Azija i moda: Drevnu tkaninu iz Dake više niko ne zna da napravi

Pre skoro 200 godina muslin iz Dake bila je najvrednija tkanina na planeti. Tada je potpuno izgubljena. Kako se to dogodilo? I možemo li je vratiti?

Krajem 18. veka u Evropi, nova moda dovela je do međunarodnog skandala. U stvari, čitava jedna društvena klasa bila je optužena da se u javnosti pojavljuje gola.

Krivac je bio muslin iz Dake, dragocena tkanina uvezena iz istoimenog grada u današnjem Bangladešu, koja je tada bila deo Bengala. Nije bila poput muslina današnjice.

Napravljena razrađenim postupkom u šesnaest koraka sa retkim pamukom koji je rastao samo duž obala svete reke Megne, tkanina se smatrala jednim od velikih bogatstava tog doba.

Imala je zaista globalno prisustvo, protežući se hiljadama godina unazad – smatrana je dostojnom odevnih statua boginja u drevnoj Grčkoj, nebrojanih careva iz dalekih zemalja i generacija lokalnih mogulskih kraljevskih porodica.

• Ovo je mnogo više od priče o čuvenoj šarenoj torbi
• Da li će modna industrija preživeti koronu
• Kašmir, najkvalitetnija vuna na svetu, pred nestajanjem

Postojala je u mnogo različitih vrsta, ali su najbolje bile počastvovane uzbudljivim imenima koja su kreirali carski pesnici, poput „baft-hava“, doslovno „tkani vazduh“.

Smatralo se da su ovi vrhunski muslini lagani i mekani poput vetra.

Prema rečima jednog putnika, bili su toliko tečni da biste kroz centar prstena mogli da provučete vijak dužine devedeset jednog metra.

Drugi je napisao da u džepnu tabakeru možete staviti komad od osamnaest metara.

Muslin iz Dake je takođe bila više nego prozirna tkanina.

Dok su se ove vrhunske tkanine tradicionalno koristile za izradu sarija i džama – odeće slične tunici koju su muškarci nosili – u Velikoj Britaniji su transformisale stil aristokratije, zamenivši visoko strukturirane haljine iz gruzijskog doba kraljeva koji su nosili ime Džordž.

Vodoravne linije struka od metar i po, koji je jedva mogao proći kroz vrata, izašle su iz mode, a nežne potkošulje koje su se podizale i padale postale su „in“.

Ne samo da su bile obogaćene tankim, laganim i prozirnim kvalitetom, bile su u stilu onoga što je bilo prethodno smatrano donjim vešom.

U jednom popularnom sataričnom spisu Isaka Krukšanka, mnoštvo žena pojavljuje se zajedno u dugim muslin haljinama jarkih boja, mada se jasno vide njihove zadnjice, bradavice i stidne dlake.

Ispod piše u opisu: „Pariske dame u zimskoj haljini za 1800. godinu“.

U međuvremenu, u jednako mizoginom komičnom odlomku iz engleskog ženskog mesečnika, krojač pomaže klijentkinji da postigne najnoviju modu.

„Gospođo, to je gotovo za trenutak“, uverava je, a zatim joj nalaže da ukloni podsuknju, zatim džepove, korzet i na kraju rukave …

„Vidiš, to je laka stvar“, objašnjava on.

„Da biste bili odeveni po modi, morate samo da se svučete.“

Ipak, muslin iz Dake je bio hit kod onih koji su mogli da ga priušte.

Bila je to najskuplja tkanina tog doba, sa pratnjom posvećenih obožavalaca koja je uključivala francusku kraljicu Mariju Antoanetu, francusku caricu Žozefinu Bonaparte i Džejn Ostin.

Ali čim je ovo čudesno platno pogodilo prosvetiteljsku Evropu, nestalo je.

Početkom dvadesetog veka, muslin iz Dake nestao je iz svih krajeva sveta, a jedini preživeli primerci smešteni su na sigurno u vrednim privatnim kolekcijama i muzejima.

