Avganistan, Balkan i Ženevska konvencija: Kada se u ratu znalo ko je civil, a ko vojnik

Čim su talibani početkom avgusta 2021. počeli da preuzimaju vlast u Avganistanu, organizacija za praćenje ljudskih prava Hjumen rajts voč saopštila je da su „po kratkom postupku pogubili zatočene vojnike, policajce i civile povezane sa avganistanskom vladom“.

„Pogubljenje po kratkom postupku bilo koga u zatvoru, bilo civila ili borca, ozbiljno je kršenje Ženevskih konvencija“, rekla je tada Patricija Gosman iz ove organizacije.

I ne samo to – prva pomoć ranjenicima na bojištu, razmena zarobljenika, razlikovanje civila i ratnika, prava izbeglica u ratu – sve ovo su prava koja nisu oduvek postojala.

Njihov temelj postavila je Ženevska konvecija, prvi put usvojena kao dokument 22. avgusta 1864, kada je švajcarska vlada pozvala i druge zemlje da prihvate pravila za poboljšanje stanja ranjenika na bojnom polju.

• Deset stvari o ratu u Avganistanu
• Kako žive i rade ratni zločinci na Balkanu
• Suđenja za genocid i pomirenje – tri priče: Mjanmar, Jugoslavija i Ruanda

I Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu nadležan je bio da krivično goni one koji su počinili ili naredile teške povrede Ženevskih konvecija, stoji u opisu suda.

Tokom ratova na Balkanu 1990-ih nisu se poštovale brojna ljudska prava u ratu, kaže Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo za BBC na srpskom.

„Hapsili su se civili i odvodili u logore, ubijali ranjenici, zlostavljali vojnici, a za brojna dela pojedinci su odgovarali u Hagu.

„Nakon svih tih zlodela, pitanje koje se danas postavlja jeste – da li na Balkanu znamo koja je razlika između civila i vojnika u ratu?“

Kako su nastale Ženevske konvecije

Rat postoji od kada i čovečanstvo, ali jasna pravila nisu oduvek postojala, a još manje su štićena ljudska prava ranjenika, civila i samih boraca.

Jedan od osnivača Crvenog krsta, Andri Dinan, bio je 1859. godine svedok oružane borbe u Solferinu, kada su se sukobile austrijska s jedne i italijanska i francuska vojska, sa druge strane.

„Činjenice da ranjenicima nije bila pružena medicinska pomoć i nega je na njega ostavila veoma snažan utisak“, kaže Višnja Šijačić iz Fonda za humanitarno pravo.

„Ovaj događaj je toliko uticao na Dinana da je on dao svoj doprinos osnivanju Crvenog krsta, a potom i zaključenju Konvencije“.

Konvencija o poboljšanju sudbine vojnih ranjenika u ratu je tako postala prvi međunarodni dokument ratnog prava, čija je svrha zaštita ranjenika i bolesnika.

„Interesantno je da je Konvencija usvojila znak crvenog krsta na beloj osnovi kao znak prepoznavanja i zaštite sanitetskog osoblja“, dodaje Šijačić.

„Usvajanjem ove Konvencije počinje razvoj čitavog korpusa prava – Ženevskog prava, čiji je cilj zaštita ugroženih kategorija lica u oružanim sukobima“.

Nakon prve, Ženevske konvencije su nekoliko puta dopunjavane.

Teška kršenja Ženevske konvecije:

• hotimično lišavanje života;
• mučenje ili nečovečno postupanje, uključujući biološke eksperimente;
• hotimično nanošenje velikih patnji ili teških povreda tela ili zdravlja;
• uništavanje i oduzimanje imovine širokih razmera koje nije opravdano vojnom nuždom i izvedeno je protivpravno i bezobzirno;
• prisiljavanje ratnog zarobljenika ili civila da služi u snagama neprijateljske sile;
• hotimično uskraćivanje prava ratnom zarobljeniku ili civilu na pravičan i redovan sudski postupak;
• protivpravna deportacija ili premeštanje ili protivpravno zatvaranje civila;
• uzimanje civila za taoce

Izvor: Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu

Balkan i prava u ratu

Srbija je pristupila Konvenciji o poboljšanju sudbine vojnih ranjenika u vojskama u ratu 1876. godine.

