Arhitektura i Srbija: Zašto je Geneks kula simbol Beograda i deo njegovog identiteta

Već više od četiri decenije, kolosalna građevina smeštena tik uz auto-put, poput kakvog dobrog domaćina ispraća i dočekuje stanovnike Beograda i njegove goste.

Zahvaljujući grandioznosti, visini i obliku koji na momente podseća na svemirski brod, Geneks kulu danas mnogi smatraju delom beogradskog identiteta, kako u arhitektonskom, tako i u kulturnom i društvenom smislu.

„Za mene ona predstavlja simbol Novog Beograda, a i neki način odrastanja“, govori za BBC na srpskom Lazar Trbojević, stanar zgrade koja se nalazi pored ovog objekta u Bloku 33.

Zapadna kapija, kako glasi njen narodski naziv, sastoji se od poslovne i stambene kule koje na 26. spratu u arhitektonsku celinu povezuje konstrukcija u vidu mosta, iznad koje se, poput trešnje na torti, nalazi restoran-vidikovac.

Izgradnja ovog betonskog diva visine oko 117 metara završena je 1980. godine.

• Sava centar: Zašto je važno sačuvati „staklenu palatu na obali Save“
• Kako je Beograđanka postala teret Beograda
• U jednom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije

Njegov značaj prepoznale su i više instance, pa je Vlada Srbije početkom novembra na predlog Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda donela odluku o utvrđivanju Stambeno-poslovnog centra „Geneks“ za spomenik kulture.

Spomenik kulture je nepokretno kulturno dobro.

Prema članu 19. Zakona o kulturnim dobrima to može biti građevinsko-arhitektonski objekat koji je od posebnog istorijskog značaja, kao i njegova graditeljska celina, objekat narodnog graditeljstva, delo monumentalnog i dekorativnog slikarstva, vajarstva, primenjenih umetnosti i tehničke kulture.

Podrazumeva i pokretna dobra od posebnog kulturnog i istorijskog značaja koja se nalaze u okviru spomenika kulture.

Brutalističkom gorostasu u pohode – prvi deo

Prolazim kroz rotirajuća vrata na ulazu u poslovnu kulu Zapadne kapije Beograda, moju prvu destinaciju koja se nalazi bliže auto-putu, gledajući iz pravca aerodroma, sa desne strane.

Stupam u hol ukrašen raznim biljkama, zbog čega sam nakratko imao utisak kao da sam u stakleniku neke botaničke bašte.

Tu su i dva velika polukružne komada nameštaja koji deluju izuzetno udobno, iznad kojih vise veliki okrugli lusteri bele boje.

Prišao sam portirnici koja, u skladu sa vremenom izgradnje i konceptom, veoma liči na recepcije ranih jugoslovenskih hotela i javio se da sam stigao.

Pomislio sam u sebi – vau, čoveče, pa konačno si ušao u legendarnu zgradu u koju si godinama gledao dok si živeo nekoliko stotina metara dalje u Studentskom gradu.

Dalji tok mislio prekinuo je vodič.

Ušli smo u lift, koji je u odličnom stanju i koji nas je za tili čas odbacio do 35. sprata gde se nalazi čuveni restoran.

Ovaj ugostiteljski kutak sa vrha zgrade, koji spolja deluje kao tehnodrom, nikada nije bio dostupan za običnog čoveka, već je služio kao mesto za ručavanje direktora i poslovnih partnera firme.

Postojala je ambiciozna ideja da se u restoran ugradi mehanizam koji bi mu omogućio rotiranje, ali se od toga odustalo.

Enterijer je u potpunosti očuvan.

Ružičasto-plavi nameštaj, mnogobrojna ogledala, mermerni šank i ogromni prozori izgledaju gotovo netaknuto, pa deluje da bi već sutradan, posle jednog temeljnog čišćenja, restoran mogao ponovo da počne da radi.

Ipak, glavni njegov adut i ono što ga čini jedinstvenim je nestvaran vidik koji puca na sve strane Beograda i dalje.

Na početku ove kružne šetnje, pogled mi se isprva izgubio ka zelenim sremskim poljima koja su se na horizontu stapala sa plavičastim nebom.

Ubrzo ih je zamenilo sivo-belo more novobeogradskih zgrada na čijim rubovima se u jednom trenutku pojavio čak i Dunav.

Posle blokovskog krajolika naišao je suncem obasjani stari deo Beograda, da bi na kraju auto-put zatvorio panoramski krug.

