Arheologija: Jugoslovenski stručnjaci deo tima koji je spasio spomenike Nubije

Kolosalne statue faraona i desetine praistorijskih hramova u dolini Nila na krajnjem jugu Egipta i severu Sudana afričko sunce grejalo je vekovima.

Rađanje ideje o podizanju nove Asuanske brane 1950-ih zapretilo je da se ovo kulturno-istorijsko blago, umesto na obali reke, nađe pod vodom budućeg jezera.

Na apele vlada dve afričke zemlje u pomoć je pritekao Unesko (Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu) i 1960. započeo međunarodnu kampanju spasavanja spomenika Nubije, regije i doma tih dragulja svetske baštine.

„Ova kampanja je uvrštena u jednu od mitskih, velikih, osnivačkih akcija gde je učvršćen dojam svetskog nasleđa, univerzalnosti čovečanstva i njegove istorije“, govori Nemanja Radonjić, istoričar i docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.

• „Sve je počelo u Beogradu“. Šta je danas sa Pokretom nesvrstanih
• Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
• Pavle Riđički, „svetski putnik“ koji je doneo mumiju u Srbiju

U projektu je učestvovala je i Jugoslavija, koja je negovala čvrste odnose sa Egiptom zahvaljujući Pokretu nesvrstanih i prijateljskoj vezi njegovih osnivača i lidera dveju država, Josipa Broza Tita i Gamala Abdela Nasera.

Jugoslovenski konzervatori bili su angažovani na četiri lokacije 1963. i 1964. godine, radeći na uklanjanju i očuvanju zidnih slika i freski iz ranohrišćanskih crkvi.

„Ova saradnja je izuzetno značajna, kako zbog učešća naših stručnjaka u Uneskovoj akciji, tako i zbog kontakata, povezivanja i saradnje koju je Pokret nesvrstanih omogućio“, govori Ana Knežević, kustoskinja Muzeja afričke umetnosti, za BBC na srpskom.

Pokret nesvrstanih, međunarodna organizacija osnovana 1. septembra 1961. u Beogradu, zauzimala je neutralnu poziciju u blokovski podeljenom svetu.

Uneskov projekat, u kome je učestvovalo 50 zemalja i spaseno 22 spomenika, završen je 10. marta 1980.

Ukupni troškovi bili su 80 miliona dolara, dok je iznos prikupljen kampanjom bio dvostruko manji.

Gradnja brane usred ‘kolevke civilizacije’ kao povod za kampanju

Oslobodivši se prisustva kolonijalnih sila, novoformirana republika Egipat pod Naserovim vođstvom, počela je izgradnju nove brane na Nilu, kod Asuana.

Podizanje brane bi dolinu reke uzvodno od ovog grada, potopile i vode veštačkog jezera širine 25 kilometara i dužine gotovo 500 kilometara.

Ubrzan razvoj Egipta u Naserovo doba zahtevao je „veliku industrijalizaciju koja je iziskivala ogromne količine energije“, objašnjava Radonjić.

„Ta energija, trebalo je da bude obezbeđena kroz izgradnju brane na Nilu i jezera koje će poneti ime Naser“.

Veći deo jezera je na teritoriji Egipta, dok je manji u Sudanu.

Trebalo je iseliti 90.000 ljudi sa ovog područja, ali i sačuvati neprocenjivo i višemilenijumsko kulturno, istorijsko, arhitektonsko i umetničko nasleđe najranijih velikih civilizacija.

„Jezero je potopilo teritoriju koja je u antici bila poznata kao donja Nubija i na kojoj se nalazilo mnoštvo spomenika staroegipatske i hrišćanske kulture“, govori istoričar Nenad Marković, za BBC na srpskom.

Osnovna ideja je bila „ne samo da se najznačajniji spomenici premeste na neko drugo mesto, već i da se čitava teritorija podrobno dokumentuje“, kaže.

Tako su vlade Egipta i Sudana pokucale na vrata Uneska u aprilu i oktobru 1959. tražeći pomoć za spas kulturno-istorijskog nasleđa Nubije.

Zeleno svetsko dve afričke države dobile su 8. marta 1960, dva meseca pošto su počeli radovi na Asuanskoj brani.

Počela je međunarodna kampanja spasavanja spomenika Nubije, čiji bi nestanak, kako se govorilo, bio „nepopravljiv gubitak kulturnog nasleđa čovečanstva“.

Otkud Jugoslavija u Nubiji?

