Arhitektura, Jugoslavija i istorija: Mihailo Mika Janković, otac modernog Beograda između Istoka i Zapada

Hiljade Beograđana svakog dana prolaze pored Palate Srbija, nekadašnje zgrade Centralnog komiteta i Muzeja Jugoslavije, dok navijači Partizana nedeljom gledaju utakmice na bivšem Stadionu Jugoslovenske narodne armije.

Ove čuvene građevine iz perioda socijalističke Jugoslavije spaja ime Mihaila Mike Jankovića.

Janković je bio je jedan od glavnih tvoraca posleratnog Beograda između 1945. i 1976. godine, čovek koga je Josip Broz Tito, doživotni predsednik Jugoslavije, redovno primao u rezidenciji na hrvatskom ostrvu Brijuni i uz njega kada su zemlju posećivali britanska kraljica Elizabeta Druga i američki predsednik Ričard Nikson.

Palata Srbija, nekadašnja zgrada jugoslovenskog Saveznog izvršnog veća (SIV) na Novom Beogradu, najpoznatiji je objekat koji je sagradio i „njegovo životno delo“, kaže njegov sin Aleksandar.

Zbog Palate SIV-a dobio je ponudu iz Iraka da isti objekat sagradi u tamošnjoj prestonici Bagdadu, a etiopski car Hajle Selasije želeo je da mu poveri izgradnju Adis Abebe, glavnog grada te zemlje, prepričava mlađi Janković u telefonskom razgovoru za BBC na srpskom.

• Srbin koji je izgradio Dubai iz temelja
• Ruski emigranti koji su gradili i promenili Beograd – priča prva
• Kana Radević – „poetesa prostora“ i jedan od najznačajnijih arhitekata Balkana 20. veka

Jankovićevo stvaralaštvo poklopilo se sa pokušajima Jugoslavije da napravi otklon od Sovjetskog Saveza posle 1948. godine, kao i sa Hladnim ratom, kada se jugoslovenska arhitektura našla između realizma na Istoku i modernizma na Zapadu.

Mihailo Janković danas je „neizbežna figura“ kada se govori o arhitekturi Novog Beograda, ali i cele Jugoslavije, smatra Vladimir Kulić, profesor istorije arhitekture na američkom Univerzitetu Ajova Stejt.

„Nije bio veliki inovator i revolucionar, ali je bio profesionalac koji je dobro vladao jezikom modernizma i umeo je da ga prevede u tehničke i materijalne okolnosti koje su tada vladale u socijalističkoj Jugoslaviji.

„To nije bila nimalo naivna, već vrlo ozbiljna sposobnost – da ti objekti budu zaista reprezentativni i da ih se niko ni do danas ne stidi.“

Palata Saveznog izvršnog veća: Jankovićevo „životno delo“

Izgradnja Palate Saveznog izvršnog veća (SIV), koja danas nosi naziv Palata Srbija, počela je 1948. godine.

Na javnom konkursu pobedio je projekat tima hrvatskih arhitekata predvođenih Vladimirom Potočnjakom, koji će udariti temelje ovog zdanja, ali neće doživeti njegovo otvaranje.

Iste godine dogodio se i raskol rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i Sovjetskog Saveza (SSSR), odnosno Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina.

Osim u sferi politike, jugoslovenski komunisti trudili su se da se oslobode sovjetskog uticaja i u kulturi i urbanizmu, što je dovelo do promene planova u izgradnji budućeg sedišta SIV-a.

„Politički raskid sa Sovjetskim Savezom zaustavio je dizalice na Novom Beogradu.

„A kada je strah od invazije bivšeg starijeg brata prošao, nije se moglo po starom u slikarstvu, književnosti, pa ni u graditeljstvu“, opisano je u knjizi Beograd kroz ključaonice 100 kuća autora Nenada Novaka Stefanovića.

Staljin je umro 1953. godine, a napetosti Beograda i Moskve simbolično i zvanično prestaju dve godine kasnije, kada je Nikita Hruščov, novi lider Sovjetskog Saveza, posetio Beograd.

Te 1955. oživela je i ideja o izgradnji palate, koja je će kasnije postati jedan od simbola Novog Beograda.

