Amerika, politika i nasilje: Napad na Kapitol i Čuvari zaveta – „Kako sam pobegao iz očeve paravojske“

Kucnuo je čas.

Bio je to sumoran februarski dan 2018. godine.

Dakota je sve isplanirao.

Njegova majka i petoro mlađe braće i sestara bili su u kamionetu – neki od njih šćućureni na podu kako se ne bi videli.

Spakovali su u kamion sve što su mogli i izmislili izgovor – navodno su pošli do deponije kraj autoputa, klizavog od crnog leda i skorenog snega.

Ali u trenutku kad su počeli da odlaze, Dakotin otac je izleteo na vrata njihove kolibe u zabitim planinama severozapadne Montane.

Dakota i njegova majka su se ukočili.

Lider paravojne desničarske organizacije Čuvari zakletve (zaveta) do tog trenutka je dominirao njihovim životima.

• Donald Tramp i Srbija: Napad na američki Kongres planiran po ugledu na 5. oktobar, organizatori proglašeni krivim
• Republikanci kreću na porodicu Bajden i sumnjive poslove: „To je najveći prioritet“
• U fotografijama: Upad Trampovih pristalica u Kongres
• Šta je danas sa sledbenicima Kjuanona koji su upali u američki Kongres

Taša i Stjujart bili su u braku skoro 25 godina i ona je bila dobro upoznata sa njegovim maničnim epizodama.

Čitavu noć je bio budan od nemira – vežbao je, slušao muziku, trenirao borbu filipinskim štapom, šetkao se po sobi.

Bio je to obrazac maničnih aktivnosti, kaže Dakota, dobro poznat tokom godina emocionalnog zlostavljanja i ekstremne paranoje.

Hoće li sada zaustaviti njihov beg?

Je li primetio da mu nedostaje njegova omiljena puška?

Hoće li ih pitati zašto Džon-Boj, porodični pas, ide sa njima na vožnju do deponije?

Dakota je čvrsto stegnuo volan, dok je Taša pogledala dole u ćerke, skrivene ispod nivoa prozora, širom razrogačenih očiju.

„Hej“, zagrmeo je Rouds. „Kupite nam odreske u povratku.“

Dakota i Taša su promrmljali da hoće i odvezli se ka autoputu ne osvrćući se za sobom.

Sin vođe paravojske

Sa karakterističnom bradom i povezom preko oka, Stjuart Rouds je jedno od najprepoznatljivijih lica paravojnog pokreta koji se bori protiv američke vlade.

Od septembra, Rouds i četvorica pripadnika Čuvara zakletve, paravojne formacije osnovane 2009, nalaze se na suđenju u Vašingtonu zbog uloge koju su odigrali u neredima od 6. januara na Kapitolu.

Optuženi su za organizovanje zavere – u ovom slučaju, pokušaja da se zaustavi potvrđivanje izbora iz 2020. i inauguracija Džozefa Bajdena – zločin čija je maksimalna zaprećena kazna 20 godina zatvora.

Pogledajte video: Porodica osnivača paravojske Čuvari zaveta: „Kako smo pobegli od militantne grupe mog oca“

Na drugom kraju zemlje, Dakota i Taša su pažljivo pratili suđenje.

Dakota je odrastao „apsolutno verujući“ u očeve svetonazore – ono što je opisao kao „viziju o tajnovitoj, zlonamernoj, komunističkoj zaveri koja želi da uspostavi Novi svetski poredak… sa ciljem preuzimanja totalne vlasti i uvođenja jedinsvtene svetske vlade koja će namerno izazvati haos.“

Tek se u tinejdžerskim godinama poljuljala njegova vera u dolazeću apokalipsu u organizaciji vlade, a u ranom odraslom dobu uspeo je da pobegne od oca.

• Ko je upao u američki Kongres i šta je Kjuanon
• Osam ključnih tačaka saslušanja o upadu na američki Kapitol
• Svi napadi u istoriji američkog Kongresa
• Kakvu Ameriku ostavlja Tramp posle smrtonosnih nereda

Rane uspomene

Stvari nisu oduvek bile tako sumorne.

Dakota Adams – on i njegova majka sada koriste njeno devojačko prezime – nije proveo veći deo ranih godina u šumama Montane, već usred velikih urbanih centara na američkoj istočnoj obali.

Njegovi roditelji su se upoznali i venčali devedesetih, a on je bio njihovo najstarije dete.