Brutalan pogled sa simbola jugoslovenskog brutalizma.

Pogledajte video: Mladi i nasleđe socijalističkog modernizma

Kratkotrajnu posetu poslovnom delu spomenika kulture završavam na 26. spratu, u jednoj od nekadašnjih kancelarija.

Ispred mene je 100 kvadrata neiskorišćenog prostora po kome su razbacani ormani, stolice i stolovi na čijoj površini se ukazuje debeli sloj prašine.

U drugom delu ove ogromne kancelarije nailazim na stare monitore, tastature i kompjuterske miševe, raštrkane svuda unaokolo.

Nakratko sam gvirnuo u jedan prazan sobičak gde me je dočekala, moglo bi se reći, minimalistička umetnička instalacija – usamljena braon-bela stolica na plavom itisonu.

Nedaleko odatle je i druga odvojena prostorija u kojoj su postavljene kante za sakupljanje vode koja kaplje sa plafona gde se formirala ogromna fleka.

Pomalo sablasnu scenu dodatno pospešuju kokošije jaje, piksla i šolja za kafu poslagani na prozoru.

Poslednja prostorija koju sam posetio bila je potpuno zamračena zbog spuštenih roletni, ali su se jasno videli papirići i registratori rasuti po podu, stolu i ormaru.

Spustio sam se nazad liftom do prizemlja, zahvalio osoblju na ukazanom gostoprimstvu i nastavio dalji obilazak Zapadne kapije.

Deca Geneksa

Reper Lazar Trbojević u zgradu prekoputa Geneks kule, doselio se u drugoj polovini 1990-tih, sa četiri godine.

Prvi put je u oblakoder u koji je stalno gledao sa prozora, zakoračio početkom osnovne škole, kada je pošao kod druga na rođendan.

Kasnije se ta praksa ustalila.

„Dešavalo mi se više puta da idemo na dečiji rođendan na, recimo, 15. sprat, a ne radi lift – super je kad silaziš, ali dok se popneš, dođeš mokar“, osmehujući se prepričava 28-godišnji reper, koga znaju pod nadimkom Kila33.

Pamti i posete drugarima na višim spratovima i ogromne prozore kroz koje se pruža fantastičan pogled, ali i zastrašujuće nizak sims.

„Nije ti svejedno kad priđeš, ali naviknu se ljudi“, dodaje reper, dok lagano meša tek pristigli čaj.

„Naviknu se đavola“, dobacuje kroz osmeh Aleksandar Savin, njegov vršnjak i prijatelj iz detinjstva, koji od 2018. živi na desetom spratu stambenog dela Geneks kule.

Njegov prozor gleda ka zapadu, ka glavnom gradu Hrvatske – Zagrebu, tako da ima „prelep pogled na zalazak sunca“, dok njegove komšije sa druge strane zgrade „moraju da povuku roletne jer ih ujutru budi svetlost“.

Aleksandar je takođe detinjstvo proveo u Bloku 33 i redovno je sa drugom Lazarom dolazio na plato ispred Geneksa, za koji ih vežu brojne uspomene.

Glavno mesto za druženje bile su polukružne „narandžaste stepenice“.

„Tu su prve priče, prve simpatije, prve gluposti“, ističe Aleksandar, automobilski fotograf.

„Od malena smo svi vezani za njih, cela osnovna škola mi je na tim stepenicama“, dodaje Lazar, radnik u pravnoj službi jedne inostrane kompanije.

Kasnije su, kažu, tu dolazili i kolima, slušali muziku, družili se i zabavljali.

Iako su znali da budu i te kako bučni, Aleksandar kaže da, za razliku od nekih drugih mesta gde su sa prozora znali da polete projektili smeća, ovde gotovo nikada nije bilo problema sa komšijama.

Na platou su kao mali igrali i žmurke, fudbal i mnoge druge dečije igre.

Međutim, saglasni su da im je jedna igra ipak obeležila detinjstvo – jurnjava biciklima oko žardinjera.

Njihovo odrastanje obeležilo je još jedno mesto – picerija „Tavolino“, koja je pre nekoliko godina zatvorena, a nalazila se u prizemlju, sa zadnje strane stambenog dela zgrade.

„Tamo su dolazili i poznati da jedu, a i pice su stvarno bile dobre“, priseća se Lazar.

U poslovni deo zgrade se retko išlo.

