Arhitektura i Srbija: Jelisaveta Načić, prva žena koja je gradila Beograd

Krajem 19. veka, Beograd je, sa novim zgradama, sve višim krovovima i sve bržim načinom života, želeo da liči na srednjeevropske prestonice.

Arhitekte, školovane u evropskim centrima, donosile su sa studija ideje i stilove o kojima su učile i koje su imali priliku da vide.

Jedna crnokosa devojka tada je odlučila da upiše arhitekturu na novootvorenom Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole u Beogradu.

Jelisaveta Načić je bila jedina žena na smeru koji je pohađala i u istoriji je ostala upamćena kao prva arhitektkinja na ovom prostoru.

„O njoj se sa pravom govori kao o čudu.

„Bio je to veliki iskorak za Srbiju i Beograd samog kraja 19. veka da jedna žena upisuje i završava fakultet, koji je u to vreme smatran tipično muškim“, kaže istoričarka umetnosti Bojana Ibrajter Gazibara za BBC na srpskom.

• Kana Radević – „poetesa prostora“ i jedan od najznačajnijih arhitekata Balkana 20. veka
• Ruski emigranti koji su gradili i promenili Beograd – priča prva
• Mihailo Mika Janković, arhitektonski otac modernog Beograda između Istoka i Zapada

Pored mnogih objekata koje je projektovala Jelisaveta Načić, Beograđani prolaze gotovo svakodnevno, a jedan od njih su i Male stepenice na drevnoj tvrđavi na Kalemegdanu, parku koji gleda na ušće dve reke – Savu i Dunav.

Drugačiji put

U vremenu u kojem je Načić živela, Srbija je bila u grupi evropskih zemalja sa najvećim brojem nepismenih, a samo sedam odsto žena umelo je da čita i piše.

Rođena je u Beogradu na samom kraju 1878. godine, u uglednoj i bogatoj porodici trgovačkog porekla.

Bila je jedno od trinaestoro dece, od kojih je, zbog zaraze tuberkulozom, samo njih troje doživelo odraslo doba.

„Pošto je bila ćerka bogatog trgovca, imala je podršku porodice da istupi iz nametnutih standarda koji su se očekivali od žene tog vremena“, kaže Milena Zindanović, arhitektkinja i članica Ženskog arhitektonskog društva, za BBC na srpskom.

Zaslužna je i što je omogućila mnogo lakši put međuratnoj generaciji arhitektkinja, poput Milice Krstić i Angeline Nešić, dodaje.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Ibrajter Gazibara opisuje Jelisavetu Načić kao čudo pre svega zbog njenog, kako kaže, nesvakidašnjeg talenta.

„Ona je u arhitekturi projektovala u duhu akademizma, uz elemente tada vladajuće secesije“, smatra Ibrajter Gazibara.

Akademizam u arhitekturi pojavio se krajem 19. veka, a u Srbiji je postao aktuelan napuštanjem orijentalnih uzora i okretanjem ka evropskim tokovima.

Secesija je pravac koji se javio krajem 19. veka u Engleskoj, a odlikovalo ga je odsustvo strogih geometrijskih oblika i jarke boje.

Beograd koji su gradili muškarci

Kada je diplomirala 1900. godine, zajedno sa još dvojicom kolega sa smera, Jelisaveta Načić nije mogla da dobije stalno zaposlenje u Ministarstvu građevine, poput njih.

Tu je dve godine radila kao pripravnik i položila državni ispit.

Arhitekte koje su želele da ostanu pri Ministarstvu morale su da odsluže vojni rok kako bi se zaposlile.

„Iako nije bilo transparentno istaknuto, bilo je jasno da na ovu poziciju primaju samo muškarce“, objašnjava Milena Zindanović.

Ipak, Načić je uspela da se izbori tako što se zaposlila u Inženjersko-arhitektonskom odseku Beogradske opštine, gde je provela čitav radni vek.

„Time se otvara put za zaposlenje žena u javnom sektoru kod nas“, smatra Ibrajter Gazibara.

Kratka i uspešna karijera

Načić je vrlo brzo uspela da zadobije poverenje kolega.

Njen tadašnji šef, arhitekta Dimitrije T. Leka, jedan od prvih kritičara arhitekture i urbanizma u Beogradu, poveravao joj je izazovne poslove, poput projektovanja Malih stepenica i uređenja Velikog Kalemegdana 1903.

Male stepenice na Kalemegdanu zaštićene su kao kulturno dobro od izuzetnog značaja u okviru „Beogradske tvrđave“.

Urađene su od zelenog kamena iz parkovske arhitekture kod nas, objašnjava istoričarka umetnosti Ibrajter Gazibara.

Nov zadatak za Načić bio je da uradi i izvede projekat urbanističkog uređenja Terazija, i danas jezgra Beograda.

„Osmislila je Terazije sa dve kolovozne trake kaldrmisane drvenom kockom, kružnom rondelom i dva bočna cvetnjaka, a radila je i na projektu uređenja skvera ispred Beogradske zadruge koji nije realizovan jer je izbio Prvi svetski rat“, dodaje Ibrajter Gazibara.

Osim javnih površina, projektovala je i školu.