Dakota je prve godine proživeo u predgrađima Vašingtona, gde je Rouds nekada bio pomoćnik libertarijanskog kongresmena Rona Pola.

Kad je Dakota imao četiri ili pet godina, porodica se preselila u Kontektikat kad je Rouds primljen na Pravni fakultet na Jejlu.

Dakota se priseća života u Čapel Stritu u Nju Hejvenu, gde je „imao toliko raznovrsne komšije da je moja ulica izgledala kao scenografija Ulice Sezam.“

„Mislio sam da je takav čitav svet“, kaže on.

On se seća lokalne picerije i prodvnice bejgla, i kako se igrao sa decom postdiplomaca iz čitave zemlje i sveta, pronašavši sa njima zajednički jezik fandoma Ratova zvezda.

„Bio je to jedini trenutak kad sam imao relativno normalno detinjstvo“, kaže on.

„Bilo je to jedini put da sam imao prave prijatelje i pravu društvenu interakciju.“

A opet, čak i tad, prema Tašinim rečima, Rouds je ispoljavao neobične izlive paranoje – seme sumnje koje će kasnije pokretati njegovu zacrtanu misiju protiv vlade.

Kad su se upoznali, Rouds nije bio izričito politički angažovana osoba, kaže Taša, ali je oduvek smišljao strategije za izbegavanje izmišljenih neprijatelja.

Na primer, prilikom jedne tako banalne radnje kao što je proveravanje nivoa ulja u kolima, naterao bi Tašu da stražari „da mu neko ne bi zalupio haubu na glavu“, kaže ona.

I Dakota ima neke mračne uspomene.

On se seća kako se kad je imao oko četiri godine probudio oca iz dremeža, samo da bi Rouds skočio i potegao na njega preklopni nož.

„U šali bi to odbacio kao aktiviranje neke vrste ultramuževnog animalističkog pećinskog mozga u čoveku pre nego što se skroz razbudi“, kaže Dakota.

„Nisam čuo ni za šta slično ni pre ni posle toga.“

Pogledajte video:

Rođenje Čuvara zakletve

Pošto je diplomirao na Jejlu 2004, Rouds je selio porodicu po raznim državama na američkom zapadu dok je radio kao advokat.

Tokom tih selidbi, njegova paranoja i antivladin senzibilitet samo su se pojačavali.

Par je dobio još petoro dece dok se porodica seljakala po Arizoni, Nevadi i Montani.

Nijedno dete nije išlo u formalnu školu. Neka od njih čak nisu imala krštenicu.

U aprilu 2009, porodica je živela u Nevadi kad je Rouds osnovao Čuvare zakletve.

Prema Taši, grupa je rođena u celonoćnoj spisateljskoj sesiji tokom jedne od Roudsovoh maničnih epizoda.

Taša se seća kako je pokušavala da umiri jedno od dece dok je njen muž glasno puštao hevi metal i nije joj dozvoljavao da napusti prostoriju.

Deklamovao je svoj osnivački manifest: „Deklaracija naređenja koja nećemo slušati“.

„Pokušavala sam da uspavam tu sirotu bebu, a on je uporno ponavljao: ‘Čekaj, čekaj da vidiš šta sam napisao'“, priseća se Taša.

Paravojni pokret je odavno bio karakteristika američkog života na margini.

Pripadnici paravojske imaju širok dijapazon stavova, ali generalno ih brine širina ovlašćenja američke federalne vlade, gušenje individualnih sloboda i posedovanja oružja – zabrinutost koja ponekad prerasta u čistu paranoju.

Godine 2021, postojale su 92 paravojne grupe aktivne u 30 različitih saveznih država, prema Pravnom centru za siromaštvo juga, neprofitnoj organizaciji koja prati ekstremističke grupe.

Rouds – koji je nekada služio kao vojni padobranac – osnovao je Čuvare zakletve sa ciljem regrutovanja vojnih veterana, policijskih službenika i pripadnika drugih službi za vanredne slučajeve, jer je zamislio pozivanje legije obučenih ljudi koji mogu da se bore protiv tiranije vlasti.

Njegov osnivački dokument započeo je citatom Džordža Vašingtona i uključivao neke od najvećih hitova paravojnog sveta.

„NEĆEMO slušati nikakvo naređenje za razoružavanje američkog naroda“, napisao je Rouds.

Postojala su upozorenja na blokade američkih gradova, sabirne logore i „apsurdno velika totalitarna ovlašćenja predsednika“.