Ipak, prema rečima Nataše Kandić, aktivistkinje za ljudska prava, ni 120 godina kasnije, Balkan nije usvojio ova pravila tokom sukoba 1990-ih.

„Najviše se to pokazalo kod zaštite dece, civila, nejakih u ratu“, kaže Kandić.

„Iako je među naoružanima bilo puno onih koji su završili vojsku i morali su znati odredbe Ženevskih konvencija, to ih nije sprečilo da ne poštuju te odredbe, kao ni da osnuju logore za civile.

„Samo mali broj ranjenika u ovim ratovima je završavao u bolnicama, što pokazuje da su najčešće ubijani i nisu poštovane odredbe prve pomoći“, kaže Kandić.

• Balkanska iskustva sa mirovnjacima – od pomagača do tražioca pomoći i nazad
• Koja je, zapravo, uloga UNMIK-a danas
• Crveni krst Srbije – od ratova, preko potraga za nestalima do borbe protiv Kovida-19

Na teritoriji Bosne i Hercegovine, posebno je bio „zastupljena praksa da se za logore za civile koriste privatne kuće“, kaže Kandić.

„To su bile garaže, šupe i služile su za zatočavanje civila“, kaže ona.

„Druga praksa, takođe nedozvoljena, je bila da se civili zatvaraju u objekte kulture i ugostiteljske objekte i da se od toga prave logori“.

Za borbe na Kosovu je svojstveno da su humanitarci posle sukoba teško mogli da utvrde mesta zatočenja koja je formirala Oslobodilačka vojska Kosova (OVK).

„Problem je bio i što ih Srbija nije priznavala“, kaže Kandić.

„Ipak, i u slučaju srpske vojske, koja je bila regularna formacija, civili su se hapsili i držali, suprotno pravilima, po zatvorima, a onda su kolektivno 10. juna 1999. prebačeni u Srbiju.

Još jedna od odredbi Ženevske konvecije, da i sami vojnici kao zarobljenici imaju određena prava, takođe se često kršila, kaže Kandić.

„U logorima i zatvorima su i vojnici prvo zlostavljani pre nego što su vršena ispitivanja u cilju dobijanja vojnih podataka“, kaže ona.

„Sve to se godinama skrivalo od Crvenog krsta, kao nezavisnih posmatrača na terenu“.

Kao primer dobre prakse Kandić navodi slučaj razmene zarobljenika u avgustu 1992. godine, kada je u Nemetinu kod Osijeka iz sabirnih centara Jugoslavije oslobođeno 714 hrvatskih zatvorenika.

Tada je iz hrvatskih zatvora oslobođeno oko 240 Srba, najviše civila, ali i pripadnika Srpske vojske Krajine i bivše JNA.

„To je bio princip svi za sve, a razmena je izvršena pod pokroviteljstvom upravo Crvenog krsta“, kaže Kandić.

Hag kao garant

I Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu imao je zadatak da izvede pred sud odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije.

Sud je iz Ženevskih konvecija kao teške povrede izdvojio pravila „o zaštiti civila koji ne učestvuju u borbama, bolesnih i ranjenih pripadnika oružanih snaga, ratnih zarobljenika u vreme rata, koji više ne mogu da se bore“.

„Osuđeni počinitelji nisu vojnici koji su se borili za domovinu, svoja sela ili porodice nego zapovednici koji su ubijali ratne zarobljenike zaštićene Ženevskom konvencijom“, rekao je glavni haški tužilac Serž Bramerc 2017. godine izricanja presude Ratku Mladiću.

„Nema ništa herojsko u spaljivanju sela, iseljavanju ljudi iz njihovih domova ili podsticanju vojnika na masovno spoljno nasilje“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]