Tvrđava na Rtu Oštro n akraju Prevlake mogla bi da postane muzej Austrougarske mornarice — Tvrđava na Rtu Oštro na špicu Prevlake mogla bi da postane muzej Austrougarske mornarice

Decenijama sinonim za vojsku, a već dve decenije demilitarizovana. Nekada krcata topovima i raketama, a danas je posećuje tek pokoji turista koji ponese štap za pecanje ili suncobran.

Ovo je priča o Prevlaci, najjužnijoj tački kopna Hrvatske, na ulazu u Boku Kotorsku.

Maleno nenaseljeno poluostrvo, dugačko oko 2,5 kilometra, a široko između 150 i 500 metara, obraslo makijom i mediteranskim biljem, predmet je spora Crne Gore i Hrvatske, nekada jugoslovenskih republika, danas dve susedne članice NATO saveza.

Dok je bivša država bila na okupu, Prevlaku je obavijao blagi oreol misterioznosti, jer je kao vojno područje bila sklonjena od očiju zainteresovanih turista, a danas se ovde život polako vraća.

Posle sukoba prilikom raspada Jugoslavije, od 1996. do 2002. na Prevlaci su bile mirovne misije Ujedinjenih nacija.

Iste godine utvrđen je Protokol o privremenom graničnom režimu kojim je ovo područje demilitarizovano, a određena je mešovita policijska patrola na policijskom plovilu.

Protokolom je Hrvatska dobila kopneni deo poluostrva i morski pojas ulaza u Boku Kotorsku od oko pola kilometra, dok je deo uz obalu bližu Igalu proglašen „ničijim morem“ i taj privremeni status je zadržan do danas.

Kako danas izgleda Prevlaka?

Do Prevlake iz Herceg Novog po septembarskom sunčanom danu stižem preko susednog Igala, ali usput prelazimo granični prelaz Vitaljina odakle se put račva – levo se skreće ka špicu poluostrva na kom je tvrđava od belog kamena, a pravo nastavlja u selo Vitaljinu i dalje ka Dubrovniku.

Pasoška kontrola i državni simboli jasno sugerišu da se ulazi u Hrvatsku i Evropsku uniju.

Danas na Prevlaci nema stalnih meštana, ali nije pusta, posebno tokom letnje sezone.

Sa desne strane asfaltiranog puta, nailazim na kafić u hladovini gustih krošnji i za šankom upoznajem ugostitelja Vlaha Tripkovića.

Za život na najjužnijoj tački Hrvatske kaže da je „egzotičan“, zamerajući vlastima što ne održavaju dovoljno Prevlaku kao prirodno bogatstvo.

„Ovo je jug sela, jug opštine, jug države, kad prelazite granicu vidite lepo poluostrvo sa tvrđavom na kraju i malo naselje, čempresi, romantika.

„Ali ako napravite đir, videćete da liči na Černobilj, napušteno sve“, opisuje Tripković, koji je odrastao i živi u selu udaljenom nekoliko kilometara ka zapadu.

Na samoj Prevlaci, na dedovini drži kafić, nadomak plaže.

„Kroz celu istoriju, na Prevlaci je bila nekakva vojska – od Napoleona, Austrougarske, pa Prvi i Drugi i svetski rat“, opisuje.

Vojna tvrđava na rtu Oštro je sagrađena pre 170 godina zajedno sa Mamulom na susednom ostrvu i tvrđavom Arzo na narednom poluostrvu Luštici kao pomorski odbrambeni pojas Austrougarske carevine.

Vlaho Triković držći kafić na dedovini na Prevlaci — Vlaho Triković drži kafić na dedovini na Prevlaci

Kuća Vlahe Tripkovića je pet kilometara od same Prevlake, unutar kopna.

Kao dečak, dolazio je tu na plažu, nadomak žica i betonskih stubova koji su ograđivali deo pod kontrolom vojske.

„Znali smo doći na kupanje, ali znala nas je vojska i poterati, ako bi im dolazio neki starešina.“

Za vreme komunističke Jugoslavije, Jugoslovenska narodna armija je tu imala jedan od najsavremenijih poligona za ispitivanje artiljerijske municije i raketa protivvazdušne odbrane, kao i raketne baze, topove i optičke sisteme.

Danas je na mestu nekadašnje stražarske kućice još jedan kafić, a levo od staze počinje mala peskovita uvala, gde nekolicina turista uživa u poslednjim danima leta.