Dokument je postao viralan u paravojnim krugovima i na kraju će navesti Roudsa na niz sukoba sa agencijama za sprovođenje reda i zakona.

Ali njegova supruga mu se nije suprotstavljala.

„Uporno je ponavljao da je razlog zašto tako često gubi živce, razlog zašto je toliko nasilan, taj što nije pronašao pravi put u svom životu“, kaže Taša.

„I zato je deo mene pomislio: možda će ovo pomoći da se popravi šta god nije u redu s njim.“

Isprva jeste izgledalo kao da je Rouds pronašao svoju pravu vokaciju.

U aprilu 2009. godine, Čuvari Zakletve su pokrenuli događaj u Leksingtonu, u Masečusetsu, lokaciji prve bitke u američkom građanskom ratu.

Rouds je počeo da putuje po zemlji u potrazi za podrškom.

Pojavbljivao se na konzervativnim Jutjub kanalima, u radio emisiji Aleksa Džonsa, a gostovao je čak i u na mejnstrim TV mrežama.

Njegova porodica postala je integralni deo paravojnog projekta.

Porodični život je postao život sa Čuvarima zakletve.

Taša bi dočekivala članove u njihov dom; Dakota bi odgovarao na paravojne mejlove i, kad je bio stariji, vozio oca sa događaja Čuvara zakletve i na njih.

Ali tokom dugih perioda dok je Rouds bio na putu, ostatak njegove porodice osećao je da ih takav život počinje da ih pritiska.

„Bili smo toliko otuđeni i izolovani da su datumi i vremena i koji je dan u nedelji ili koja je godina imali vrlo malo uticaja na naše unutrašnje živote“, kaže Dakoata.

Danas Dakota živi u jednosobnom stanu na kraju seoskog puta na obodu malog grada u Montani, nedaleko od porodičnog doma iz kog je pobegao.

Sada, u 25. godini, on nosi tamnoplavu kosu do ramena – za razliku od vojnički podšišane frizure sa fotografija iz mladosti.

Govori promišljeno i precizno, što povremeno prerasta u vidne emocije kad govori intenzivno o svojoj porodici.

On želi da ispriča svoju životnu priču verodostojno, čak do te mere da se izvinjava ako se muči da se seti tačnih datuma među jasnim nitima njegove inače precizne memorije.

Kad se seti detinjstva danas, on govori da je postao svestan da je njegova porodica „pomoćni pribor brenda Stjuarta Roudsa“.

Njegov otac je „svoju porodicu pretvorio u središnji deo kulta ličnosti koji je želeo da izgradi za sebe“, kaže Dakota.

„I te realnosti koju je želeo da ostvari, u kojoj će on biti veliki spasitelj u američkoj istoriji.“

Kao Roudsov najstariji sin, kaže da je osećao ogroman pritisak dok se trudio da održi porodičnu fasadu.

Od njega se očekivalo da na sebe preuzme stereotipno muška interesovanja koja mogu da imaju paravojnu namenu.

U njih su spadale raznorazne veštine preživljavanja, vežbanje streljaštva, obuka borilačkih veština i časovi istorije u domaćoj radinosti koji su se uglavnom bavili Američkom revolucijom i bitkom kod Termopila.

Kao i mnogi sinovi, Dakota je žudeo za odobrenjem vlastitog oca, koje nikako nije stizalo.

„Od najranijeg detinjstva, postojala je nekakav sloj obožavanja mog oca koji se tokom godina polako istanjivao“, kaže on.

„Sebe sam smatrao ogromnim promašajem za svoju porodicu koji nikad ne može da doraste Stjuartovim standardima.“

Pogledajte video:

Neprijatne uspomene

Kalispel, u Montani, mali je ali narastajući grad koji služi kao ulaz u obližnji Nacionalni park Glejšer.

Dok stoji ispred jednog od svojih ranijih porodičnih domova, skromne sivo-smeđe kuće preko puta reda kamp-prikolica, jasno je da ovo mesto priziva neprijatne uspomene za Dakotu, koji je ovde proveo rane tinejdžerske godine.

On posebno prepričava jedan incident, koji se desio negde oko 2012. godine.

Voljeni pas Jeti se razboleo i na kraju uginuo u kući.

„Stjuart je bio zauzet konferencijskim pozivom sa Čuvarima zakletve i slanjem mejlova ljudima i odlagao je da odnese mog psa na kremiranje“, kaže on.

Prošla su tri dana pre nego što je Rouds konačno odneo psa.