„Treba gledati smelije, šire, vizionarski, ali racionalno“, rekao je Tito gledajući staru maketu SIV-a, navodi se u knjizi Nenada Novaka Stefanovića.

Posao je poveren Mihailu Jankoviću, arhitekti koji nije bio član partije, ali je bio sposoban profesionalac, što je ubedilo tadašnje državno rukovodstvo da je on pravi čovek za taj posao, opisuje profesor Kulić u naučnom radu pod nazivom Novi Beograd i simbolična izgradnja socijalističke prestonice.

Janković je rukovodio četvorogodišnjom izgradnjom objekta, koji je dotad imao „samo skelet, odnosno najosnovniju betonsku konstrukciju“, priseća se očevog projekta Aleksandar Janković.

„Srušio je centralni deo objekta i napravio potpuno drugi aneks, u kojem se nalaze saloni šest republika – to je faktički postala nova zgrada i novi projekat koji je samo prilagođen tom osnovnom skeletu u obliku latiničnog slova H“, dodaje on.

Tako je napravio nešto što je i sam nazivao njegovim „najkompletnijim delom“, kaže Aleksandar.

Gradnja je završena 1959. godine, a 1961. zdanje je zvanično otvoreno povodom Prvog samita Pokreta nesvrstanih u Beogradu.

Arhitekta je uspeo da upečatljivim rešenjima odmakne ovaj objekat od originalnog projekta i sovjetskog nasleđa, objašnjava Slobodan Giša Bogunović, teoretičar arhitekture i autor Arhitektonske enciklopedije Beograda 20. i 21. veka.

„Blagim uvlačenjem prizemnog fronta i odizanjem od tla na tanke stubove, svečanom otvorenošću i providnošću ulaznog dela, zgrada je učinjena lakšom i transparentnijom, a da nije nimalo izgubila od tražene monumentalnosti“, priča on za BBC na srpskom.

Osim Jugoslovena, ova građevina oduševljavala je goste iz inostranstva, a neki su poželeli da imaju nešto slično u njihovim zemljama.

Tokom 1970-ih u Beograd je došla delegacija iz Iraka sa idejom da privoli jugoslovensko državno rukovodstvo i arhitektu Mihaila Jankovića da u tamošnjoj prestonici Bagdadu izgrade identičnu zgradu.

Međutim, obavešteni su da tako nešto „ne dolazi u obzir“, pa su bili spremni da se zadovolje drugačijim zdanjem ukoliko Janković pristane da ga lično projektuje, seća se njegov sin Aleksandar.

„Pristao je i išao je više puta u Bagdad na razgovore, taj projekat se razvijao, ali ga je u tome jednostavno sprečila smrt 1976. godine“, kaže on.

Pogledajte video o Palati Srbija:

I iz drugih zemalja Pokreta nesvrstanih želeli su da grade po Jankovićevim nacrtima, ali je on odbijao ideju da radi u Etiopiji i Libiji.

U Etiopiju ga je pozvao Hajle Selasije, car Etiopije, koji je bio opčinjen kada je ugledao Palatu SIV-a posle konferencije nesvrstanih, kaže Aleksandar Janković.

„Ali, otac tada nije hteo da ide u Etiopiju zbog toga što je Adis Abeba na velikoj nadmorskoj visini, a on i moja majka su bili srčani bolesnici i iz primarnih zdravstvenih razloga je to odbio.

„Imao je i ponudu da ide u Libiju, koja je tada bila kraljevina, ali nije želeo ni tamo da ide iz Jugoslavije“, prepričava on.

Ko je bio Mihailo Janković?

