Afghan mother and baby with doctor, illustration

Rabija u naručju drži novorođeno dete, svega nekoliko dana posle porođaja u maloj bolnici u pokrajini Nangarhar na istoku Avganistana.

„Ovo mi je treće dete, ali iskustvo je bilo potpuno drugačije. Bilo je užasno“, kaže ona.

Za svega nekoliko nedelja, odeljenje porodilišta na kom se Rabija porodila svedeno je na puke osnove.

Nije dobila sredstvo protiv bolova, lekove niti hranu.

Bolnicom je vladala žega na temperaturi višoj od 43 stepena Celzijusa – nestalo je struje i nije bilo goriva za agregate.

„Znojili smo se kao da smo se tuširali“, kaže Rabijina babica Abida, koja je neumorno radila u mraku i pomagala pri porođaju na svetlosti sa mobilnog telefona.

„Bilo je to jedno od najgorih iskustava koje sam doživela na mom poslu.

„Bilo je isuviše bolno. Ali to je naša priča u bolnici svakog dana i svake noći otkako su talibani preuzeli vlast.“

Činjenica da je preživela porođaj znači da je Rabija bila jedna od srećnica.

Avganistan ima jednu od najvećih stopa smrtnosti majki i novorođenčadi na svetu, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), sa 638 žena koje umiru na 10.000 porođaja sa bebom koja preživi.

Nekada davno bilo je još gore.

Ali napredak ostvaren u neonatalnoj i nezi majki od invazije saveznika predvođenih Amerikom 2001. godine brzo je počeo da nazaduje.

„Trenutno vlada veliki osećaj vanrednog stanja i očajanja.

„Stvarno osećam težinu svega toga“, kaže izvršna direktorka Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) Natalija Kanem.

Afghan women in burkas, with baby, illustration

UNFPA procenjuje da bi, bez neposredne podrške ženama i devojkama, moglo da dođe do dodatnih 51.000 smrti majki, 4,8 miliona neželjenih trudnoća i dvostruko više ljudi koji neće imati pristupa klinikama za planiranje porodice između ovog trenutka i 2025.

„Ustanove primarne zdravstvene nege širom Avganistana pucaju… stopa smrtnosti majki i dece će, nažalost, biti u porastu“, kaže doktor Vahid Madžruh, šef javnog zdravlja, jedini ministar koji je ostao na položaju posle pada Kabula.

On se zarekao da će se boriti za zdravlje Avganistanaca, ali se suočava sa nemogućom misijom.

Ova zemlja bez izlaza na more postala je odsečena od sveta.

Kad su strane trupe krenule da se povlače, dolazak talibana na vlast doveo je do zamrzavanja strane pomoći koja u velikoj meri finansira avganistansko zdravstvo.

Zapadni donatori, među kojima SAD i organizacije poput SZO, navode da dolazi do velikih poteškoća u isporučivanju novčane pomoći talibanima i medicinskih zaliha na aerodrom u Kabulu koji se nalazi u haosu.

Pristup zalihama koje mogu da spasu život i lekovima za reproduktivno zdravlje žena značajno je onemogućen.

Ovaj vremenski trenutak posebno je težak zbog širenja korona virusa.

„Nema pripreme za mogućnost četvrtog talasa Kovida“, kaže doktor Madžruh.

Na Abidinom odeljenju u porodilištu, zamrzavanje sredstava znači da oni ne mogu da vode čak ni svoju ambulantnu službu.

Nema novca za gorivo.

„Pre samo nekoliko večeri, majka je bila blizu da se porodi i hitno je tražila ambulantna kola, zato što je bila u velikim bolovima.

„Morali smo da joj kažemo da pronađe taksi, ali nijedan nije bio dostupan.“

„Kad je konačno uspela da nađe kola, već je bilo prekasno – porodila se u autu i izgubila svest na nekoliko sati zbog jakih bolova i ekstremnih vrućina.

„Nismo mislili da će preživeti.