Našalio se o smradu lešine i začikavao tinejdžerskog sina zbog njegove emocionalne vezanosti za životinju.

Dakota se razbesneo.

„Borio sam se sa nagonom da iskočim, obiđem vozilo do vozačeve strane, izvučem oca iz kola i pretučem ga u saobraćaju“, kaže on.

U višesatnom intervjuu, tvitovima i objavama na njihovim blogovima, Dakota i Taša prepričavaju brojne slične incidente verbalnog nasilja i nemara.

Nekoliko njih se posebno ističe – kao onaj put kad je Dakota opisao Stjuarta kako davi jednu od njegovih sestara na porodičnom tremu.

„Sve dok nisam odrastao“, kaže on, „živeo sam pod apsolutnom kontrolom emocionalnog teroriste.“

Preko pravnog tima, Rouds je odbio da komentariše ovaj članak.

• Istraga američkog Kongresa: Tramp optužen za pokušaj puča
• Zašto će stručnjak za ratne zločine na Kosovu odlučivati o optužbama protiv Trampa

Odlazak u planine

Gradić Kalispel nije bio dovoljno velika zabit za Roudsa.

Početkom 2010-tih, porodica se preselila u kolibu satima vožnje na sever, u maloj zajednici u planinama naseljenoj srodnim članovima paravojske, preperima i drugim ljudima koji obično žele da ih se ostavi na miru.

Kao mlad čovek, Dakota je proveo jedno leto kopajući tunele za bekstvo na posedu, pripremajući se za ono što je njegov otac verovao da je neizbežni napad vlade na porodični kompleks.

U prirodi, kilometrima od veza koja je stekao u gradu, omiljeni hobiji Dakote – borilačke veštine i izviđači – bili su zapostavljeni.

Izolovan i nesrećan, upao je u depresivno stanje.

Provodio je sve više vremena onlajn, na ekstremnim internet stranama i forumima kao što su 4chan i sebe u to vreme opisao kao „vratnu bradu“ – što je sleng za, najpristojnije rečeno, kompjuterskog štrebera iz podruma koji zapostavlja ličnu higijenu.

Sve to vreme, na Roudsov podsticaj, Čuvari zakletve su širili svoje domete.

Naoružani članovi su patrolirali Fergusonom, u Misuriju, 2015. godine, na godišnjicu protesta nakon što je tinejdžera Majkla Brauna ubio policajac.

Sredinom 2010-tih nalazili su se na mestu obračuna između anti-vladinih aktivista i policije na ranču Bandi u Nevadi i u Nacionalnom parku za životinje Malher u Oregonu.

Ali iako je paravojska rasla, porodica Roudsovih je oskudevala u novcu.

Paravojska je naplaćivala godišnju članarinu od 30 dolara, što se kasnije povećalo na 50 dolara, prema dokazima predstavljenim krivičnom suđenju.

Sredstva su se dopunjavala donacijama.

Iako je lista članova koja je dospela u javnost prošle godine sadržala 38.000 imena, među kojima su i neki izabrani političari i policijski zvaničnici, ostaje nejasno koliko njih je plaćalo članarinu ili koliko dugo.

Nekoliko ljudi sa liste sa kojima je pričao BBC nikad nije platilo ništa.

Rouds nije plaćao porez otkako je osnovao Čuvare zakletve, prema dokazima predstavljenim na njegovom suđenju.

Rouds je loše rukovodio novcem koji jeste pristizao, tvrdi njegova porodica.

Izdaci – oprema za preživljavanje, municija i troškovi putovanja – samo su se gomilali.

I dok je Rouds porodici oduševljeno pričao priče o luksuznim večerama na putu i časovima paravojne obuke, njegova žena i deca su često opstajali na ovsenoj kaši i kriškama sušenog voća.

Usred svega toga, u Dakotinoj glavi, njegove sve jače sumnje u vezi sa pokretom koji predvodi njegov otac samo su se još više iskristalisale.

„Počeo sam da vidim Stjujarta u pravom svetlu i nisam više verovao u kraj. Nisam verovao u apokalipsu“, kaže on.

Iznova i iznova, predviđanja njegovog oca o predstojećem kolapsu društva i masovnim vladinim racijama nisu se ostvarivala. To mu je nešto govorilo. Kraj nije bio blizu.

„To je značilo da još potencijalno postoji deo moje budućnosti koju mogu da spasem“, kaže on.

„I to je značilo da moram da sklonim svoju porodicu što dalje od Stjuarta.“

Gašenje požara

Ali kako?

