„Putovanje kao način života, a ne kao pauza od svakodnevnice.“

Ovako pesnik Marko Tomaš opisuje Bekima Sejranovića, prijatelja i književnika, večito rastrzanog između Balkana i Skandinavije, koji je sopstvena emigrantska iskustva prenosio na papir.

„Voleo je mir, voleo je da u tišini posmatra okolinu i težio je spokoju i ravnoteži“, kaže Tomaš za BBC na srpskom.

Sejranović je za sebe govorio da je „lik razbacan između vremena i prostora koji pričama pokušava da da smisao postojanju“.

Pripovedanje u prvom licu iz vlastitog iskustva sa čime ljudi mogu da se poistovete i da mu poveruju upravo je jedan je od razloga njegove popularnosti na ovim prostorima, smatra Jelena Lalatović, književna kritičarka sa Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.

„Njegovi romani su jednostavno napisani i lako dopiru do šire publike“, objašnjava Lalatović.

Želeo je da ima mali brod i plovi Savom, putuje i čita, jer kada čita putuje, a kada putuje čita.

Građanin sveta, kako je Bekim Sejranović često sebe nazivao, umro je u 48. godini, 21. maja 2020.

Putem fjordova

Ovaj književnik rođen je u Brčkom, u Bosni i Hercegovini, 1972. godine.

Trinaest godina kasnije seli se u Rijeku gde završava pomorsku školu i upisuje Pomorski fakultet.

Časove o brodovima, čamcima i plovidbama menja za lekcije o pisanoj reči i južnoslovenskoj književnosti.

Međutim, rat na prostoru bivše Jugoslavije primorava ga da spakuje kofere i preseli se u državu fjordova – Norvešku.

„Krenula je mobilizacija muškaraca, a on je bio Bosanac koji živi u Hrvatskoj, ‘bio je primoran’ da emigrira“, priča Jun Kvarn, njegov prijatelj iz Norveške, za BBC na srpskom.

Sejranović studije nastavlja na Istorijsko-filozofskom fakultetu u glavnom gradu Norveške 1993.

„Imao sam u to vreme, kao profesor slavistike, nekoliko studenata izbeglica, uglavnom iz Bosne i Hercegovine, jer nije bilo redak slučaj da se upišu na slavistiku“, priseća se profesor Svan Monsland koji je Sejranoviću kasnije bio i mentor, za BBC na srpskom.

Kako se raspala Jugoslavija

Slovenija je 25. juna 1991. zvanično proglasila nezavisnost, sprovodeći tako odluku koja je doneta na referendumu u decembru 1990.

Jugoslovenska narodna armija (JNA) izvela je tenkove na puteve i ulice širom Slovenije, pokušala da pod kontrolu vrati granične prelaze i aerodrome na kojima su postavljene slovenačke zastave i natpisi „Republika Slovenija“.

Posle deset dana sporadičnih sukoba u kojima je stradalo oko 75 ljudi, a više od 300 je povređeno, JNA se povukla iz Slovenije.

U proleće 1991, na području Like izbili su sukobi između lokalnih Srba i hrvatske policije, a prvi veći oružani okršaj desio se na Plitvičkim jezerima, na Usrks, 31. marta te godine.

Pobunjeni Srbi tvrdili su da se ne osećaju bezbedno u referendumskoj atmosferi u kojoj je Hrvatska glasala o izdvajanju iz Socijalističke Federalne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Vlasti u Zagrebu tvrdile da žele da uspostave red i kontrolu na teritoriji celokupne Hrvatske.

Događaji su bili uvod u oružani sukob tokom kojeg se u narednim godinama Jugoslavija raspala u krvavom ratu.

Najviše žrtava građanski rat u Jugoslaviji odneo je u Bosni i Hercegovini – oko 100.000, raseljeno je 2,2 miliona ljudi, a konflikt je okončan Dejtonskim sporazumom 1995.

Bosanac, Hrvat, Jugosloven, Skandinavac

Uz sitne prekide, Sejranović je više od dve decenije živeo u Norveškoj.

Brzo se prilagodio i uklopio u tamošnji način života, kaže Kvarn.

„Zavoleo je skijanje i prirodu, aktivnosti karakteristične za nas, ali se uprkos tome nikada nije osećao kao kod kuće“, dodaje on.

Taj osećaj nepripadanja posledica je razvoda roditelja koji su ga napustili u detinjstvu i sa čim nikada nije mogao da se izbori, tvrdi Kvarn u čijem stanu je Sejranović nekoliko godina živeo.

