Two people in Lafayette Park, Washington, reading the newspaper reports of President John F Kennedy's assassination

Na dan kada je rođen Džon F. Kenedi, britanski književnik Vil Self pita se da li je njegovo ubistvo bilo trenutak kad je Zapadni svet prestao da veruje zvaničnim verzijama.

Na Dili plazi svetlo je mešavina sivosmeđe i sepije, pneumatske bušilice drumske službe koje dobuju po svetom asfaltu kao da predskazuju neki strašan događaj koji tek predstoji.

Blizu radnika nalaze se dva bela iksa iscrtana belom farbom na asfaltu.

Pokazujući mi ih prstom, odrpani čovek koji je vrlo verovatno beskućnik objašnjava mi da prvi obeležava mesto na koje je predsednička povorka stigla kad je udario prvi atentatorov metak, dok drugi obeležava mesto ulaska drugog metka.

Drugi siromašni čovek koji tumarao okolo reži iz ugla usana:

„Ne slušaj ga, on radi za vladu.“

Beli iks označava mesto na kom je pogođen DžFK

Odupirem se želji da mu dobacim:

„E, pa ako i radi, ne plaćaju ga dovoljno“, zato što stojeći na travnatom brežuljku, nekoliko metara od mesta na kom je Džon F. Kenedi skončao, skoro šezdeset godina posle tog sudbonosnog događaja, vickaste opaske ne deluju primereno.

Ali to dovodi do pitanja – a koji je pravi način da se obeleži politički atentat?

Uzevši je kao kolektivitet – što je, na kraju krajeva, kako Amerikanci često žele da budu doživljeni – njihova reakcija na čitavu ovu ujdurmu neobično je prigušena.

U večeri dana kada sam istraživao Dili plazu i njeno okruženje, razgovarao sam sa akademkinjom sa lokalnog koledža koja se – kao i mnogi drugi – živo seća tog dana iz novembra 1963.

Kao dete koje je odraslo u mešovitom irskom i meksičko-američkom radničkom naselju u Severnom Dalasu, seća se kako su ljudi izlazili iz kuća i stajali, mnogi od njih nekontrolisano roneći suze, u svojim prednjim dvorištima.

„U njihovi domovima“, kaže mi ona, „držali su dva portreta kao ikone. Slike naslikane iz profila, u jarkim uljanima bojama na pozadini od crnog somota. Jedna je bila pape, druge Kenedija.“

Godine, a sada već decenije lascivnih otkrovenja, ukaljale su nekada blistavi sjaj Džona F. Kenedija.

Stojeći na naoblačenoj plazi nisam mogao da ne vidim paralelu između ovoga i načina na koji prizor preda mnom.

Zagušeni, radni, svakodnevni prostor – predstavlja kontrast u odnosu na mitski svet opisan u ozloglašenom filmu Abrahama Zaprudera o atentatu.

Zapruderov snimak postao je simbol sve veće medijske pokrivenosti javnih događaja šezdesetih.

Decenija započeta katastrofama koje se još uvek dešavaju u dalekim zemljama završila se izgladnelim figurama iz rata u Bijafri koje se klate od slabosti na našim TV ekranima.

Te slike su ispresecane skoro živim snimkom helikoptera američke vojske koji zasipaju vijetnamska sela vatrom iz mitraljeza velikog kalibra.

Atentat na Kenedija bio je otelotvorenje tog novog fenomena, savršeno odgovarajućeg slavi, glamuru, tragediji, krvoproliću, seksu i moći uhvaćenom u kompasu jednog jedinog objektiva.

A onda su došle teorije zavere.

Iza samog brežuljka – koji je zapravo međa u obliku polumeseca skromnih proporcija – zatekao sam lokalnog istoričara Marka Ouksa kraj njegovog štanda koji izgledao kao da je tu oduvek.

Visok, dobro držeći čovek sa gustom tamnom kosom, frizure veoma slične Kenedijevoj, Ouks je, priča mi on, postao opsednut kad je 1971, još u srednjoj školi, pročitao brojne debele tomove izveštaja Vorenove komisije o atentatu.

Pola veka kasnije, on prikazuje Zapruderov film na portabl DVD plejeru zajedno sa insertima vlastitih gostovanja na televiziji.

Poseduje i niz knjiga i letaka i, bez ikakvog podsticanja s moje strane, nudi mi da mi proda fotografije sa predsednikove autopsije sa „autogramom“ – kako se izrazio – jednog od tehničara koji je asistirao.