Dakota nije imao novca, nije imao formalnog obrazovanja i imao je vrlo uzak društveni krug prijatelja.

Napravio je neke korake u pravom smeru – naučio je da vozi i radio je na tome da stekne ekvivalent srednjoškolske diplome.

Ali prava transformacija usledila je posle slučajnog susreta na benzinskoj pumpi dok je vozio oca sa sastanka Čuvara zakletve.

Tamošnji radnik mu je ispričao za volontersku vatrogasnu brigadu.

Dakota je pristao da dođe na sledeći sastanak.

To se pretvorilo u preokret koji mu je bio potreban.

Učlanjivanje u vatrogasnu brigadu izložilo je Dakotu novom setu vrednosti koje su ispočetka izgledale kao identične onome što je učio kod kuće: lekcije o građanskoj odgovornosti i pripremljenosti.

Ali u vatrogasnoj stanici ljudi nisu pričali o drevnim bitkama, gomilanju oružja i hrane, i pobuni protiv vlade.

Oni su izlazili u svet i pomagali ljudima.

To iskustvo je proširilo njegove društvene veze i dovelo do plaćenih poslova kilometrima od kuće, boreći se protiv šumskih požara čak u Kaliforniji.

Njegov dominantni otac mu je dozvoljavao da odlazi od kuće i da gasi požare, kaže on, zato što se to uklapalo u mačo ideale koje je zamislio za najstarijeg sina.

Sve to vreme, osećao se sve spremnijim da ode, i kad je napunio dvadesetu, Dakota je shvatio da su njegovi braća i sestre žudeli da pobegnu još duže nego on.

„Bio sam poslednje dete koje je sačuvalo ikakvu vrstu lojalnosti ili vere u Stjuartovu viđenje“, kaže on.

Počeo je da se razvija prvobitni plan.

Jedna za drugim, starija deca će se iseliti iz porodičnog doma i pomoći preostaloj braći i sestrama da pobegnu i oni.

„Praktično smo planirali da izvučemo jedni druge lančanom reakcijom“, kaže Dakota.

Posle nekoliko kasnih noćnih razgovara sa majkom, on je shvatio da i Taša želi da pobegne.

Potom je usledio udar groma.

Bekstvo

Požar na Gibralter Ridžu uništio je hiljade jutara zemlje u obližnjoj nacionalnoj šumi Kutenai.

Sve je počelo udarom groma u avgustu 2017. godine, a Dakota je bio jedan od vatrogasaca koji se prijavio da pokuša da ugasi vatru.

Proveo je leto i ranu jesen boreći se protiv tog požara.

Zaradio je dovoljno novca da kupi vlastiti kamionet, prvo vozilo koje je porodica imala a koje nije bilo registrovano na očevo ime.

„Mogli smo da napuštamo kuću kad smo hteli, umesto da Stjuart vodi strogu kontrolu nad našim prevozom“, kaže on.

Kovali su strategiju dve godine, ali je njihova odluka bila ubrzana, kaže Dakota, lošom finansijskom situacijom porodice.

Izbacivanje iz njihovog šumskog doma postajala je sve verovatnija mogućnost.

„Morali smo da računamo na najgori mogući scenario – da nećemo imati dovoljno novca i da ćemo živeti kao beskućnici, sa Stjuartom i dalje na teretu, ako ne budemo konačno prelomili i pokrenuli se“, kaže on.

Taša je zvanično podnela zahtev za razvod.

Veče pre nego što su pobegli, tog sumornog dana u februaru 2018. godine, Rouds i Taša su izašli na piće u bar na obližnjem raskršću.

Barmen je uporno gledao u nju, priseća se ona, zato što nije prestajala da plače.

„Stjuart ni u jednom trenutku nije primetio“, kaže ona.

Porodica je pobegla naredni dan.

Godine u zatvoru

Nije bilo lako.

Porodica i dalje živi u Montani.

Taša, Dakota i njegova braća i sestre morali su da se privikavaju na život izvan paravojnog pokreta, da se nauče normalnijima rutinama rada, škole i života u zajednici.

Dakota je pronašao kuću za iznajmljivanje, a kasnije i vlastiti mali prostor.

Između nekoliko različitih poslova i gašenja požara, on izdržava porodicu onako kako, kaže on, Rouds nikada nije.

Ovih dana uči neke nove teme (umetnost) i neke poznate odranije (američka politika) u lokalnom centru za više obrazovanje.