Složena tehnika izrade je zaboravljena i jedina vrsta pamuka koja se mogla koristiti Gossypium arboretum, var. neglecta, lokalno poznata kao „puti karpas“ – naglo je izumrla.

Kako se to dogodilo? I da li bi se moglo preokrenuti?

• Halima Aden – prvi svetski supermodel sa hidžabom
• Šta da radite kada su svi obučeni kao i vi
• Modna revija u šumi baobaba

Varljivo vlakno

Muslin iz Dake počinjao je biljkama uzgajanim uz obale reke Megne, jedne od tri koje čine ogromnu deltu Ganga – najveću na svetu.

Svakog proleća, njihovi listovi nalik na javor, gurali su se kroz sivo, muljevito tlo i putovali ka nejakoj odrasloj dobi.

Jednom kada su potpuno odrasli, dva puta godišnje proizvodili su jedan žuti cvet narcisa, koji je ustupio mesto snežnom cvetiću pamučnih vlakana.

To nisu bila obična vlakna.

Za razliku od dugih, vitkih niti koje proizvodi njen srednjoamerički rođak Gossypium hirsutum „gosipium hirsutum“, koji danas čini devedeset odsto pamuka na svetu, „puti karpas“ je stvorio niti koje su kestenjaste i lako se troše.

Ovo može zvučati kao mana, ali zavisi šta planirate da uradite sa njima.

Zapravo, kratka vlakna nestalog grma bila su beskorisna za izradu jeftine pamučne tkanine pomoću industrijskih mašina.

Bila su nezgodna za rad i lako bi pukla ako ih na ovaj način pokušate uviti u predivo. Umesto toga, lokalno stanovništvo je pripitomilo podivljale niti nizom genijalnih tehnika razvijenih tokom milenijuma.

Kompletni proces je obuhvatio šesnaest koraka, od kojih je svaki bio toliko specijalizovan, da ga je izvelo drugo selo oko Dake, koje je tada bilo deo Bengala – neki u današnjem Bangladešu, neki u današnjoj indijskoj državi Zapadni Bengal.

Bio je to istinski napor zajednice koji je uključivao mlade i stare, muškarce i žene.

Prvo su kuglice pamuka očišćene sićušnim zubima sličnim kičmi na čeljusnoj kosti svinjskog soma, ljudoždera poreklom iz jezera i reka u regionu.

Sledilo je predenje. Kratka pamučna vlakna zahtevala su visok nivo vlažnosti da bi se rastegla, tako da su ovu fazu na čamcima izvodile iskusne grupe mladih žena i to u ranim jutarnjim i kasnim popodnevnim časovima, kada je najvlažnije doba dana.

Stariji ljudi uglavnom nisu mogli da predu predivo, jer jednostavno nisu mogli da vide niti.

„Dobili biste male, sićušne spojeve između pamučnih vlakana, tamo gde su bila povezana“, kaže Sonja Ašmor, istoričarka dizajna koja je 2012. godine napisala knjigu o muslinu.

„To je površini dalo neku vrstu hrapavosti, što daje veoma lep osećaj“.

Konačno, usledilo je tkanje.

Završavanje ovog dela moglo bi da potraje mesecima, pošto su klasični dizajni džamdani – uglavnom geometrijski oblici koji prikazuju cveće – integrisani direktno u tkaninu, koristeći istu tehniku koja je korišćena za stvaranje čuvenih kraljevskih tapiserija iz srednjovekovne Evrope.

Rezultat je bilo detaljno, prefinjeno umetničko delo izvedeno u hiljadama srebrnastih, svilenkastih niti.

• Pjer Karden – odlazak čoveka koji je promenio svet mode
• Kako su maske postale modni trend
• Ovi džemperi su uvek u modi

Azijsko čudo

Zapadnim kupcima u regionu bilo je teško da poveruju da je muslin iz Dake mogao biti napravljen ljudskom rukom – govorilo se da su ga tkale sirene, vile, pa čak i duhovi.