Društvo prijatelja dubrovačke starine, uz podršku Vlade Republike Hrvatske, započelo je projekat obnove tvrđave na poluostrvu Prevlaka, sa planom da se tu napravi muzej austrougarske mornarice, ali radovi traju već godinama.

Ispred ovog utvrđenja, koje belinom blešti na podnevnom suncu, srećem retke pecaroše i par Amerikanaca.

Par iz Amerike je prateći prirodne lepote iz Dubrovnika stigao do Rta Oštro — Par iz Amerike je, prateći prirodne lepote, iz Dubrovnika stigao do Rta Oštro

Ken i Džil su, kažu, tu slučajno došli iz Dubrovnika, prateći prirodne lepote za koje malo turista zna.

„Svi su vrlo prijatni i prijateljski nastrojeni, zabavno nam je da istražujemo grad i vidimo ovo ovde“, kaže ona.

Kada su čuli da je pred njima tvrđava iz perioda Austrougarske, baš kao i Mamula na obližnjem ostrvu koja se odatle vidi kao na dlanu, ona uz osmeh primećuje da je na „Balkanu dosta istorije“.

Od tvrđave uzbrdo vodi uži makadam kojim se ne može daleko stići kolima, već samo peške.

Napuštena plava kuća pored puta najdalja je tačka do koje sam u brdu stigla, kod nje se stiče utisak napuštenosti koji opisuje Vlaho Tripković.

Nedaleko odatle su, kaže, spomenik Česima koje su italijanski fašisti držali u logoru tokom Drugog svetskog rata i mučili glađu.

Područje oko spomenika korišćeno je kasnije kao heliodrom.

JNA će se odatle povući 1992. sa dubrovačkim korpusom posle sukoba sa hrvatskom vojskom, a takozvani Tehnički opitni centar prebaciće se u Lušticu, u Crnoj Gori.

Hrvatska je 1991. proglasila nezavisnost na osnovu održanog referenduma i početkom 1992. stekla međunarodno priznanje.

‘Crvuljak teritorije’ zagušen granicom

U povratku, razgovaram sa Vlahom koji je bio mornar 17 godina, ali se tog posla zasitio.

Na pitanje zar plovidba nije uzbudljiva jer se putuje svuda, uz osmeh odgovara: „To su samo zablude ljudi s kopna koji jedva znaju plivati, a kamoli šta drugo“.

Sredinom septembra, ispred njegovog kafića na improvizovanom peskovitom parkingu zatičem automobile sa tablicama različitih hrvatskih gradova, ali i beogradskim i hercegnovskim oznakama.

Najviše ih je sa dubrovačkim, ali su to delimično i iznajmljeni automobili koje stranci unajme za obilazak okoline.

Pokazuje mi da je granica njegovog imanja omeđena žicom iza koje je „bila vojarna“, što je hrvatska reč za kasarnu.

„Trenutno je država upisana na tome, a ovo gde sad stojimo je moja dedovina, tako da sam svoj na svome“, kaže pokazujući rukom.

Odmah dodaje da od kantine ne može da živi i da na seoskom imanju uzgaja masline, a prošle zime je sa klesarima radio na obnovi tvrđave.

Kao ugostitelj, teško opstaje i u špicu sezone, ali ne zbog toga što nema gostiju, već zbog nerešene infrastrukture ovog, kako kaže, „crvuljka teritorije“.

Kafić je otvorio 2017. i posla svake godine ima sve više, ali hranu ne priprema, osim kad mu se gosti unapred najave.

„U sedmom i osmom mesecu, mi smo ovde zagušeni granicom, kilometarske su kolone, meni je jedini izlaz morski put do (susednog mesta) Molunta.

„Sve više dolaze iz Crne Gore i Srbije, ovo je postalo hercegnovsko izletište, jer su tamo zakrčeni turizmom, a ovo je zadnji kutak netaknute prirode i izolacije.“

Dolaze i stranci kojima je dosta gužvi u Dubrovniku i Kotoru, dva velika lučka grada u koje pristaju prekookeanski kruzeri.

„Onog trenutka kad prvi mikser betona ovde prođe, koji mnogi sanjaju i o tome pričaju, ovaj mir je gotov“, očekuje Tripković.

Jedan od dva kafića na Prevlaci — Na Prevlaci može da se iznajmi bicikl i kajak

Urbanizaciju ne sprečava spor između dve države, već nerešeni imovinski odnosi između države i privatnih vlasnika, pojašnjava mi.

Već desetak godina, dva crnogorska i dva hrvatska policajca zajedno patroliraju.

