Pedeset godina nakon istorijskog „malog koraka“ Nila Armstronga, ima onih koji i dalje veruju da su Sjedinjene Države lažirale ceo događaj.
Televizijski prenos prvog sletanja čoveka na Mesec u julu 1969. godine, gledali su milioni ljudi širom sveta.
Oko pet odsto Amerikanaca veruje da su sletanja na Mesec lažirana, pokazuju ankete stručnjaka američke svemirske agencije.
To deluje malo, ali je dovoljno da i te kako održava teorije zavere u životu.
- „Nek svemir čuje nemir“: Planetarijum slavi pola veka – i propada
- Srbin koji je poslao čoveka na Mesec
Pokret „Mesec je prevara“
Oni koji veruju da je sletanje bilo prevara, tvrde da američki svemirski program šezdesetih nije posedovao tehnologiju neophodnu da uspešno pošalje misiju na Mesec.
Ovi kažu da je NASA lažirala sletanje kako bi zadala odlučujući udarac SSSR-u. U to vreme, Sovjeti su vodili u svemirskoj trci i čak uspešno spustili sondu na površinu Meseca.
Priče koje dovode u pitanje autentičnost slavnog trenutka Nila Armstronga o „malom koraku za čoveka, ali velikom za čovečanstvo“ počele su da kolaju gotovo istog trenutka kada se Apolo 11 vratio kući.
Zahuktale su se kad je 1976. objavljen samizdat „Nikad nismo bili na Mesecu: Američka prevara vredna trideset milijardi dolara„.
Knjigu je napisao Bil Kejsing, novinar kog je angažovalo odeljenje za odnose sa javnošću kompanija koja je sarađivala sa Nasom.
Oni koji ne veruju da su Amerikanci 1969. sleteli na Mesec, i danas se pozivaju na teorije iznete u ovoj knjizi.
„Vijorenje„ američke zastave u „bezvazdušnom prostoru„
Na spisku se nalazi „dokaz“ koji je navodno očigledan na fotografijama – odsustvo zvezda u pozadinskom krajoliku mesečeve površine i navodno vijorenje američke zastave u bezvazdušnom prostoru.
Majkl Rič, astronom i istraživač sa Univerziteta u Kaliforniji, kaže da postoji naučno objašnjenje kojim može da se ospori ova teorija.
Zastavu je nabrala sila koju su upotrebili Armstrong i njegov kolega astronaut Baz Oldrin da posade šipku zastave u zemlju. Zadržala je taj oblik zato što je gravitacija na Mesecu šest puta slabija nego na Zemlji.
Nebo „bez zvezda„
Teoretičari zavera kažu i da na slikama sletanja na Mesec na nebu nema zvezda.
Te slike zapravo imaju zajedničku karakteristiku – ekstremni kontrast mraka i svetla.
Zašto? Brajan Koberlejn, profesor astrofizike sa Instituta za tehnologiju u Ročesteru, objašnjava da je to zato što mesečeva površina odbija sunčevo svetlo i zbog toga deluje izrazito svetlo na fotografijama.
Ta jačina svetla prigušuje relativno slabo svetlo zvezda. Zato ne možemo da vidimo zvezde na fotografijama misije Apolo 11 – svetlost zvezda je suviše slaba.
Takođe, vreme ekspozicije na aparatu trebalo je da bude duže.
- Gde ćete na letovanje – sad možete u svemir
- Sletanje na Mesec: Šta se zaista dogodilo i zašto je važno
„Lažni otisci stopala„
Otisci stopala koje su ostavili ljudi na Mesecu, takođe su se našli na meti napada teoretičara zavere o sletanju na Mesec.
Oni tvrde da bi odsustvo vlage na Mesecu onemogućilo nastanak legendarnih slika poput one na kojoj se vidi slavni otisak stopala koji je ostavio Oldrin.
Međutim, Mark Robinson, profesor sa Državnog univerziteta u Arizoni, ima naučno objašnjenje za to.
Mesečevo tlo prekriveno je slojem kamenja i prašine po imenu „regolit“.
Taj sloj je pahuljast i u njemu je veoma lako ostaviti otiske.
Budući da su čestice tla još i kohezivne, zidovi otiska stopala ostaju čvrsti kad se čizma ukloni.
Robinson ističe da će otisci stopala na Mesecu ostati tamo milionima godina budući da tamo nema atmosfere – a samim tim ni vetra.
„Radijacija bi ubila astronaute„
Evo jedne popularne teorije zavere za vas – da bi pojas radijacije oko Zemlje ubio astronaute.
On je poznat kao Van Alenov pojas i formira se zbog interakcije između solarnih vetrova i magnetnog polja Zemlje.
U ranim stadijumima svemirske trke, radijacija je bila jedan od glavnih razloga za zabrinutost naučnika, budući da su se plašili da bi astronauti mogli da budu izloženi smrtonosnim radioaktivnim dozama.
Stručnjaci iz Nase kažu da je posada Apola 11 ostala u Van Alenovom pojasu manje od dva sata tokom putovanja na Mesec.
Astronauti jedva da su provela pet minuta na mestima gde je radijacija dosezala maksimum. To unači da nisu proveli dovoljno vremena tamo da bi to ostavilo traga na njima.
Fotografski dokazi zaostalih predmeta ruše teorije zavere
Ovde vredi napomenuti i da su među fotografijama koje je snimio Orbitalni istraživač Meseca (LRO), a objavila Nasa, našle novije fotografije svih mesta sletanja Apolo misija.
Slike koje je napravila sonda orbitirajući oko Meseca od 2009. godine, pružaju čvrste dokaze da je zapravo bilo sletanja na Mesec.
Među fotografijama je i jedna slika mesta na koje je sletela misija Apolo 11. Na ovoj fotografiji jasno se mogu videti tragove koji su ostali na zemlji, kao i lunarni modul.
LRO pokazuje i da zastave postavljene tokom šest misija i dalje stoje na Mesecu – sonda je registrovala njihove senke na površini.
Jedini izuzetak je ona koju su ostavili astronauti misije Apolo 11. Baz Oldrin kaže da ju je oborio potisak motora tokom uzletanja lunarnog modula.
I konačno, ako se nije desilo… zašto se Sovjeti nisu pridružili teorijama zavere?
Iako su navedene teorije zavere pobijene – one su i dalje veoma popularne i širom rasprostranjene.
Ali istina je da postoji dovoljno naučnih dokaza da se potvrdi da je 20. jula 1969. godine Nil Armstrong zaista hodao po Mesecu.
Jedno pitanje koje se često upućuje teoretičarima zavere jeste: ako je ono lažirano, zašto se Sovjetski Savez koji se nalazio usred Hladnog rata sa SAD-om, pa i sam učestvovao u tajnom programu slanja ljudi na Mesec, ne bi uključio u tu čitavu ujdurmu?
„Ako zaista nismo sleteli na Mesec i ako smo lažirali čitavu stvar, Sovjeti su imali i sposobnost i želju da to opovrgnu“, tvrdi Robert Launius, bivši glavni istoričar Nase.
„A nikad nisu rekli ni reč. To je za mene prilično jak argument“, kaže on.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