Taši još nije bio odobren razvod, više od četiri i po godine otkako je podnela zahtev.

A duhovi Stjuarta Roudsa i Čuvara zakletve i dalje ih prate.

Kao i mnogi drugi politički pokreti u Americi, svet paravojske postao je transformisan prvom kandidaturom Donalda Trampa za predsednika 2015. godine.

Rouds i njegovi Čuvari zakletve pretvorili su se od strastvenih protivnika vlade u umišljene čuvare Trampovog pokreta.

A posle izbora iz 2020. godine, Čuvari zakletve su se spremili za sukob, gomilajući oružje i pooštravajući retoriku, prema svedočanstvu predstavljenom na sudu.

Kad su Dakota i Taša uključili vesti 6. januara 2021. godine, nisu morali da vide Roudsovo lice da bi znali da je bio prisutan.

Otkrio ga je „snop“ – formacija Čuvara zakletve u vrsti, sa rukama na ramenima članova organizacije ispred njih, dok prodiru u Kapitol.

Dakota je gledao kako se njegov otac pretvara od Trampovog skeptika u punokrvnog pristalicu posle izbora iz 2016.

Pred izbore 2020. godine, Rouds je zamislio paravojsku kao poslednju liniju odbrane koja štiti Trampov pokret.

Na sudu je svedočio kako je čekao da se Tramp pozove na Zakon o pobuni, 200 godina star zakon koji omogućuje predsedniku da pozove oružane snage i Nacionalnu gardu da čuvaju red.

U Roudsovom tumačenju tog scenarija, Čuvari zakletve bi praktično postali Trampova lična vojska.

„Znao sam da se Stjuart zapravo šlepa na Trampa i da će morati da uloži sve na to da će Tramp zadržati vlast, bilo da je dobio izbore ili ne“, kaže Dakota.

Ali sada, Roudsa i njegovu suoptuženicu Keli Megs, čeka i do 20 godina zatvora nakon što su proglašeni krivim za najozbiljnije optužbe do danas koje su proistekle iz nereda na Kapitolu.

Trojica drugih Čuvara zakletve nisu proglašeni krivim po optužbi za organizovanje zavere, ali su osuđeni za manje teške optužbe, uključujući ometanje zvanične zakonske procedure.

Godinama posle bekstva iz očevog doma. Dakotin bes je i dalje opipljiv.

Baš kao i njegovo olakšanje.

„Moći ću sada da dišem malo lakše“, kaže on.

Njegov politički put se razdvojio od puta njegovog oca.

Pred izbore za Kongres, on je volontirao za lokalne političare iz Demokratske stranke.

A 2020. godine, Dakota se vratio u Kalispel, zajedno sa više od 1.000 demonstranata u podršci pokretu Životi crnaca su važni.

Bili su prisutni i naoružani pripadnici paravojske.

Jedan od njih se uneo u Dakotino lice – u to vreme pokriveno zbog mera protiv kovida.

Kad je ovaj spustio bandanu oko svojih usta, čovek je bio zaprepašćen.

„Vrlo je brzo shvatio da sam Stjuartov sin i bio je potpuno šokiran što me vidi na suprotnoj strani protestne crte.“

Zidovi njegovog stana danas su oblepljeni slikama prizora iz divljine, dok se u ćošku nalaze mikrotalasna i rešo.

Njegov pas Moča gleda ga dok izvlači pancir i puške.

Dakota priznaje da je izašao iz štosa kad su u pitanju pucanje i da pancir oblači samo kad reporteri traže da ga vide.

Više voli da provodi slobodno vreme učeći, crtajući i pišući.

On ima blog i prepričao je svoje putovanje u dugom eseju za progresivnu stranicu Sirova priča.

Ovih dana se puške ne koriste često.

Prizivaju neprijatne uspomene na Roudsa i obuku Čuvara zakletve.

Ipak, Dakota i dalje čuva svoje oružje – za svaki slučaj.

„Nemam poverenje u to da će Sjedinjene Američke Države uspeti da se odbrane od sve jačeg fašističkog pokreta“, kaže on.

Posle njihovog bekstva, Roudsova deca su se povremeno sretala sa ocem.

Ali ti susreti su se postepeno proredili.

Od izbijanja epidemije kovida, on je primao povremene tekstualne poruke od oca, kaže Dakota.

Nije odgovorio ni na jednu.

Dodatno izveštavanje: Čelsi Bejli i Eloiz Alana.

Pogledajte video

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]