A opet za mene najveće iznenađenje nije ova morbidna opsesija, već Okusova reakcija kad pitam:

„Pa dobro, ko je to uradio?“

Jer umesto da odmah ispali ovu ili onu od mnoštva teorija zavere koje su uzele maha poslednjih godina u psihičkom kompostu nastalom od toliko mučnog preispitivanja, umesto toga on sleže ramenima i odgovora:

„Ne znam, ima suviše mogućih kandidata: mafija, CIA, sindikati – birajte sami.“

Ali kad krenem da insistiram: „Ali vi verujete da je bilo zavere, zar ne?“, on dodaje:

„Ja bih rekao zataškavanje, definitivno – ali nisam siguran oko zavere.“

Štaviše, kako nastavljamo da razgovaramo, postaje očigledno da je Ouksov glavni dokaz za pretpostavku da je prava priroda ovog sudbonosnog događaja svesno prikrivena njegovo vlastito isključivanje iz medijske igre.

„Nikad me ne zovu na NBC niti bilo koju drugu veliku mrežu“, kaže on, dok njegov zvonki bariton raste u blagu jadikovku.

Uputivši se u bivše Teksaško skladište školskog inventara, u kom se danas nalazi, na samom mestu sa kog su navodno ispaljeni ti hici (na šestom spratu), u muzej posvećen atentatu, pomislio sam kako Ouks otelotvoruje odnos između pojedinca i istorije u eri masovnih medija.

I zavere i zataškavanja su medikamenti osmišljeni kako bi nas uverili da su naša osećanja bespomoćnosti i nevažnosti opravdana.

Kako od nas može da se očekuje da uradimo bilo šta povodom tih strašnih stvari koje nam se dešavaju pravo pred nosom kad nas istovremeno lažu i ne dopuštaju nam da kažemo šta mislimo?

Muzej je odmeren i napravljen s ukusom.

Mladić na desku za prodaju karata upozorava nas da ne smemo da fotografišemo.

Na ono što je Osvald možda – ili možda nije – video kroz dalekozor svoje puške, autorsko pravo sada polaže agencija Asošijejted pres.

Naravno da se na to nisam obazirao.

Pogled sa prozora šestog sprata sat vremena posle atentata na Kenedija

Što se tiče prozora sa kog je Osvlad možda ubio veliku belu nadu američke demokratije, bacio sam pogled susednog na bele iksove na drumu pod oštrim uglom kroz krošnje drveća.

Za istorijsku distancu delovala je prilično kratko – model putanje umesto same putanje.

Pravi prozor bio je zastakljen i pretvoren u jetki tablo kako je mogao da izgleda pre više od pola veka, sa sve arhivom starih plesnivih školskih udžbenika.

Šetajući se centrom Dalasa, diskutovao sam sa dva svoja pratioca – oba Amerikanca, jednim rođenim u Teksasu – o neobičnom osećaju koji sam imao da je muzej postigao svoj cilj.

Čak i replike bisera Džeki Kenedi u prodavnici suvenira i pepeljare sa natpisom „Carpe Diem“ odigrali su svoju ulogu, jer je u pretvaranju svega u robu – ovo je, na kraju krajeva, Amerika – postojao i izvesni istoricitet.

JFK museum gift shop — Prodavnica suvenira u muzeju DžFK-a

Čini mi se da atentat, rekao sam, sada definitivno živi u prošlosti, pre nego u nekakvoj neprekinutoj petlji Zapruderovog filma trajne sadašnjosti.

Majk, Teksašanin, rekao je kako misli da bi to moglo da bude istina i naveo primer da je čovek koji je nekada zarađivao za život vozeći turiste po Plazi u linkolnovoj limuzini s otvorenim krovom, okačio ključeve svog automobila o klin.

„Kad bi prešao preko ikseva, kasetofon u kolima puštao je realistične puščane pucnje“, kaže Majk.

Više od pola veka je mnogo godina i pre produžavanja životnog veka na Zapadu na njega bi otišlo par generacija.

Zanemarivši Ouksovu mladoliku spoljašnost, ostaje činjenica da ono što je za njega zataškano nije zatajeno savremenim Amerikancima.

Jednom kad se pokažu otisci pipaka Nacionalne agencije za bezbednost svud po monitorima umreženog sveta, argumenti stari više od pola veka o tome da li kamera ikad laže postaju beznadežno bespredmetni.

Po mom mišljenju, atentat na Kenedija nije toliko izvršio tranziciju u prošlost zdravog razuma, koliko je to prvi primer neobično moderne varijante istorijskog događaja – njegova medijska simulacija.

Od tog novembarskog dana na Dili plazi, najveći deo Zapadnjaka je prestao, na jedan veoma važan način, da pridaje kredibilitet medijskim izlučevinama.

Ne samo da više ne verujemo da kamera nikad ne laže, već, baš kao i naši politički lideri, pretpostavljamo da ona to uvek radi.

Pitanja koja se uporno vraćaju

Oven Ejmos, BBC Njuz, Vašington

Gde ste bili kad je Kenedi ubijen?