„To im je neki performans, Crnogorci dođu brodom na rivu, naši dođu autom i popiju kafu, oni su obavili posao“, opisuje ovaj Hrvat.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Selo Vitaljina, pripada Konavlama, a bliže je Igalu

Sa Prevlake odlazim dublje u kopno čiji istočni deo pripada Crnoj Gori, a zapadni Hrvatskoj, gde je smeštena Vitaljina.

U ovom pustom i šarmantnom mediteranskom selu, u opštini Konavle, ukupno živi stotinak ljudi, od toga tek dvadesetak mlađih.

U zaseoku Donji kraj, ispred uredno sređene bašte i vrta sa cvećem, zatičem 70-godišnju Luciju Bratičević.

Ponosna je na baštu odakle bere povrće, sakuplja jaja – sve domaće.

U Vitaljini živi od rođenja, ovde se i udala i zasnovala porodicu, a sad je ponosna baka sedmoro unučića.

„Lep, čist vazduh, zdrava hrana, naša domaća, ne bih menjala ni za šta“, kaže i pokazuje na zelen i povrće.

Na pitanje o Prevlaci, oko koje se godinama spore političari, u dahu i kroz osmeh odgovara:

„Mi njih ne slušamo ništa, lažu i njihovi i naši, nijedan nije dobar.“

Miran seoski život meštana u ovoj pograničnoj oblasti poremetio je rat početkom devedesetih.

Već u jesen 1991. granate su padale na Dubrovnik, a u ovoj oblasti su počele borbe između crnogorskih i hrvatskih snaga.

Lucija je tada imala dete i tromesečnu bebu.

Pokazuje mi na obližnje brdo odakle su crnogorske snage pucale na njih, „jer su im bili prvi na udaru“.

„Mi smo morali pobeći, uzela sam sina u naručje i otišli smo nas četvoro i svekrva na dva-tri dana, a ostali godinu i po svuda po svetu – od Dubrovnika, do Istre“, kaže ona, dodajući da se naježi kad se seti jer nije znala šta je čeka.

Bujna vegetacija, ali slabo stanovnika u Vitaljini — Bujna vegetacija, ali malo stanovnika u Vitaljini

Pre i posle, u ovom kraju živelo se lepo, kaže.

Pošto im je Dubrovnik daleko, išli su u Herceg Novi u školu i na posao, do tamo im je trebalo dva i po sata.

Od Straduna, centralne dubrovačke ulice, deli ih skoro 50 kilometara, a od lekovitog blata u Igalu samo brdo i desetak minuta vožnje.

„Išli smo peške u Herceg Novi, ko je u to doba imao auto da ode, a do Dubrovnika je tri dana hoda“, kaže Lucija, uz osmeh.

Opisujući koliko im je bilo lepo u Jugoslaviji, navodi da su u to vreme „svi su pevali“, a sad da neko peva „rekli bi poludeo“.

I sad ide redovno u Crnu Goru, sestra joj živi u Igalu.

„Nas nije rastavio ni rat, ni niko.

„Ljudi se nisu delili, podele te političari, podeli te zla sreća.“

‘Boka znači usta, nije logično da jedna usna pripada tamo, druga ovamo’

Na drugoj strani, Prevlaka ima simbolički značaj za meštane Bokokotorskog zaliva, kaže Novljanin Milan Vajagić, član Udruženja boraca narodnooslobodilačkih ratova, kratko i predsednik opštine Herceg Novi.

„Iako je bila katastarski vezana za Cavtat kao opština Vitaljina, od 1850. kad je počela da se otkupljuje zemlja, to je stalno smatrano delom Boke.

„Posle Drugog svetskog rata je pripala Hrvatskoj, ali o tome niko nije vodio računa, jer je tamo bila vojska, a vojska je bila zajednička“, kaže Vajagić, koji se živo seća perioda zajedničke države kada su deca iz Vitaljine išla u školu u Herceg Novi.

Karta Boke Kotorske na šetalištu u Herceg Novom

Iz Herceg Novog pogled ne puca na pučinu, već na Njivice i Rt Kobilu iza kojih tek špicem izranja Rt Oštro, krajnji deo Prevlake i najjužnija tačna kopna Hrvatske.

Kada se šetajući rivom stigne do spomenika osnivaču grada Tvrtku Prvom Kotromaniću i zakorači ka zidinama i stepenicama Starog grada, Prevlaka se u daljini ukaže na moru.