„Nikada nije prestao da ih čeka, verovao je da će se pojaviti, zato se uvek osećao ‘odbačeno’ i brinuo je što ne može nigde da se skrasi“, kaže ovaj norveški prevodilac.

U poslednjoj objavljenoj knjizi Dnevnik jednog nomada sam Sejranović piše da se ne oseća dobro u Norveškoj i posle dve decenije.

„Stranac sam i u Sloveniji, i u Hrvatskoj i u Bosni ili bilo gde drugo na svetu – u večnom egzilu.“

Njegov odnos prema Bosni teško je opisati, kaže profesor Svan Monsland.

„Bio je Bosanac, Hrvat, Jugosloven, Skandinavac, ali se najslobodnije osećao u Rijeci“, dodaje ovaj profesor.

Marko Tomaš kaže da Sejranović nikada nije razumeo rat na prostoru bivše Jugoslavije.

„Kao ni ja, jer teško je shvatiti glupost i mržnju, pogotovu kad ste njen objekat“, dodaje ovaj slovenački pesnik.

Sejranović je bio protiv tadašnje propagande u Jugoslaviji kojom se širio nacionalizam, kritikovao je politiku, ali ga je više zanimao međusobni odnos među ljudima i pitanje identiteta, priča Jun Kvarn.

„Mislim da je ta Jugoslavija bila naš istorijski vrh, naše carstvo koje je kao i svako drugo propalo i raspalo se, a kad se nešto raspada, onda ne može biti bolje, bar ne odmah.

„Istina, nostalgičan sam, bio bih verovatno i da je pre bilo drugačije“, rekao je Bekim Sejranović za srpski Nedeljnik.

‘Ti znaš pisati’

Pisanje je za njega bio put samospoznaje i avantura, prirodan nastavak čitalačkog iskustva, kaže Marko Tomaš.

„To mu je bilo u krvi, njemu su rečenice prirodno ‘dolazile'“, misli njegov prijatelj Jun.

Ističe da Sejranović nije pisao da bi delovalo pametno, nego zato što je to voleo i čemu se posvećivao u potpunosti.

Da je bio prirodno nadareni pripovedač smatra i Tomaš.

„Bio je autentična pojava, iskren, nežan i surov prema sebi i prema svetu, a ljudi su ga cenili jer je velika retkost sresti nekoga ko vas ne laže.

„Malo je ljudi kod kojih je urođena ta sposobnost da pišu na način da čitalac ne oseti napor koji ulažete u pisanje teksta, da im se učini da im neko pripoveda priču u nekoj neformalnoj situaciji“, dodaje on.

Sejranovićev talenat za pisanje prepoznaje i profesor Monsland čitajući njegove pionirske radove.

„Pisani su u omladinskom stilu, na način koji se razlikuje od mojih shvatanja o književnosti.

„Ali, shvatio sam da ima nešto izuzetno u jeziku, pa sam mu rekao: ‘Piši! Ti znaš pisati!’ i na sreću je sledio moj izazov“, priseća se ovaj norveški profesor.

Prvo veliko delo kratke priče Fasung iz pera Bekima Sejranovića objavljeno je 2002. godine.

Usledili su i drugi romani: Nigdje, niotkuda, Ljepši kraj, Sandale, Tvoj sin Haklberi Fin i Dnevnik jednog nomada.

Za roman Nigdje niotkuda dobija i nagradu Meša Selimović – najprestižnije književno priznanje na Balkanu.

Knjige kao ogledalo života pisca

„Ima dosta mog života u mojim knjigama, a knjige opet utiču na moj život“, zapisao je Sejranović u delu Dnevnik jednog nomada, objavljenom tri godine pre smrti.

Predavao je jedno vreme norveški jezik strancima, koji su poput njega napustili domovinu, što je on preneo na papir, a publika je prepoznala taj njegov odnos prema ljudima koji nisu ni tamo ni ovde, objašnjava Jelena Lalatović.

„To su ljudi koji nemaju domovinu, izbačeni su iz vlastite orbite i počinju da se snalaze po svetu.

„U njegovim delima mnogi su videli priču sopstvene generacije“, dodaje književna kritičarka.

Na Balkanu zvezda, u Norveškoj na margini

Jun Kvarn prevodi dva Sejranovićeva romana na norveški, ali izdavačke kuće u početku ne pokazuju interesovanje za njihovim objavljivanjem, što je pisca jako pogodilo.

Vrata norveških knjižara otvara mu stipendija za pisce, koja se u ovoj državi često dodeljuje, dodaje Kvarn.

„Nije to bilo nešto propraćeno, bilo je nekoliko pozitivnih kritika, čak i na norveškoj nacionalnoj televiziji, ali to je sve bilo sitno.