Jugoslavija je imala odlične odnose sa svim postkolonijalnim državama, posebno pokretanjem ideje o Pokretu nesvrstanih zemalja

„Smatrala je da politička, vojna, ekonomska, pa i pomoć u polju kulturne politike, jako važna za mlade afričke države, a da će one zauzvrat, podržati jugoslovenski treći put ne priklanjanja nijednom bloku – ni sveta kapitalizma, ni socijalizma“, objašnjava Radonjić.

Konvencija o kulturnoj saradnji sa Egiptom i Sudanom potpisana je 1958. i 1959. i ubrzo je osnovan Nacionalni komitet za sprovođenje Međunarodne akcije za očuvanje spomenika stare Nubije.

Prvi jugoslovenski stručnjaci su poslati u Sudan i Egipat, koji je sa Sirijom činio tadašnju Ujedinjenu Arapsku Republiku, u maju 1961. i na osnovu njihovih izveštaja je odlučeno da Jugoslavija preuzme „izvođenje spasavalačkih i konzervatoskih radova na koptskim, odnosno hrišćanskim freskama“.

Jugoslavija je aprila 1962. izdala i poštansku marku sa natpisom „Spasite blaga Nubije“ na francuskom.

Akciju je pomogla i sa 226.000 dolara.

Za Sudan je izdvojeno još 20.000 dolara, i obezbeđena je celokupna oprema za tamošnju službu za zaštitu spomenika- terensko vozilo, konzervatorski instrumenti i alat.

Jugoslovenski konzervatori u akciji

U dolinu Nila, kolevku jedne od najstarijih civilizacija, tim konzervatora iz Jugoslovenskog instituta za zaštitu spomenika, stigla je 18. oktobra 1963.

Konzervatori Mihailo Vunjak i Milorad Medić su vodili projekat, a u timu su bile i njihove kolege slikari-konzervatori Miha Pirnat i Bogdan Kovačević, i arhitekta Jovan Nešković.

Zadatak je bio sačuvati, ukloniti, konsolidovati i postaviti na čvrstu površinu zidne slike sa ranohrišćanskih bogomolja na četiri lokaliteta.

„Imali su iskustvo u konzerviranju i prenošenju starih fresaka u bloku sa zida, zato su ih i zvali.

„Jugoslavija je konzervirala srpske srednjovekovne freske u vizantijskom stilu i rano ih je plasirala, već početkom 1950-ih kao jedinstveni umetnički proizvod“, objašnjava Radonjić, autor knjige „Slika Afrike u Jugoslaviji“.

Ekipa je radila na hrišćanskim crkvama u nekadašnjem hramu Ramzesa Drugog u Dolini lavova, podzemnoj kapeli Horemheb, uklesanoj u stenu, i crkvama Abdalaha Nirkija iz 8. veka i Šeik Abd el Gadir iz 11. veka u Sudanu.

„Doprinos Instituta nubijskoj kampanji sastojao se prvenstveno od teškog i delikatnog zadatka uklanjanja, prenošenja i očuvanja muralnih slika iz hramova i crkava na brojnim lokacijama“, pisao je Milorad Medić u Glasniku Uneska iz 1980.

• Samoupravljanje u Jugoslaviji nekada i u svetu danas
• Pet stvari koje treba da znate o Titu
• Rezolucija koja je promenila sve – kako je došlo do raskola Tita i Staljina

Prvo odredište konzervatora bio je hram u Dolini lavova koji je izgradio Ramzes Drugi, naknadno pretvoren u koptsku crkvu.

Stručnjaci su živeli u brodu kod hrama, a radili u crkvi ili obližnjoj improvizovanoj baraci.

Za dva meseca su skinute sve zidne slike, osim jedne – Svetog Petra, koja je trebalo da se prenese sa blokom stene na kojoj je.

Potom su brodom otputovali u Abu Odu gde su u januaru 1964. skinute neke od najpoznatijih i najvrednijih zidnih slika u egipatskom delu Nubije, poput prikaza Isusa Hrista i svetog mučenika.

Nedaleko odatle, u Abdalah Nirkiju, holandski arheolozi otkrili su nepoznatu hrišćansku crkvu čije su bolje očuvane freske, kompozicije i figure, takođe spasene.

Nubijska odiseja za jugoslovenske konzervatore završena je u sudanskom Šeik abd el Gadiru, gde im je jedna seoska kuća bila privremeno dom i atelje.

Fragmenti, prethodno odvojeni sa crkvenog zida, tamo su pakovani u sanduke i prenošeni brodom i vozom u Kartum, glavni grad Sudana, pisali su Vunjak i Medić u Zborniku zaštite spomenika kulture 1965. godine.

