

Misterija havanskog sindroma mogla bi da bude njegova prava moć.

Neizvesnost i strah koje on širi služe kao pojačivač, terajući sve više ljudi da se zapitaju da li su i oni oboleli, otežavajući tako rad špijuna i diplomata u inostranstvu.

Čak i ako je krenuo kao jasno definisani incident, havanski sindrom se možda otrgnuo i počeo da živi svojim životom.

Ilustracije: Geri Flečer

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)