Neki su govorili da se to radilo pod vodom.

„Lakoća, mekoća – bili su kao ništa što danas imamo“, kaže Rubi Gaznavi, potpredsednica Nacionalnog saveta za zanatstvo Bangladeša.

Isti postupak tkanja nastavlja se u regionu do danas, koristeći umesto „puti karpas“ niži kvalitet muslina iz običnih pamučnih niti.

Unesko je 2013. godine zaštitio tradicionalnu umetnost tkanja džamdanija kao oblik nematerijalne kulturne baštine.

Ali pravi podvig bilo je brojanje niti koje se moglo postići.

Veći broj niti smatra se poželjnim, jer čine materijale mekšim i vremenom imaju tendenciju da se bolje nose – što više pramenova postoji, više će ostati da se tkanina drži na okupu kada neke niti počnu da se troše.

Sajful Islam, koji vodi foto agenciju i upravlja projektom za oživljavanje tkanine, kaže da većina danas izrađenih verzija broji između četrdeset i osamdeset niti – što znači da sadrže otprilike taj broj ukrštenih horizontalnih i vertikalnih niti koje se nalaze na prelaze po kvadratnom inču tkanine.

Muslin iz Dake, sa druge strane, imao je broj niti u rasponu od osamsto do hiljadu dvesta – red veličine iznad bilo koje druge pamučne tkanine koja danas postoji.

Iako je muslin iz Dake nestao pre više od jednog veka, u muzejima i danas postoje netaknuti sariji, tunike, šalovi i haljine.

Povremeno će se neka pojaviti u vrhunskoj aukcijskoj kući kao što su Kristi i Bonam, i prodati za hiljade funti.

• Vlada Tadžikistana daje ženama modne savete
• Tajne modnog sveta – od „plus sajz modela“ do „(ne)skromne odeće“
• Nije moda sve što sija: Manekenke u dugovima

Kolonijalno rasulo

„Trgovinu je izgradila i uništila britanska Istočnoindijska kompanija“, kaže Ašmorova.

Mnogo pre nego što je muslin iz Dake bio rasprostranjen među aristokratkinjama u Evropi, prodavao se širom sveta.

Bio je popularan kod starih Grka i Rimljana, a muslin iz „Indije“ pominje se u knjizi „Periplus Eritrejskog mora“, čiji je autor anonimni egipatski trgovac pre oko 2000 godina.

Rimski autor Petronije je možda bio prva zabeležena osoba koja je primetila prozirnost tkanine, napisavši:

„Nevesta tvoja mogla bi se odenuti u vetrovitoj haljini koja stoji javno gola pod oblacima muslina“.

Tokom narednih vekova, tkanina je pohvaljena u delima poznatog berbersko-marokanskog istraživača četrnaestog veka Ibn Batute i kineskog putnika iz petnaestog veka Ma Huana, kao i mnogih drugih.

Ali mogulska era bila je nesumnjivo vreme procvata tkanine.

Južnoazijsko carstvo osnovao je 1526. godine poglavar ratnika iz današnjeg Uzbekistana, a do osamnaestog veka vladao je čitavim indijskim potkontinentom.

Tokom ovog perioda, muslinom se intenzivno trgovalo sa trgovcima iz Persije (današnji Iran), Iraka, Turske i sa Bliskog Istoka.

Platno su snažno podržali mogalski carevi i njihove supruge, koje su retko slikane noseći nešto drugo.

Išli su toliko daleko da su najbolje tkače stavili pod svoje pokroviteljstvo, zapošljavajući ih direktno i zabranjujući im da prodaju najfiniju tkaninu drugima.

Prema popularnoj legendi, njena providnost dovela je do još većih problema kada je car Aurangzeb izgrdio svoju ćerku zbog toga što se u javnosti pojavljivala gola, a zapravo je bila zagrnuta u sedam njenih slojeva.