Naknadna hemijska ispitivanja pokazala su da su ova umetnička dela slikana uglavnom zemljanim bojama, vezivom rastvorenim u vodi, na malteru od nilskog mulja i peska, često sa dodatkom slame.

Jugoslovenski stručnjaci su do 31. maja 1964. u Nubiji skinuli 92 fragmenata zidnih slika, površine od 113.127 kvadratnih metara.

„Ova konzervatorska misija Jugoslovenskog instituta za zaštitu spomenika ostvarila je po merilima domaćina, domaće i svetske javnosti veliki uspeh“, ocenjuje Radonjić.

Spasene freske se danas čuvaju u Egipatskom muzeju i Koptskom muzeju u Kairu, kao i u Nacionalnom muzeju Sudana u Kartumu.

Abu Simbel, File i drugi dragulji

Unesko je akciju u Nubiji okarakterisao kao „najveću arheološku operaciju spasavanja svih vremena“.

Za dve decenije kampanje iskopano je i zabeleženo stotine lokaliteta, hiljade objekata je restaurirano, a spasena su i premeštena 22 spomenika.

Marković kaže da objekti potiču iz „gotovo svih perioda lokalne istorije“.

Prve spasilačke radove obavile su egipatske službe već na leto 1960. kada su demontirali i premestili hramove Tafis, Dabod i Kertasi.

Najveći i najzahtevniji poduhvati su tek sledili – preseljenje hramova u Abu Simbelu i na ostrvu File, gde su angažovane ekipe iz više zemalja.

„Abu Simbel danas predstavlja jedan od najikoničnijih spomenika starog Egipta, u pitanju su dva hrama posvećena Ramzesu Drugom i njegovoj supruzi Nefertari“, ocenjuje Marković.

Na izmeštanju ovih dragulja svetske baštine koji i danas privlače veliki broj turista, radilo se od 1964. do 1968.

Hram i grandiozne statue izmeštene su 65 metara iznad prvobitne lokacije i 200 metara dalje od današnjeg Naserovog jezera.

Radovi na prebacivanju hramova sa ostrva File na obližnju Agilkiju, trajali su od 1972. do 1979.

„Na njemu se nalazio hram boginje Izide građen i dograđivan od ranog četvrtog veka pre nove ere do kraja rimske vladavine“, objašnjava Marković.

Upravo su u ovom hranu pronađeni poslednji datovani hijeroglifski i demotski natpisi iz 394, odnosno 452. godine.

„Zanimljivo je da su neki drugi hramovi ili delovi hramova poklonjeni pojedinim državama učesnicama kampanje, te se tako danas hram iz Deboda može videti u Madridu, hram iz Dendura u Njujorku, hram iz Tafisa u Lajdenu, a hram iz Elesije u Torinu“, dodaje egiptolog.

Neki praistorijski lokaliteti su ostali i pod vodom Naserovog jezera poput tvrđava u Buhenu i Semni.

• U Egiptu pronađena mumija prekrivena zlatom
• Pronađen skriveni prolaz kroz Veliku piramidu u Egiptu
• U staroegipatskoj mumiji pronađeni zlatno srce, jezik i desetine dragocenih amajlija

‘Solidarnost koja je prevazišla političke kabinete’

Jugoslavija posle 1965. nije u većoj meri učestvovala u projektu.

Razlog je verovatno što „kulturni odnosi, za razliku od ekonomskih i političkih, ipak nisu bili primarni“, a i sama Jugoslavija je imala „veoma slabu egiptologiju u odnosu na druge zemlje“, ocenjuje Radonjić.

„Nešto pomoći je opet dato kroz kompanije koje su se bavile mašinogradnjom, premeštanju velikih struktura i gotovih blokova, pa su 1970. neke jugoslovenske firme odigrale bitnu ulogu u prenošenju velikih delova egipatskih hramova“, dodaje.

Egipat je zato 1970. poklonio Zagrebu mumiju Kaipamau, Amonovu sveštenicu.

Bio je to „najveći poklon Jugoslaviji za učešće u kampanji, uz „par artefakata, putujućih izložbi i nekoliko predmeta datih Titu i drugim pripadnicima političke elite“.

Ipak, akcija je doprinela osećaju da Beograd „zaista ceni vlastite odnose“ sa Sudanom i Egiptom, te pojačala povezanost i solidarnost, koja je prevazišla političke kabinete, ocenjuje Radonjić.

„Odnosila se i na hiljade običnih Jugoslovena koji su radili u tim zemljama, i hiljade Egipćana i Sudanaca koji su se školovali, stažirali i radili u Jugoslaviji“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]