„I beba je bila u veoma teškom stanju, a nismo imali sa čim da im pomognemo“, kaže Abida.

Srećom, ženina novorođena ćerka je preživela.

Posle tri dana oporavka u višestruko nedovoljno finansiranoj bolnici, žena je puštena kući.

„Radimo prekovremeno, i danju i noću, da bismo zapušili rupe u sistemu, ali potrebna su nam sredstva“, kaže doktorka Kanem iz UNFPA-e.

„Čak i pre dramatičnih događaja od poslednjih nekoliko nedelja, avganistanske žene umirale su tokom porođaja na svaka dva sata.“

UNFPA traži 29,2 miliona dolara, u sklopu šire molbe UN-a za 606 miliona dolara, da bi se namirile potrebe avganistanskih žena i devojaka koje spasavaju živote.

Ona veruje da će, zbog očajničke potrebe za humanitarnom pomoći, biti dozvoljen bezbedan prolaz transportu vitalne medicinske i zdravstvene robe i da će se postaviti mobilne zdravstvene klinike.

UNFPA se brine da će povećani rizik od brakova sa decom dodatno povećati stopu smrtnosti.

Sve veće siromaštvo, zabrinutost da devojke neće smeti da idu u školu i strahovi od prisilnih brakova između ekstremista i devojaka ili adolescentkinja, dodatno otežavaju situaciju.

„Ako ste mlada majka, vaše šanse za preživljavanje momentalno opadaju“, kaže doktorka Kanem.

Nova ograničenja talibana za žene dodatno narušavaju ionako krhak zdravstveni sistem.

U mnogim oblastima Avganistana, žene moraju da pokrivaju lica nikabom ili burkom.

Ali još veći razlog za zabrinutost predstavljaju izveštaji da je bolnicima i klinikama naređeno da samo ženske osoblje sme da leči pacijentkinje.

Jedna babica, koja želi da ostane anonimna, rekla je za BBC da su talibani pretukli jednog lekara zato što je lečio ženu dok je bila sama.

Ona kaže da, u njenom zdravstvenom centru na istoku zemlje, „ako ženu ne može da pregleda doktorka, doktor sme da je pregleda samo u prisustvu još dve ili više osoba.

Ženama je takođe naređeno da ne napuštaju svoje domove bez „mahrama“, iliti muškog rođaka.

„Moj muž je siromašan čovek koji radi da bi prehranio našu decu i zašto bih ga ja molila da ide u dom zdravlja sa mnom“, kaže Zarmina, koja je u petom mesecu trudnoće, u pokrajini Nangarhar.

Abida kaže da zahtev za mušku pratnju znači da, čak i u prisustvu babice u nedovoljno finansiranoj klinici, mnoge žene poput Zarmine ne mogu da odu na važne preglede.

Isto tako, mnoge zdravstvene radnice ne smeju da odlaze na posao.

SZO je procenio da postoje 4,6 lekara, sestara i babica na 10.000 Avganistanaca – što je skoro pet puta manje od onoga što se smatra „pragom kritične nestašice“.

Ta brojka sada će verovatno biti još niža, imajući u vidu da su mnogi zdravstveni radnici prestali da rade ili su napustili zemlju posle dolaska talibana na vlast.

Krajem avgusta, talibani su od zdravstvenih radnica tražili da se vrate na posao, ali je „potrebno vreme da se ponovo uspostavi poverenje, da budete sigurni da se ne suočavate ni sa kakvim drastičnim problemima“, kaže doktor Madžruh.

„Sve se promenilo preko noći“, kaže doktorka Nabizada, ginekološkinja u Kabulu koja je dala ostavku kad su stigli talibani i uzaludno čekala 24 časa ispred aerodroma, očajnički želeći da pobegne.

Njene bivše koleginice su ili uspele da pobegnu iz Avganistana ili su dale otkaz kako bi ostale bezbedne u sopstvenim domovima.

„Moja komšinica je bila u 35. nedelji trudnoće i morala je da ugovori termin za carski rez. Ali telefon njenog lekara je bio ugašen.