• Rođen je 14. septembra 1911. godine u Beogradu, a otac Đorđe Jaković takođe je bio arhitekta školovan u Beču
• Diplomirao je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu 1936. godine
• Pre Prvog svetskog rata radio je kao profesor tehničke škole u Skoplju
• Bio je šef projektantskog odseka Jugoslovenske narodne armije (JNA) od 1945. do 1953. godine, kada osniva arhitektonski studio Stadion, kojim je rukovodio do smrti
• Projektovao je više od 100 objekata širom Jugoslavije, od kojih su najpoznatije javne zgrade u Beogradu – Palata SIV-a, zgrada Centralnog komiteta, stadioni JNA i Tašmajdan, kao i Muzej „25. maj“
• Izgradio je i više desetina stambenih i poslovnih zgrada, kao što su nekadašnja Modna kuća u Knez Mihajlovoj ulici, zgrada Ljubljanske banke u Čika Ljubinoj i Palata svetlosti u Francuskoj ulici, a radio je i na rekonstrukciji Doma JNA i Savskog mosta, koji su bili oštećeni tokom Drugog svetskog rata
• Dobitnik je Oktobarske nagrade zajedno sa kolegom Uglješom Bogunovićem za projekat Stadiona Tašmajdan, a za izgradnju SIV-a odlikovan je Ordenom rada sa crvenom zastavom
• Umro je u 65. godini 23. marta 1976. u Beogradu

Kormilar jugoslovenske arhitekture u nemirnim hladnoratovskim vodama

Između Drugog svetskog rata i sredine 1970-ih, Janković je projektovao i izgradio gotovo sve objekte po kojima ga i danas pamte.

Podele usled Hladnog rata, perioda zaoštrenih odnosa Sovjetskog Saveza i Amerike koji je trajao do pada Berlinskog zida 1989. godine, ostavljale su trag na Jugoslaviji, ali se one nisu ticale samo ekonomske i političke situacije.

Hladni rat se prelio i na arhitekturu širom sveta tokom 1950-ih godina, a manifestovao se kroz „rat reprezentacija“, kaže profesor Vladimir Kulić.

„Sovjetski Savez sa jedne i Amerika sa druge strane su prihvatili vizuelne jezike koji su se sučeljavali u izgradnji raznih reprezentativnih zgrada.

„Sovjeti su prihvatili jedan klasicistički jezik, a Sjedinjene Države su kao odgovor na to prihvatile modernizam, koji dotad nije imao tako značajnu ulogu na Zapadu“, pojašnjava stručnjak sa Univerziteta Ajova Stejt.

• Pet najvećih mitova o Hladnom ratu
• Ko je od vladara Srbije i Jugoslavije birao istok, a ko zapad – i kako su prošli
• Gvozdena zavesa, metafora koja je podelila Istok i Zapad

Generacija jugoslovenskih arhitekata koja je stasala posle Drugog svetskog rata bila je, kaže Kulić, uglavnom okrenuta modernizmu, bez obzira na ideološka ubeđenja koja su gajili.

„Janković u tom smislu nije bio izuzetak, već deo šire kulture okrenute modernizmu.

„Ali, on je bio profesionalac koji je to sve umeo da pretvori u završenu zgradu, koja i estetski i tehnički potpuno zadovoljava“, dodaje.

Slobodan Giša Bogunović smatra da Mihailu Jankoviću pripadaju zasluge za „lagano prevođenje srpskog modernizma preko poratnih stranputica socrealizma“.

To mu je pošlo za rukom tako što je načinio „čvrstu sponu s renomeom međuratne jugoslovenske arhitekture“, a njegov „stvaralački razmah vidljiv je nadasve u oblikovnom razigravanju teškog, socrealističkog predloška zgrade SIV-a“, dodaje on.

Promene koje su se tih godina dešavale u svetu „donekle“ se mogu primetiti i u Jankovićevim projektima, kaže profesor Kulić, pa pravi poređenje između dve monumentalne građevine koje je konstruisao u razmaku od dve decenije.

„To donekle vidimo ako pogledamo Stadion JNA, koji je projektovan još tokom 1940-ih, a onda zgradu Centralnog komiteta, koji apsolutno prihvata modernističke motive i kao da odjednom ispred sebe imate njujorški neboder preseljen na Novi Beograd i izgrađen sa potpuno drugačijom tehnologijom“, opisuje ovaj stručnjak.

Uprkos prilagođavanjima koje je pravio, kod najvažnijih zgrada koje je osmislio može da se primeti „ista nit“ i inspiracija brazilskom prestonicom Brazilijom i američkim Njujorkom, koji su tada bili vrlo popularni među arhitektama, smatra Kulić.

„On je uspešno primenio estetski idiom internacionalnog modernizma 1950-ih godina u prilikama jedne federativne socijalističke države kakva je bila Jugoslavija.