Sve je išlo tako dobro – a onda su se pojavili Britanci. Do 1793. godine, britanska Istočnoindijska kompanija osvojila je Mogulsko carstvo, a manje od jednog veka region je bio pod kontrolom britanskog radža.

Raja.

Muslin iz Dake prvi put je prikazan u Velikoj Britaniji na Velikoj izložbi industrijskih dela svih nacija 1851.

Ovaj spektakularni događaj zamisao je supruga kraljice Viktorije, princa Alberta, koji je svojim podanicima želeo da prikaže čuda Britanskog carstva.

Otprilike sto hiljada predmeta iz najudaljenijih krajeva sveta skupljeno je u blistavoj staklenoj dvorani, Kristalnoj palati, koja je bila dugačka 564 metra i visoka 39 metara.

U to vreme, bašta jedan metar muslina iz Dake koštao je između pedeset i četiristo funti, prema Islamu, što je otprilike između sedam i pedeset šest hiljada današnjih funti.

Čak je i najbolja svila bila i do dvadeset šest puta jeftinija.

• Metoda čišćenja Mari Kondo ima poklonike i u Srbiji
• Šanel broj 5: Priča koja se krije iza ovog klasičnog parfema

Dok su se viktorijanski Londonci oduševljavali tkaninom, oni koji su je proizvodili gurnuti su u dugove i finansijsku propast.

Kao što objašnjava knjiga „Roba sa Istoka“, 1600-1800. godine, Istočnoindijska kompanija je prvi put počela da se meša u delikatan proces proizvodnje muslina iz Dake krajem osamnaestog veka.

Prvo je kompanija zamenila uobičajene kupce u regionu onima iz Britanskog carstva.

„Oni su zaista ugušili njenu proizvodnju i došli da kontrolišu celu trgovinu“, kaže Ašmorova.

Tada su se teško obrušili na industriju, pritiskajući tkače da proizvode veće količine tkanine po nižim cenama.

„Trebala vam je takva posebna veština da biste pretvorili ‘puti karpas’ u tkaninu“, kaže Islam.

„To je vrlo naporan, skup proces – i na kraju krajeva, nakon svega toga, dobili biste samo oko osam grama finog muslina za jedan kilogram pamuka.“

Dok su se tkači borili da ispune ove zahteve, zapali su u dugove, objašnjava Ašmorova.

Platno im je unapred plaćeno, a izrada bi mogla potrajati i do godinu dana. Ali ako se ne smatra da je tkanina u skladu sa potrebnim standardom, morali bi da vrate sve.

„Oni nikada nisu mogli zaista da prate ove otplate duga“, kaže ona.

Konačni udarac stigao je od konkurencije.

Kolonijalna preduzeća poput Istočnoindijske kompanije godinama su bila angažovana na dokumentovanju industrija na koje su se oslanjali, a muslin nije bio izuzetak.

Svaki korak u procesu izrade tkanine zabeležen je do detalja.

Kako se evropska žeđ za luksuznim tkaninama povećavala, postojao je podsticaj da se jeftinije verzije naprave bliže kući.

U okrugu Lankašir na severozapadu Engleske, tekstilni baron Samjuel Oldnou kombinovao je insajdersko znanje britanske imperije sa najsavremenijom tehnologijom, predilicom, da bi Londoncima isporučio velike količine.

Do 1784. godine imao je hiljadu tkača koji su radili za njega.

Iako se muslin britanske proizvodnje nije približio originalu iz Dake – izrađen je od običnog pamuka i tkan na znatno nižem broju niti – kombinacija decenija maltretiranja i naglog opadanja potrebe za uvoznim tekstilom ubila ga je zauvek.