Građevina svetložute fasade sa izduženim prozorima ulepšava Ulicu kralja Petra u starom jezgru grada, Dorćolu.

U arhitektonskoj zaostavštini Jelisavete Načić je projekat Osnovne škole „Kralj Petar Prvi“ kod Saborne crkve, takođe u centru Beograda, navodi Zindanović.

Za razliku od arhitektkinja između dva velika svetska rata koje su uglavnom bile angažovanje na projektovanju škola, Jelisaveta Načić je imala mnogo širi opus rada, kaže Zindanović.

„Tako je crkva Aleksandra Nevskog na Dorćolu započeta po njenom projektu, međutim, danas je teško reći koji elementi građevine pripadaju njenom nacrtu“, dodaje ona.

U žižu interesovanja, Načić je lansiralo učešće na anonimnom konkursu za projekat Oplenačke crkve u Topoli, istorijskog gradića u Šumadiji.

Na Oplencu je sada mauzolej dinastije Karađorđević, a njegovu izgradnju je započeo tadašnji kralj Srbije Petar Prvi Karađorđević koji je vladao od 1903. do 1921. godine.

„U konkurenciji najznačajnijih imena arhitekture tog vremena, ona je osvojila treće mesto, o čemu je izveštavao i list Politika navodeći njeno ime“, kaže istoričarka umetnosti Bojana Ibrajter Gazibara.

Oprobala se u svim segmentima: projektovala je javne i privatne objekte, ali i one koje pripadaju industrijskoj arhitekturi.

U današnjoj Venizelosovoj ulici, nedaleko od crkve Aleksandar Nevski, mogu se videti jednostavne zgrade namenjene za radničke stanove, projektovane po zamisli Jelisavete Načić.

„Bio je to prvi put da je država izdvojila novac za socijalno stanovanje“, kaže Zindanović.

Kompleks je izgrađen sa idejom da stanovi budu jeftini i funkcionalni i bio je odlično rešenje za smeštaj velikog broja radnika koji nisu imali rešeno stambeno pitanje, objašnjava Ibrajter Gazibara.

Pogođena tragedijom sopstvene braće i sestara koji su umrli od tuberkuloze, 1912. godine Jelisaveta Načić projektuje Paviljon za tuberkulozne bolesti.

„Izgrađen je u okviru bolničkog kompleksa u centralnoj beogradskoj opštini Vračaru, ali je porušen tokom Prvog svetskog rata“, dodaje ona.

• Stefan Nemanja i složena istorija spomenika na Balkanu
• Jedinstven u Evropi – 112 godina star par svetionika nadomak Beograda
• Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku

Rat prekida izgradnju

Taman kada se činilo da će njena karijera nastaviti da cveta, do tada najveći svetski rat prekinuo je njen rad.

Prvi svetski rat je trajao od 1914. godine, kada je Austroguarska objavila rat Srbiji posle atentata Gavrila Principa na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju u Sarajevu.

Srbija je 1918. iz rata izašla kao jedna od pobednica, ali je platila visoku cenu: enciklopedija Britanika navodi podatak da je Srbija izgubila više od 330.000 ljudi.

Dok je trajao rat, Jelisaveta Načić je bila jedna od više od 150.000 ljudi koji su odvedeni u logore u Austrougarskoj, objašnjava istoričarka umetnosti Bojana Ibrajter Gazibara.

U logoru Nežider u istočnoj Austriji, koji je bio namenjen za srpsko stanovništvo, zarobljeni su bili odvojeni prema društvenom i ekonomskom statusu.

Ipak, odvođenje u logor, Jelisaveti je donelo i nešto što joj je ulepšalo život: tamo je upoznala budućeg supruga, albanskog pesnika i profesora Luku Lukaja, autora prvog srpsko-albanskog rečnika.

Njih dvoje su se i venčali u logoru Nežider, a 1917. godine su dobili ćerku Luciju.

Lukin ujak, biskup u Trstu, uspeo je da izdejstvuje da Jelisavetu i Luciju puste iz logora, posle čega njih dve odlaze u Beograd, kod Jelisavetine porodice, gde će čekati Luku, objašnjava Ibrajter Gazibara.

Jelisaveta Načić se tu nije dugo zadržala.

Sa mužem i ćerkom odlazi u Skadar, a potom će zgrada u blizini katedrale na Stradunu u Dubrovniku, u današnjoj Hrvatskoj, postati njen stalni dom.

„Nije se više bavila arhitekturom u kojoj je ostvarila neverovatan uspeh i ostavila ogroman trag i obojila Beograd u periodu pre Velikog rata“, kaže Ibrajter Gazibara.

Karijera Načić trajala je tek 16 godina, ali je za to vreme uspela da izgradi toliko toga, objašnjava Milena Zindanović.

„Priča o evropskim arhitektkinjama počinje sa njom, međutim njen rad je vrlo dugo ignorisan“, smatra ona.

Dodaje i da se na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu „ne uči o arhitektkinjama, pa mlade studentkinje uglavnom imaju muške uzore“.

Jelisaveta Načić nije dobila državnu penziju koju je tražila.

Umire u Dubrovniku 1955. godine, a za njom ostaju brojne beogradske građevine, od kojih se neke i danas mogu videti.

Pogledajte video:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]