„To se vidi na zgradi SIV-a, koja je verovatno njegov najveći poduhvat, ali i na zgradi CK, Muzeju 25. maj, pa čak i na Stadionu JNA, koji donosi te ideje“, dodaje.

• Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku
• Razglednica Novog Beograda – kroz blokove, parkove i betonske objekte
• Zapadna kapija: Simbol Beograda i deo njegovog identiteta

Čovek kome je Tito verovao

Iako njegov potpis stoji ispod velikih jugoslovenskih građevinskih projekata izgrađenih u prve tri decenije posle Drugog svetskog rata, Mihailo Janković nije bio član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), navodi se u njegovoj biografiji u Arhitektonskoj enciklopediji Beograda 20. i 21. veka.

Njegov sin Aleksandar smatra je to „veoma bitan momenat“, zbog kojeg njegovo stvaralaštvo još više dobija na značaju.

„Pokušavali su da ga vrbuju, zvali su ga iz partije, ali on nikada to nije želeo – govorio bi im `mogu da vam pravim dobre zgrade, ako to želite, ali neću da se bavim politikom`“, prepričava očeve reči Aleksandar Janković.

Čuveni arhitekta je gradio posleratni Beograd, ali tokom Drugog svetskog rata nije učestvovao u Narodnooslobodilačkoj borbi zbog problema sa srcem, dodaje njegov sin.

Uprkos tome, posle rata postao je glavni projektant Jugoslovenske narodne armije, kome je 1948. poverena izgradnja istoimenog stadiona, koji je danas dom Fudbalskog kluba Partizan.

Bio je to prvi veliki projekat Mihaila Jankovića. Zvanično je završen 1961. godine, ali je prvi utakmica na tom stadionu, meč između Jugoslavije i Francuske, odigrana 9. oktobra 1949. godine.

Zdanje je tada moglo da primi oko 60.000 gledalaca i izgrađeno je na mestu nekadašnjeg stadiona Fudbalskog kluba BSK, a za Jankovića je imao dvostruki značaj.

„Otac je izuzetno je voleo sport, bio je i jedan od osnivača Jugoslovenskog sportskog društva Partizan, a jedno vreme je vodio i Hokejaški klub Partizan“, objašnjava njegov sin Aleksandar.

Mihailo Janković je 1953. godine napustio projektantsko odeljenje armije i osnovao je arhitektonski studio Stadion, koje je nazvao po njegovom prvom velikom projektu.

Zbog važnih projekata na kojima je radio, Janković je zadobio poverenje Josipa Broza sa kojim je neretko razgovarao o objektima koji su se gradili širom Jugoslavije.

„Dok je radio palatu SIV-a i Muzej 25. maj, stalno je išao na konsultacije sa Titom – sećam se da su često slali avion po njega da ide na Brione“, priseća se Aleksandar Janković.

„Tito ga je zvao da bude uz njega i kada su dolazili strani zvaničnici u Jugoslaviju – još uvek imam pozivnice koje je dobio kada su dolazili britanska kraljica Elizabeta i američki predsednik Ričard Nikson“, dodaje on.

Jugoslovenski predsednik bio je strastveni lovac, a Mihailo Janković „nije voleo oružje“, zbog čega je tokom posete Brionima jednom prilikom dospeo i u neprijatnu situaciju, priseća se njegov sin.

„Jednom je ušao u Titovu vilu na Brionima, ugledao je sve te lovačke trofeje i upitao je Tita da li su to sve njegovi trofeji ili je kuća jednostavno tako opremljena, a ovaj se maltene uvredio i pitao ga da li stvarno misli da bi stavio tuđe trofeje u sopstvenu kuću“, prepričava Aleksandar uz smeh.

Dok je Tito bio spreman da mu poveri važne poslove uprkos nepripadanju partiji, mnogima se u Jugoslaviji nije dopadala Jankovićeva apolitičnost.

Deo kolega i partijskih činovnika smatrao ga je „dvorskim arhitektom“ zbog činjenice da su mu poveravani važni i veliki projekti, tvrdi njegov sin Aleksandar.

„To, naravno, nije bila istina i plod je malicioznih namera nekih kolega i ljudi iz partije – na primer, za zgradu Centralnog komiteta organizovan je konkurs, koji je onda poništen i ponovljen, a otac je sa njegovim timom oba puta dobio projekat“, prepričava.