„Ona je strašno napeta i zabrinuta, i ne oseća da se njena beba pomera.“

Zaposleni u javnom zdravstvu nisu primili platu poslednja tri meseca.

Abida je jedna od njih.

A opet, čak i bez plate, ona se nada da će nastaviti da radi još dva meseca.

„Odlučila sam da učinim to za naše pacijentkinje i za naš narod… ali bez sredstava, ne samo da je situacija zabrinjavajuća po nas, već i po naše pacijente. Oni su veoma siromašni“, kaže ona.

„Avganistanci stalno slušaju priče o žrtvama rata.

„Ali vrlo malo ljudi govori o tome koliko žena i beba umire od smrti povezanih sa porođajem a koje su mogle biti sprečene“, kaže Heder Bar, pomoćnica direktora odeljenja za ženska prava pri Hjuman Rajts Voču.

Tokom posete Kabulu u maju, ona kaže da je jedna bolnica pokušala da zaštiti plate osoblja smanjivši sve ostale troškove.

Mnoge trudnice pred porođajem morale su same da kupuju zalihe.

„Jedna žena je potrošila 26 dolara na opremu kao što su rukavice, sterilna tečnost i cevčica za kateter na ruci.

„Potrošila je poslednji novac i bila pod velikim stresom ako joj bude bio potreban carski rez, jer bi onda morala da kupi i skalpel za sebe“, kaže Bar.

Ali sada oskudica u lekovima i medicinskoj opremi znači da ona može da se kupi samo na privatnim klinikama, što je opcija koju mnogi Avganistanci ne mogu sebi da priušte.

„Viđala sam druge trudnice da čekaju po čitav dan bilo kakav lek na našoj lokalnoj klinici i vraćaju se kući praznih ruku“, kaže Zarmina.

„Više bih volela da se porodim kod kuće nego u bolnici, jer tamo nema ni lekova ni uslova. Brinem se za zdravlje svoje bebe i vlastito zdravlje.“

Oko 54,5 odsto avganistanskog stanovnioštva živi ispod nacionalne granice siromaštva, prema podacima Svetske banke. Većina živi u zabiti.

„Imamo posla sa zajednicama koje imaju ekstremne potrebe i izrazito nedovoljno resursa na raspolaganju.

„Suočavamo se sa katastrofalnom zdravstvenom krizom“, kaže doktor Lodi, koji leči pacijente u siromašnim i izolovanim selima u pokrajini Herat na zapadu zemlje.

Od dolaska talibana na vlast, njegov tim doživeo je drastičan porast neuhranjenosti, anemije, poremećaja mentalnog zdravlja i komplikacija pri porođaju.

„Pre nego što su talibani došli na vlast, zdravstvena klinika mi je postavila dijagnozu neuhranjenosti i anemije dok sam bila trudna“, kaže Lina (28), koja živi u seocetu u pokrajini Herat.

Jednom kad su talibani preuzeli kontrolu nad oblašću, njen muž – čobanin – izgubio je posao.

Sa malo novca i u strahu od talibana, Lina nije išla ponovo na kliniku sve dok joj nije pukao vodenjak.

„Moj muž me je odveo tamo na magarcu.

„Babica se izborila sa mojim komplikacijama, i uspela sam da se porodim, a moja beba je imala nisku telesnu težinu po rođenju“, kaže ona.

Lina je sada kod kuće „u veoma lošem stanju“ i, bez prihoda, ne zna kako će izdržavati bebu.

Mnogi Avganistanci se plaše da se zdravstvena kriza u njihovoj zemlji približava tački bez povratka, a neki od najugroženijih ljudi – trudnice, mlade majke i mala deca – nose najveći teret svega toga.

„Situacija je svakim danom sve gora“, kaže Abida, babica koja sada obavlja svoje dužnosti s osećanjem beznađa.

„Niko ne zna šta će biti sa nama.“

Imena sagovornika su promenjena. Ilustracije: Elejn Jung