Lazar pamti da ga je komšinica povela na snimanje dečije emisije pokojnog glumca Milorada Mandića Mande u neku od tamošnjih prostorija, dok je Aleksandar sa babom išao da podigne penziju u pošti koja je radila u holu.

Pogledajte video o zgradi BIGZ-a u Beogradu

Brutalističkom gorostasu u pohode – drugi deo

Stambenu kulu na adresi Narodnih heroja 41, koja se gledajući ka ulazima nalazi levo od poslovne, čine dva ulaza – A i B.

Upravnik ulaza B je 51-godišnji Božidar Stavrić, koji me odmah po izlasku iz zgrade poveo u kraću turu oko Geneks kule.

„Zgrada je jako lepa, prostor ispred je ogroman, ali se 20 godina nije uložio ni dinar“, gotovo u dahu izgovara ovu rečenicu dok obilazimo poprilično oronulo dvorište.

Vetar na platou briše sve pred sobom i nanosi smeće iz obližnjih kanti, pa pojedini delovi oko zgrade deluju kao neke male deponije.

Dok preskačemo gomile smeća, Stavrić mi pokazuje i pukotine na zidovima zgrade, gde su ispisana imena navijačkih grupa i razne druge poruke.

Delovi okolnih zidova su ofarbani i u boje zastave Srbije, pa i Italije, čuvajući na taj način sećanje na piceriju čije prostorije sada zvrje prazne.

Glavna atrakcija su ipak murali na fasadi u prizemlju koje je još 1979. godine uradio slikar Lazar Vujaklija.

Na njima su prikazane ptice, cveće, sunce koje se osmehuje i drugi veseli motivi.

Šetnju završavamo kod fontane koja je, kaže Stavrić, nekada radila, dok je danas u potpunosti devastirana, pune srče, smeća i ostataka pločica sa platoa.

Ispred nje se nalaze i velike oronule polukružne „narandžaste stepenice“, lokalno okupljalište mladih, takođe u fazi raspadanja.

„Do pre 20, 30 godina na ovom amfiteatru, mogle su i predstave da se prave, ali sada je sve zamrlo“, ističe pedesetjednogodišnji Stavrić koji od 1993. godine živi u Zapadnoj kapiji.

Međutim, najveći problem po stanare predstavlja plato koji je isto u nezavidnom stanju.

Zimi je, kaže upravnik zgrade, najgore, jer se tlo, odnosno pločice zalede pa plato postane svojevrsno klizalište po kome ljudi stalno padaju.

„Komšija je slomio ruku i kuk, komšinica rame, a najgore je kada vidite da neko nosi dete i padne“, ističe Stavrić.

Stanari su, kaže, pokušavali da reše ove probleme, ali su uglavnom nailazili na zatvorena vrata i prebacivanje odgovornosti jer postoji problem „vlasničke prirode“.

„Postoje tri vlasnika na 50 metara – po zakonu nama pripada samo prostor u gabaritima zgrade, deo oko zgrade i plato opštini, a tamo uz ulicu gde smo hteli da zasadimo drvored republici“.

Međutim, Stavrić smatra da je „glavni problem“ poslovna zgrada u vlasništvu kompanije Generaleksport, nekadašnjeg jugoslovenskog spoljnotrgovinskog giganta, koji je danas u stečaju.

„Svako ko bi je kupio, on bi sredio i prostor ispred, a što se nas tiče – ako nećete vi, dajte nama da uradimo“, ističe Stavrić.

Poslednjih desetak godina bilo je nekoliko pokušaja prodaje objekta, ali je svaki bio bezuspešan.

Upravnik ulaza B kaže da su se komšije same organizovale pre izvesnog vremena i platile da se uradi izolacija svetlarnika kako bi obezbedili toplanu ispod zgrade u koju je ulazila voda.

Sledeći korak koje će stanari preduzeti, naglašava Stavrić, jeste projekat, možda čak i međunarodni, ozelenjavanja zgrade i uređenja okolnog prostora, ukoliko tako nešto bude moglo u skladu sa novim statusom spomenika kulture.

Obilazak završavamo na krovu stambene kule gde se nalazi i galerija koju su od Geneksa dobili sudskom presudom, ali navodno bivši vlasnici ne daju ključeve, tvrdi upravnik.

„Ideja je da taj prostor bude za sveopšte dobro – i galerija, i biblioteka, i prostor za vežbanje, da mogu i drugi ljudi da dođu da vide i da im bude prijatno“, ističe upravnik zgrade.