Toni Glover je bila baš tu, u Dalasu; stajala je kraj puta i gledala. Imala je 11 godina.

„Imala sam veoma problematično detinjstvo“, kaže ona.

„Mislila sam da ako uspem da navedem Kenedija da me pogleda i mahne mi, to bi značilo da smo nas dvoje ostvarili prisan odnos i onda bi kod kuće sve postalo savršeno.“

„Bilo je to magijsko razmišljanje jedne jedanaestogodišnjakinje.“

Toni je stigla na Dili plazu rano i pronašla „savršeno“ mesto sa kog će gledati predsedničku paradu.

„Naišao je, osmehnuo se i mahnuo“, kaže ona. „Džeki se osmehnula i mahnula – ona je bila sa moje strane.“

„Zavrnuo je za ćošak. Pomislila sam: ‘Pratiću ta kola sve dok ne nestanu, zato što je u njima predsednik – gledaću svaki sekund zato što mogu.“

„A onda mu je glava eksplodirala. Samo je eksplodirala.“

Ona je rekla majci da je neko ubacio vatromet u kola.

„Ali, zapravo, znala sam da nije tako“, dodaje ona.

Sada, više od pola veka kasnije, doktorka Toni Glover je vanredna profesorka na Univerzitetu Skrenton u Pensilvaniji.

„Verujem u činjenice“, kaže ona. „Bila sam na konferenciji posvećenoj DžFK-u na kojoj je bilo mnogo teoretičara zavere. Nešto od toga je suludo. Nešto je čisto ludilo.“

A opet…

„Imate legitimne istražitelje koji imaju pitanje ili dva na koje su skoro pronašli odgovor.“

Šta se desilo?

Džon F. Kenedi, 35. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ubijen je 22. novembra 1963. godine.

Vozio se u limuzini s otvorenim krovom.

Guverner Teksasa Džon Konali, koji je sedeo ispred predsednika, bio je ranjen, ali je preživeo.

U roku od sat vremena, dalaski policajac Dž.D Tipit takođe je ubijen. Ubrzo posle toga, uhapšen je izvesni Li Harvi Osvald.

U roku od 12 sati, on je optužen za ubistvo predsednika Kenedija i Dž.D. Tipita.

AFP / GETTY Policijska fotografija Lija Harvija Osvalda

Dvadeset četvrtog novembra, Osvalda je u podrumu dalaske policijske stanice na licu mesta ubio Džek Rubi, vlasnik lokalnog noćnog kluba. Ubistvo je zabeleženo uživo na televiziji.

Rubi je proglašen krivim za ubistvo Osvalda i osuđen na smrt. On je uložio žalbu na tu presudu, ali je umro od raka 1967. godine, pre početka ponovljenog suđenja.

Kako je glasilo zvanično objašnjenje?

Nedelju dana posle Kenedijevog ubistva, predsednik Lindon B. Džonson osnovao je komisiju da istraži slučaj.

Izveštaj Vorenove komisije, objavljen u septembru 1964. godine, zaključio je:

Hici su ispaljeni sa prozora na šestom spratu na jugoistočnom uglu Teksaškog skladišta školskog inventara
Hice je ispalio Li Harvi Osvald
„Nema dokaza da su Li Harvi Osvald ili Džek Rubi bili deo ikakve zavere, domaće ili strane“

Bilo je i drugih istraga:

Panel od četiri doktora je 1968. godine „potvrdio medicinske zaključke Vorenove komisije“
Rokfelerova komisija je 1975. godine zaključila da „ne postoje kredibilni dokazi o umešanosti CIA“
Izabrani odbor Predstavničkog doma SAD za atentate je 1979. uglavnom podržao Vorenovu komisiju – ali je saopštio da „postoji velika verovatnoća da su na predsednika Kenedija pucala dva strelca“

Zakon koji je 1992. godine usvojio Kongres naložio je da se svi dokumenti u vezi sa atentatom – oko pet miliona strana – presele u Nacionalnu arhivu.

Oko 88 odsto dosijea potpuno su otvoreni; 11 odsto su otvoreni s uklonjenim „osetljivim delovima“; i 1 odsto su potpuno skriveni.

Prema zakonu iz 1992. godine, svi dosijei moraju potpuno da se otvore u roku od 25 godina, sem ukoliko predsednik ne bude naložio drugačije.

JFK & Pope Paul VI — When JFK met the Pope

Kakve druge teorije postoje?

Toni Glover – koja je videla ubistvo sa 11 godina – misli da je mogao da postoji drugi snajperista.

Neki ljudi veruju da je „drugi“ strelac pucao sa „travnatog brežuljka“, pored kog je prošla predsednikova limuzina.

Toni misli da je drugi strelac – ako je postojao – mogao da se nalazi sa druge strane puta.