Kako su region pogodili rat, siromaštvo i zemljotresi, neki tkači prešli su na izradu tkanina nižeg kvaliteta, dok su drugi umesto toga postali poljoprivrednici sa punim radnim vremenom. Na kraju je cela proizvodnja propala.

„Mislim da je važno zapamtiti da je to zaista bilo porodično zanimanje – često razgovaramo o tkačima i koliko su fantastični bili, ali iza njihovog rada stajale su žene koje su prele“, kaže Hamida Husein, aktivistkinja za ljudska prava koja je napisala knjigu o industriji muslina u Bengalu.

„Dakle, industrija je uključivala mnogo ljudi.“

Kako su generacije prolazile, znanje o tome kako napraviti muslin iz Dake bilo je zaboravljeno.

Pošto nije bilo nikog ko bi joj zavrteo svilenkaste niti, biljka „puti karpas“, koju je oduvek bilo teško ukrotiti i niko nije uspeo da je uzgoji dalje od reke Megne, povukla se u divlju tamu.

Legende o razboju više nije bilo.

• Kako su deda i baka koji nose tuđu zaboravljenu odeću postali zvezde Instagrama
• Upoznajte Eli – ona je prvi model sa Daunovim sindromom predstavljen u „Vogu“
• Zašto stojimo u redovima ispred prodavnica odeće tokom epidemije

Druga prilika

Islam je rođen u Bangladešu, a u London se preselio pre oko dvadeset godina.

Za muslin iz Dake prvi put je čuo 2013. godine, kada su se kompaniji u kojoj radi – Driku – obratili u vezi sa prilagođavanjem britanske izložbe materijala za publiku iz Bangladeša.

Smatrali su da izložbi nedostaje detalja, pa su sproveli sopstveno istraživanje.

Tokom sledeće godine, Islam i kolege su se upoznali sa ljudima iz lokalne zanatske industrije, istražili region u kome je proizveden i tražili su opipljive primere muslina iz Dake u evropskim muzejima.

„V&A ima izvanrednu kolekciju sa stotinama komada“, kaže on.

„A ako odete u Fond za englesko nasleđe, oni imaju dve hiljade komada. Pa ipak, Bangladeš ih nije imao.“

Tim je na kraju priredio nekoliko izložbi na tu temu, naručio film i objavio knjigu čiji je autor Islam.

U nekom trenutku su počeli da razmišljaju da bi možda, samo možda, bilo moguće vratiti legendarnu tkaninu u život.

Zajedno su osnovali Muslin iz Bengala, zajedničko preduzeće čiji je cilj bio upravo to.

Prvi zadatak je bio pronaći odgovarajuću biljku.

Iako danas ni u jednoj kolekciji nema semena puti karpas, pronašli su urednu knjižicu njenih osušenih, sačuvanih listova u Kraljevskim botaničkim vrtovima, Kju, iz 19. veka.

Iz ovoga je bilo moguće sekvencirati njenu DNK.

Naoružani genetskim tajnama svoje mete, tim se vratio u Bangladeš.

Pogledali su istorijske mape reke Megne i uporedili ih sa modernim satelitskim snimcima kako bi videli kako se njen tok promenio tokom poslednjih dvesta godina i pronašli najbolja mesta za potencijalne kandidate.

Zatim su unajmili čamac i pregledali neizmernu širinu reke – mestimično je široka dvanaest kilometara – tragajući za divljim biljkama koje podsećaju na stare crteže.

Sve obećavajuće opcije su sekvencirane i upoređene sa originalima. Na kraju su pronašli podudaranje od sedamdeset odsto – razbarušenog grma koji je možda imao pretke puti karpas.

Da bi je uzgajali, u početku su se naselili na zemljištu na malom ostrvu usred Megne, u Kapasiji, trideset kilometara severno od Dake.

„Bilo je to idealno mesto. Zemlja je plodna jer je nastala akumulacijom rečnog nanosa“, kaže Islam.

Tamo su 2015. godine posadili testno seme.