„Ovo što vidite s ove strane, to je naše, s one strane je njihovo“, pokazuje mi Vajagić deo kopna na čijoj sredini je povučena međudržavna granica, zaklanjajući se od jakog sunca u hlad.

Sadašnji status Prevlake opisuje kao da „nije ni njihovo, ni naše“, ali iskustvo ga uči da se neće žuriti sa postizanjem dogovora.

Sredinom devedesetih, bio je član Radne grupe koja je prikupljala građu za arhive Herceg Novog i Kotora, u vreme kad je Momir Bulatović bio predsednik Crne Gore, ali ne zna šta se dogodilo sa prikupljenim materijalom kada je odnet u Beograd, gde je bilo sedište jugoslovenske vlade.

Smatra da Crna Gora polaže pravo na Prevlaku jer je Rt Oštro bio u nadležnosti Boke Kotorske, pre izgradnje tvrđava pre 170 godina.

„I na Rtu Oštro, i na Mamuli i na Arzi su bili svetionici radi bezbednosti plovidbe na moru, njih je održavala Lučka kapetanija Meljine ili Lučka kapetanija Kotor.

„Boka u prevodu znači usta, jedna usna pripada tamo, druga ovamo, to nije logično“, kaže Vajagić.

tabla — Tabla mađarskim vojnicima stradalim 1917. godine postavljena je na tvrđavi na Rtu Oštro

Šta kažu političari?

Za Hrvatsku bi moglo da bude sporno more, a za Crnu Goru granica i na moru i na kopnu.

Tokom zvanične posete Hrvatskoj početkom septembra 2023, predsednik Crne Gore Jakov Milatović je izjavio da će dve zemlje „sva otvorena bilateralna pitanja rešavati kroz dijalog, vodeći se principima prijateljstva, dobrosusedstva i strateškog partnerstva u NATO savezu“.

Ipak, nema napretka u procesu demarkacije granica između Crne Gore i Hrvatske, članice Evropske unije, navodi se u izveštaju Evropske komisije za 2022.

Hrvatski ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman je saopštio da želi da vidi rešavanje otvorenih pitanja koja, ocenjuje, nisu pomaknuta s mrtve tačke, a jedno od njih je razgraničenje na poluostrvu Prevlaka.

Radman je ponovio stav zvaničnog Zagreba da za kopneni deo granice postoji dogovor, ali da je otvoreno pitanje razgraničenja na moru.

Međutim, zajedničke komisije za razgraničenje nisu se sastajale osam godina, pisala je Radio Slobodna Evropa.

Pogled na crnogorska brda sa Prevlake i napuštena kuća

Ukoliko se Crna Gora i Hrvatska ne dogovore, rešavanje pitanja granice može biti povereno međunarodnim sudovima.

Ovo je samo jedna od spornih granica na Balkanu.

Status Kosova je sporno pitanje za Srbiju, ali i granice sa Bosnom i Hercegovinom na Drini oko Bajine Bašte i Zvornika, kao i sa Hrvatskom na Dunavu oko Šarengradske i Vukovarske Ade.

Dugo je trajao spor Slovenije i Hrvatske oko Piranskog zaliva, čime je Ljubljana uslovljavala Zagreb na putu ka Evropskoj uniji, a na kraju je rešen tek međunarodnom arbitražom.

Sveti Stefan, Crna Gora i turizam: Hotelsko ostrvo između legendi i istine

‘Ne ostavljati za sledeće generacije’

Stiče se utisak da se Hrvatska ne trudi previše da reši taj sukob, a kako će se tu odnositi biće politička odluka Zagreba, ocenjuje Janja Hojnik, prodekanka Pravnog fakulteta u Mariboru koja se bavi pravom Evropske unije.

„Ako Crna Gora ne popusti, Hrvatska bi mogla blokirati ulazak u EU“, navodi Hojnik u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Verovatno će Zagreb procenjivati u zavisnosti od toga kako će to uticati na njihov diplomatski ugled, dodaje profesorka, napominjući da Slovenija nije imala međunarodnu podršku kada je blokirala Hrvatsku zbog Piranskog zaliva.

Žao joj je što se Evropska komisija ne bavi više tim pitanjima, već tvrdi da su granice bilateralno pitanje, iako je jedan od uslova za ulazak države u EU da ima sređene granice.

„Važno je i za Šengen i druga pitanja prava EU, poput ribarstva.

„Konačno, ni ime države nije EU pitanje, pa je kod Makedonije znatno uticalo na njihov proces uključivanja. Granične sukobe treba rešiti, a ne ostavljati za sledeće generacije“, zaključuje profesorka.