„Postoje poprilično čvrsti dokazi“, kaže ona. „Ta teorija ima izvesnu validnost.“

Džeferson Morli je bivši novinar Vašington posta koji je napisao nekoliko knjiga o ubistvu – uključujući jednu o bivšem šefu kontraobaveštajne službe CIA-e Džejmsu Engltonu.

„Nikad nisam pisao o teorijama zavere“, kaže on. „Ja samo izveštavam o novim činjenicama u vezi sa ubistvom.“

On je „sklon da sumnja“ u to da je Osvald ubio DžFK. Kaže da je mnogo verovatnije da je smrtonosni hitac došao ispred Kenedija – umesto iza.

„Pogledajte Zapruderov film“, kaže Morli, govoreći o slavnom snimku ubistva iz kućne radinosti. „Kenedija glava se trzne unazad.“

„Znam da postoji teorija da ako vas metak pogodi otpozadi, glava se trzne ka pravcu iz kog je metak došao. Ali kao zdravorazumsko objašnjenje, to je veoma malo verovatno.“

„To sasvim sigurno izgleda kao hitac ispaljen spreda.“

Morli ima i druge razloge da sumnja u zvaničnu verziju.

Parafinski test Osvaldovog obraza, nakon što je uhapšen, govorio je da nije pucao iz puške (pouzdanost tog testa je dovedena u pitanje).

Džon Konali – guverner Teksasa koji se takođe vozio u predsednikovim kolima – kaže da on nije pogođen istim metkom kao Kenedi, opovrgnuvši zaključke Vorenove komisije.

A Morli misli i da se drugi delovi zvaničnog objašnjenja ne uklapaju.

„Zvanična priča – da imamo tipa po imenu Osvald, o kom niko ništa nije znao, koji je došao niotkuda i pucao u predsednika – za tu priču znamo, izvan svake osnovane sumnje, da je lažna“, kaže on.

„Osvalda je nadziralo osoblje za kontrašpijunažu CIA-e i Džejms Engleton četiri godine – od decembra 1959. godine, kad su otvorili prvi dosije, do novembra 1963. godine.“

Ali Tomas Vejlen, autor i vanredni profesor sa Univerziteta u Bostonu, misli da je Osvald zaista pucao u Kenedija.

„I ne samo ja, već većina istoričara veruje da je on bio atentator. Veliko pitanje je -je li učestvovao u široj zaveri?“

Iako je Vorenova komisija zaključila da je Osvald radio sam, ona jeste istakla da je on putovao u Sovjetski Savez 1959. godine, neuspešno se prijavio za sovjetsko državljanstvo i živeo tamo do 1962. godine.

Otkriveno je i da je Osvald – marksista po vlastitom priznanju – posetio kubansku i rusku ambasadu u Meksiko Sitiju u septembru 1963. godine, dva meseca pre nego što je ubijen Kenedi.

„Šta je Osvald radio u Meksiko Sitiju svega nekoliko nedelja pre atentata? Da li se sreo sa kubanskim i sovjetskim obaveštajcima? Da li su mu oni dali zeleno svetlo?“

„Svakako je Fidel Kastro (kubanski premijer, potom predsednik) imao motiv da ubije predsednika Kenedija. Mi – kao vlada Sjedinjenih Američkih Država – pokušali smo da ubijemo njega.“

Šta bi mogli da pokažu novi dokumenti?

Brus Miroljo, advokat iz Santa Helene, u Kaliforniji, pročitao je „više hiljada“ knjiga o Kenediju i atentatu na njega.

„Štaviše, dok sedim ovde u svojoj kancelariji, gledam u 26 tomova Vorenovog izveštaja“, kaže on.

Iako on kaže da su u tom izveštaju napravljene neke greške, „u osnovi podržava“ njene zaključke.

On ne veruje da se postojao drugi strelac, „skeptičan“ je prema teorijama zavere, i ne očekuje ogromna otkrića u novootvorenim dokumentima.

„Broj ljudi koji bi bio uključen u zataškavanje je toliko velik da deluje gotovo nemoguće da bi uspeli da sačuvaju bilo šta gromoglasno u tajnosti“, kaže on.

Toni Glover kaže da bi bilo „zanimljivo“ videti šta će se pojaviti u dokumentima sa kojih se bude skinula oznaka strogo poverljivo. Ona će, međutim, radije da ostane samo svedok nego istražitelj.

„Ne mogu ništa da potvrdim“, kaže ona. „Bila sam na raskošnoj predsedničkoj paradi, na koji su svi samo skakali, uzbuđeni i van sebe.“

„Petnaest sekundi kasnije, sve nas je obuzeo očaj i užas.“

Pogledajte video o godišnjici pada Berlinskog zida