„Na Balkanu je bio zvezda sa usponima i padovima, u Hrvatskoj je bio među deset najpopularnijih, a u Norveškoj to ide znatno teže, malo ljudi je čulo za njega“, priča ovaj Norvežanin.

Uspeh na Balkanu Sejranovića nije iznenađivao.

„Jezik koji pišem je moj, a ja ga zovem ‘naš’, dosta sam putovao po Balkanu i u svakom većem i ponekom manjem gradu imam prijatelje koje posećujem već decenijama.

„Čini se da uspeh uvek dođe onda kad ti se već živo j**e za to“, izjavio je ovaj bosanskohercegovački i norveški pisac za Nedeljnik.

‘Nije se pretvarao i uvek je bio iskren u svemu što radi’

Pored pisanja i prevođenja, imao je još jednu strast – žurke, a tamo je bilo alkohola i opijata, što se odražava na njegovo zdravlje u kasnijim godinama.

„Dosta je eksperimentisao sa opijatima, voleo da posećuje razne žurke i pijanke, to možeš kada imaš 30, ali kasnije postaje sve teže.

„Radiš dve nedelje, a onda tri dana provodiš po žurkama, to utiče na organizam, poigravaš se sa tim“, priča Jun Kvarn.

Iako su se po karakteru razlikovali, negovali su iskren prijateljski odnos.

„Bilo je zabavno u njegovom društvu, jer se radilo o obrazovanom, društvenom, maštovitom, elokventnom i prijatnom čoveku.

„Voleo je ljude, brinuo je o prijateljima i umeo je da im se posveti“, opisuje ga Jun.

Sejranović nije krio emocije, ali je umeo da se povuče u neki kutak i prepusti mračnim emocijama i mislima kada ga obuzme osećaj tuge, dodaje on.

„On se nikada nije pretvarao da bude nešto što nije i bio je u iskren u svemu što radi.“

Šta kažu oni ga čitaju?

Sejranovićevi intervjui i „surova sloboda i odvaženost u stavovima i razmišljanju“ za Predraga Đukanovića iz Beograda bili su okidač da počne sa čitanjem njegovih dela.

„Mislim da su tom slobodom protkane njegove knjige, a ona nije zagarantovana stvar, jer se iznova i iznova osvaja u samom čoveku, a Bekim je očito znao kako da joj ne dozvoli da pobegne“, kaže Đukanović.

Roman Tvoj sin Haklberi Fin uveo je Đukanovića u svet Sejranovićeve proze.

„Kao što slikar pokušava kičicom da dočara osećanje, tako Bekim uspeva da svakoj situaciji da ton i boju koji se rečima teško opisuju.

„Njegovi utisci su duboko prožeti sarkazmom, humorom i domišljatošću, kakvim sam ga zamišljao i van književnosti“, kaže ovaj Beograđanin.

Voleo je život i uživao je u njemu

Bekim Sejranović se tri puta razvodio i ima dve vanbračne ćerke, jednu u Norveškoj, a drugu u Sloveniji.

Između pisanja i pokušaja da se pronađe na nekom meridijanu, tražio je i način kako da bude pored njih, zbog čega je poslednje godine života proveo „na točkovima“, priča njegov prijatelj i cimer iz Norveške.

„Pokušavao je da uskladi život u Norveškoj, gde je radio da bi zaradio, i želju da provodi vreme u Ljubljani, pored ćerke, ali je to bilo teško uklopiti“, navodi Jun Kvarn.

Zbog turbulentnog načina života koji je vodio, Sejranović je osećao da će umreti mlad, a zbog mentalnih rascepa boravio je jedno vreme i u bolnici za mentalno zdravlje, priseća se Kvarn.

„Možda neću biti toliko star, ali sam uradio i ostavio nešto za sobom umeo je da kaže“, dodaje.

Ali, uspeo je da stane „na noge“, da se izvuče i posveti poslu.

„Živeo je u Banja Luci, redovno je posećivao ćerku u Sloveniji, što mu je jako bilo važno i bio je srećan na profesionalnom nivou“, priča ovaj Norvežanin.

Poslednji put stari prijatelji su se videli u oktobru 2019. godine u Beogradu.

Izgledao je dobro.

Nekoliko meseci kasnije, vest o smrti prijatelja i kolege čuo je na terasi, istoj onoj na kojoj je Sejranović pušio i pisao satima.

„On je neko ko je zaista voleo život i uživao u njemu“, dodaje njegov prijatelj.

Možda vam ovaj video bude zanimljiv