Vladimir Kulić ukazuje da je arhitektama u socijalističkoj Jugoslaviji bilo omogućeno da rade ukoliko su bili kompetentni, bez obzira na političke stavove, pa Janković nije bio izuzetak zbog njegove apolitičnosti.

„Postojala je snažna institucija arhitektonskog konkursa, a njega je za poslove kvalifikovalo odlično poznavanje arhitektonskog jezika i jezika modernizma.

„Bilo je arhitekata koji su bili vrlo politički aktivni, poput Bogdana Bogdanovića, ali i mnogo onih koji se nisu bavili politikom“, objašnjava.

Preko jednog takvog konkursa Mihailo Janković dobio je priliku od Grada Beograda da projektuje i Muzej „25. maj“, današnji Muzej Jugoslavije na Topčiderskom brdu.

Bilo je zamišljeno da ovo zdanje bude izgrađeno kao poklon Josipu Brozu Titu povodom njegovog 70. rođendana, a otvoren je sa namerom da se u njemu izlože pokloni koje je tokom vladavine dobijao doživotni jugoslovenski predsednik, zbog čega je nazivan i Muzejom darova, navodi se na sajtu ovog muzeja.

„Ovo je jedan od retkih namenski zidanih muzeja kod nas, koji nikada nije menjao osnovnu namenu, što se ovde često dešavalo“, kaže direktorka muzeja Neda Knežević za BBC na srpskom.

Muzej je „primer totalnog dizajna“, Janković je dizajnirao čitavo zdanje – od enterijera do eksterijera, dodaje Knežević.

„Mi ovu zgradu tretiramo kao muzejski predmet, iako je ona zgrada, nepokretnost“, ističe direktorka.

Prvi urbanistički plan Beograda: Kako je Belgijanac zamislio Pariz na Balkanu

Pokušaja planskog uređenja Beograda bilo je i pre Drugog svetskog rata i generacije arhitekata socijalističke Jugoslavije, kojoj je pripadao Mihailo Janković.

Prvi urbanistički plan grada bio je delo Albana Šambona, belgijskog arhitekte, koji je pre toga projektovao Brdo umetnosti, kompleks muzeja i biblioteka u Briselu.

„O toj građevini se pričalo po evropskim dvorovima, pa je moguće da je i srpski dvor čuo za to“, priča Slobodan Giša Bogunović.

Belgijski arhitekta je sa 200 saradnika došao u tadašnju prestonicu Srbije 1913. godine na poziv srpskog kraljevskog dvora Karađorđevića.

„Bio je to romantični, gotovo dirljiv pokušaj srpskih vlasti da kulturni centar srpstva u to vreme estetski prevaziđe Zagreb, Sofiju, Atinu, Bukurešt“, opisuje teoretičar arhitekture Bogunović.

Važne tačke Šambonovog plana bile su Terazije, Slavija i Bulevar kralja Aleksandra, danas centralne beogradske ulice i trgovi.

Šambonovi nacrti o gradu Beogradu, koji se danas čuvaju u Briselskom muzeju, pokazuju da je jedna od centralnih tačaka plana bila i Beogradska tvrđava Kalemegdan.

Izlaskom sa Kalemegdana ulazi se u Knez Mihailovu ulicu, koju je Šambon zamislio kao široku, šetačku zonu, punu trgovačkih radnji – nešto što će ona postati decenijama kasnije.

Na mestu gde se danas nalazi Palata Albanija, napravljena posle Prvog svetskog rata i tada najviša zgrada na Balkanu, Belgijanac je zamislio visoku, široku zgradu Glavne pošte sa velikim stubovima, ogromnim prozorima i satom na vrhu.

Po Šambonovom rešenju, sa Terazija prema reci Savi i današnjem Novom Beogradu trebalo je da se spuštaju vodopadi, a inspiraciju je našao u visećim vrtovima koji su krasili dvorišta tadašnjih evropskih metropola.

Danas veći deo Trga Slavija zauzima kružni tok, noćna mora mnogih beogradskih vozača, a njegov izgleda danas bi bio znatno drugačiji da je Šambonov plan sproveden u delo.