Na samom vrhu nalazi se i reklama jedne kompanije od čije rente, kaže Stavrić, plaćaju održavanje liftova i druge izdatke.

• Svakodnevnik: Kako su novobeogradski soliteri i tramvaji otišli na more
• Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
• Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana“

Karakteristike građevine

Geneks kula je građena u periodu od 1971. do 1980. godine, prema projektu arhitekte Mihajla Mitrovića.

Nalazi se u ulici Narodnih heroja u Bloku 33 na Novom Beogradu, na brojevima 43 i 41.

Dejan Todorović, asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu kaže da je Geneks kula nastala u jednom „pretežno stambenom kontekstu“ Novog Beograda.

Takođe se po samostalnosti i visini ističe u odnosu na okolni pejzaž, uz zgradu Centralnog komiteta – današnji poslovni centar „Ušće“,

Pored visine, arhitekta navodi da se zgrada izdvajala i po „materijalizaciji“ koja je potpuno u „natur-betonu“ što je jedna od njegovih glavnih osobina.

Objekat čine dve kule različitih visina koje su povezane pasarelom, odnosno konstrukcijom u vidu mosta na 26. spratu.

Obe imaju kvadratne osnove, dok se na njihovim bočnim stranama nalaze po dve vertikalne komunikacije kružnog oblika – takozvani „silosi“.

U njima su smeštene stepenice i liftovi.

U visini 35. sprata poslovnog dela kompleksa nalazi se i restoran-vidikovac, koji je prestao da radi posle NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999.

Ispod zgrade su garaže, atomsko sklonište, kao i brojne prostorije za izdavanje i komercijalnu upotrebu, danas uglavnom prazne.

Prema nekim podacima Geneks kula je bila prva pametna zgrada na Balkanu što znači da je imala kompjuterski centar odakle je kontrolisano grejanje, hlađenje, elektronika i liftovi.

Jedno od obeležja Zapadne kapije Beograda je i digitalni sat smešten iznad mosta koji povezuje dve kule, koji pored tačnog vremena pokazuje i temperaturu vazduha.

„Jedno vreme nije radio, pa kada se vratio dočekan je sa oduševljenjem“, govori arhitekta Todorović za BBC na srpskom, stanar Bloka 33 gde se nalazi i Geneks kula.

Prednosti i mane života u Geneksu

Aleksandar Savin kaže da život u Geneks kuli nosi brojne prednosti.

„Prvo lokacija jer si blizu autoputa, lako se uključiš i isključiš, zatim đubrovod (sistem za odlaganje smeća) koji radi, kvalitet gradnje, izolacija i naravno pogled, to danas u Beogradu koji se gradi ne možeš lako da kupiš, a i imidž koji sama zgrada nosi“, dodaje fotograf.

Prednost stanovanja u ovoj zgradi je i to što unutrašnji zidovi u stanovima nisu noseći, što omogućava igranje sa prostorom i formiranje soba po želji.

Što se mana tiče, njih je daleko manje.

Pored „estetike“ platoa i dvorišnog dela zgrade, problem su, kaže Aleksandar, stare cevi i nedovoljno jak pristisak vode koji se oseća na višim spratovima, posebno kada nestane struja, pa pumpe ne mogu da rade.

„Ali svakako je lepo živeti u njoj i ne planiram da menjam“, dodaje.

• Sedam stvari koje možda niste znali o zgradi Vlade Srbije
• Zašto je stepenište na Kalemegdanu toliko belo
• Ko sme da premesti Stari savski most

Betonski džin između pohvale i podsmeha

Geneks mnogi smatraju ikonom brutalizma ovih prostora.

Brutalizam je stil moderne arhitekture čije građevine karakteriše masivni izgled, kruti geometrijski oblik i široka upotreba natur-betona.

„Teško je smestiti ga u tu poziciju, ali može da se kaže da se često pominje kao jedan od simbola brutalističke arhitekture“, smatra Todorović.

Geneks kula je, kaže arhitekta, posle izgradnje izazivala oprečna mišljenja kako u stručnim krugovima, tako i među građanima.

Zgrada je, dodaje, bila premet kritika i podsmeha u vidu objavljenih karikatura, ali su arhitektu Mitrovića i podržale mnoge kolege, poput Stojana Maksimovića koji je projektovao drugi (novo)beogradski simbol „uz auto-put“ – Sava centar.

„Čini mi se da se nešto nije mnogo promenilo ni danas – mnogima je Geneks izrazito ružan, dok su mnogi zaljubljeni u njega“, ističe arhitekta.