Ubrzo su među suvom zemljom bili uređeni redovi „puti karpas“- prvi koji su se gajili posle više od jednog veka.

Tim je požnjeo prvi snop pamuka iste godine.

Iako još nisu imali dovoljno vaskrslih biljaka da naprave sto odsto autentični muslin iz Dake, sarađivali su sa indijskim predilicama kako bi kombinovali običan i puti karpas pamuk u hibridnu nit.

Sledeće je bilo vreme za tkanje – i to se pokazalo nezgodnijim od očekivanog.

Budući da u Bangladešu i dalje postoje tkači koji proizvode džamdani muslin, iako zapravo grublju verziju sa nižim brojem niti, u početku se Islam nadao da će jednostavno nadograditi njihove veštine i naučiti ih kako da proizvode kvalitetniji proizvod koji je bliži staroj tkanini.

• Kaktus kao odeća – Meksikanci prave vegansku kožu od neočekivanog sastojka
• Vespe, bokseri i mladi – kako je izgledao afrički šik 1950-ih
• Kraljičina stilistkinja objavila knjigu – pet tajni koje smo saznali

„Niko od njih, zapravo, nije želeo da radi na ovome“, kaže Islam. Kada im je rekao da želi da napravi sari od trista niti, „svi su rekli da je to ludo“.

„Rekli su: ‘Puno vam hvala što ste nam ispričali tu priču i nasleđe, ali ne hvala’, kaže on.

Od dvadeset pet ljudi kojima se obratio, jedan se na kraju složio.

Većina tkača u regionu je siromašna i rade u jednostavnim kolibama.

Tako se Al Amin, sada njihov majstor tkač, složio da u svoju radionicu doda kontrolu temperature i ovlaživače vazduha, kako bi stvorio specifične uslove potrebne za izradu ove škakljive tkanine.

U međuvremenu, neki od pedesetak potrebnih alata više nisu bili dostupni, pa je tim napravio svoje.

Jedan primer je „šana“, komad bambusa izrezan na hiljade veštačkih zuba koji mogu držati nit na mestu dok se obrađuje.

Šest iscrpljujućih meseci, mnogo više improvizacija i mnoštvo puknutih niti kasnije, Amin je napravio sari od trista niti – ni blizu originalnog standarda muslina iz Dake, ali znatno više nego što je bilo koji tkač postigao generacijama.

„Imao je uporno strpljenje potrebno za rad sa nama“, kaže Islam. „Uložili smo četrdeset odsto truda, ali ostalo je došlo od njega.“

Kada preletimo do 2021. godine, saznajemo da je tim napravio nekoliko sarija od svog hibridnog muslina, koji su već bili izloženi širom sveta.

Neki su prodati za hiljade funti – a Islam oseća da doček koji su dobili dokazuje da tkanina ima budućnost.

„U današnje doba masovne proizvodnje uvek je zanimljivo imati nešto posebno. A brend je i dalje moćan“, kaže on.

Danas tim ima biljke koje neprestano rastu, mada su bili prisiljeni da napuste staru farmu zbog problema sa poplavama.

Sada uzgajaju vaskrsli puti karpas na obližnjoj obali reke, što ima dodatnu prednost jer su dostupne bez čamca.

Islam se nada da će jednog dana uspeti da naprave čisti sari od muslina iz Dake uz još veći broj niti.

Kako to biva, istom se nadaju i vlasti Bangladeša, koje su projektu dale podršku.

„To je stvar nacionalnog prestiža“, kaže Islam, koji takođe želi da nadogradi imidž zemlje.

„Važno je da naš identitet nije loš, sa puno odevnih industrija, ali već je i izvor najfinijeg tekstila koji je ikada postojao“, kaže on.

Ko zna, možda će uskoro nova generacija nositi ovu drevnu tkaninu – i hvatati se u koštac sa njenom pomalo rizičnom prozirnošću.

Pogledajte video o životu i delu Pjera Kardena

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]