On je na tom mestu želeo da izgradi trijumfalnu kapiju, poput onih koje se i danas mogu videti u francuskoj prestonici Parizu.

Belgijski arhitekta želeo je i da rekonstruiše i malu Crkvu Svetog Save na Vračaru, preteču današnjeg Hrama Svetog Save, sagrađenu krajem 19. veka.

Šambon je planirao i izmenu tadašnjeg kraljevskog dvora, čiju je okosnicu činio Stari konak, bivša rezidencija srpskih dinastija Obrenovića i Karađorđevića.

Belgijanac je zamislio da se novo zdanje dvorske rezidencije sa postojećim objektima povezuje stubovima koji grade trg zatvorenog tipa, u čijem sedištu bi bio veliki stub sa spomenikom slobodi.

U neposrednoj blizini dvorskog kompleksa, na današnjem mestu Tašmajdanskog parka, nalazilo se groblje oivičeno prizemnim kućama sagrađenim na isušenim močvarnim površinama.

Šambon je zamislio da se taj prostor iskoristi za velike javne građevine poput berze, pošte, suda, opštine, ministarstava.

Arhitekta i nesuđeni tvorac modernog Beograda umro je 1928. godine, a njegov plan o izgradnji prestonice nikada nije zaživeo.

Tome je doprinelo i izbijanje Balkanskih ratova, a ubrzo posle njih i Prvog svetskog rata.

Ipak, Bogunović smatra i da je Šambonov plan bio „papirni san“ o gradu na brdovitom Balkanu.

„On je prednost dao umetničkom oblikovanju grada, a ne tehničkim rešenjima kojima bi se rešili postojeći problemi“, ističe Bogunović.

Sećamo li se dovoljno Mihaila Jankovića?

Danas veliki broj ljudi koji svakodnevno prolaze pored objekata koje je projektovao, „nema pojma“ ko je bio Mihailo Janković, kaže njegov sin Aleksandar.

„Tu su presudan uticaj imali neki članovi Komunističke partije, koji nisu mogli da podnesu da neko ko nije u partiji radi tako važne objekte za državu i društvo“, tvrdi on.

Profesor Vladimir Kulić saglasan je da Janković danas nema status kakav zaslužuje i „nije siguran“ da ljudi, makar oni van arhitektonskih krugova, znaju ko je on bio i šta je postigao u karijeri.

Međutim, ovaj istoričar arhitekture smatra da je do toga došlo iz drugačijih razloga.

„Pitanje njegovog statusa može da se primeni na arhitekturu uopšteno, jer danas imate jako mali broj imena koja su opšte poznata kada se radi o arhitektama – možda je samo Bogdan Bogdanović danas poznat izvan arhitektonskih krugova“, ističe on.

• Sava centar: Zašto je važno sačuvati „staklenu palatu na obali Save“
• Hoće li opstati crveni kiosk sa viršlama u Beogradu
• Šta nam znači Pančevački most i može li se bez njega

Neda Knežević, direktorka Muzeja Jugoslavija, 2016. godine odlučila je da pokuša da makar malo promeni status Mihaila Jankovića u Srbiji.

Ona je sa saradnicima iz muzeja tada pokrenula inicijativu da ulica koja spaja Stadion Partizana i Muzej Jugoslavije, dva monumentalna dela ovog arhitekte, ponese njegovo ime.

„Posmatrali smo ceo kraj oko muzeja i razmatrali gde je Tito živeo, a gde se ‘spuštao među narod’, na Stadionu JNA na raznim manifestacijama i svečanostima.

„Shvatili smo da muzej, stadion i soliteri između njih čine jednu simboličnu celinu koju je projektovao Mika Janković, javila se ideja da treba da dobije ulicu i zaključili smo da je najlogičnije da se preimenuje dotadašnja Botićeva ulica“, priča Knežević za BBC na srpskom.

Predlog je, kako kaže, usvojen 2017. godine i od tada Janković, makar simbolično na plavoj limenoj tabli, živi u kraju čiji je izgled zauvek promenio.

„Nema sumnje da je on to zaslužio, jer vrednosti koje je postavio u arhitekturi stoje i danas“, zaključuje direktorka Muzeja Jugoslavije.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]