Njegov značaj davno je prepoznala i svetska arhitektura, a visok status je održao i tokom vremena.

Kao primer toga Todorović, između ostalog, navodi njegovo pojavljivanje na naslovnoj strani kataloga „velike i značajne“ izložbe o jugoslovenskoj arhitekturi – Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980, koja je održana 2018. u njujorškom Muzeju moderne umetnosti – Moma.

Spomenik (ne)kulture

Mišljenja stanara i meštana Bloka 33 su podeljena po pitanju novog statusa njihove zgrade.

Upravnik ulaza B stambene kule Božidar Stavrić kaže da je Geneks kula sada „spomenik nekulturi“, te da su stanari novim statusom dobili samo glavobolju.

„Sve što smo do sada mogli da radimo, sada mora da se pita i Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda.

Aleksandar Savin ne gaji prevelike nade da će se nešto promeniti novim statusom zgrade, ali ga raduje činjenica da se makar o njoj priča.

„To je po meni samo osiguranje da je neće srušiti, modifikovati ili nadograditi, kao što su nedavno imali plan za još dve zgrade“, kaže Aleksandar.

• Hoće li opstati crveni kiosk sa viršlama u Beogradu

Saglasan je i njegov drug iz detinjstva Lazar Trbojević.

„A i kad kažeš spomenik puno ti je srce jer znači da je neko to prepoznao“, dodaje.

Arhitekta Dejan Todorović ističe da je Geneks postao „najveći bilbord“ u gradu.

„Poslovnu kulu u potpunosti prekrivaju reklame luksuznih satova, hrane, robnih kuća, kao i političke poruke kada dolaze neke delegacije u posetu Beogradu.

„Videćemo da li će se desiti nešto što će doprineti Geneksu u smislu dekonstrukcije platoa ili unapređivanje zgrade u nekom smislu“, s izvesnom dozom skepse, zaključuje arhitekta.

Prava, obaveze i odgovornosti sopstvenika prema Zakonu o kulturnim dobrima

Sopstvenik (vlasnik), odnosno pravno lice koje koristi i upravlja kultunim dobrom, u ovom slučaju spomenikom kulture ima pravo „da ga koristi na način koji je u skladu s odredbama ovog zakona i merama utvrđenim na osnovu njega“.

Vlasnik, odnosno korisnik je dužan da:

• čuva i održava kulturno dobro i sprovodi utvrđene mere zaštite,

• neodložno obaveštava ustanovu zaštite o svim pravnim i fizičkim promenama nastalim u vezi s kulturnim dobrom,

• dozvoli naučna i stručna istraživanja, tehnička i druga snimanja, kao i izvođenje mera tehničke zaštite na kulturnom dobru u skladu s odredbama ovog zakona i

• obezbedi dostupnost kulturnog dobra javnosti.

Takođe, ne sme da:

• koristi kulturno dobro u svrhe koje nisu u skladu s njegovom prirodom, namenom i značajem ili na način koji može dovesti do oštećenja kulturnog dobra;

• raskopava, ruši, prepravlja, preziđuje, prerađuje ili vrši bilo kakve radove koji mogu narušiti svojstva kulturnog dobra bez utvrđenih uslova i saglasnosti nadležnog organa

Geneks kula danas

Lazar i Aleksandar kažu da je tokom njihovog odrastanja Geneks uvek bio glavni orijentir.

To je i sada slučaj, barem preko dana, jer noću ispred zgrade radi samo jedan reflektor i da nema svetla koje obasjava reklame, čitava scena bi delovala još jezivije.

Ipak, ovakve stvari, dodaju drugari iz detinjstva, ne ometa „neke nove klince“ da i oni leta provode na čuvenim „narandžastim stepenicama“.

Geneks kula danas privlači i veliku pažnju turista, kao i avanturista, pa je tako Lazar jednom prilikom gledao kako neki stranci skaču padobranom sa zgrade.

„Mnogo filmova i muzičkih spotova je snimljeno tu“, podseća Aleksandar.

Zapadna kapija je i čest motiv Lazarevih pesama i spotova, kao i kod mnogih drugih novobeogradskih repera.

„Toliko nam znači da uvek gledamo da provučemo, da se vidi u spotu, da se zna odakle smo.

„Želimo da naglasimo da smo ponosni što je Geneks baš u našem kraju“, zaključuje Kila33.

Pogledajte video o naselju Cerak

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]