Čitajući „Proljeće Ivana Galeba“ kao lektiru, generacije učenika u Jugoslaviji dugo su se mučile sa upečatljivom imaginacijom i složenim psihološkim stanjima koja su obeležila pripovedanje Vladana Desnice, književnika koji je pisao mudro i govorio polako.

Pred početak rata i raspada Jugoslavije 1990-ih, njegovo remek-delo izbačeno je iz obaveznog školskog programa bivših jugoslovenskih republika i nikada nije vraćeno.

Čini se da su morale da prođu decenije kako bi se shvatila originalnost koji je delima doneo i ostavio ovaj književnik srpskog porekla, koji se rodio i živeo u Hrvatskoj.

Kada bi ga pitali da li je srpski ili hrvatski pisac, odgovarao je da je jugoslovenski.

„Njegov angažman u književnosti nije ‘ideološki’ nego ‘humanistički’. On nije pisao lepu književnost, nego je verovao u onakvu književnost koja će pomoći čoveku da bude više to što treba da bude – čovek“, kaže Vladan Bajčeta, naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, za BBC na srpskom.

Književnost u krvi

Vladan Desnica je rođen u Zadru 17. septembra 1905. godine.

Otac mu je bio iz ugledne srpske porodice koja je imala važnu ulogu u kulturnom i političkom životu Dalmacije 19. i 20. veka, dok je majka bila hrvatskog porekla iz Boke kotorske u Crnoj Gori.

Za razliku od mnogih pisaca tog vremena koji su odrastali u siromaštvu, Desnica se razvijao u uglednoj porodici intelektualaca.

Jednom prilikom je i sam pisao o tome:

„Literatura, istorija i filozofija, ali u prvom redu literatura, nekako je bilo ‘in patrimonio’ kod mene u porodici, i od najranijih sam godina na to upućen. Bila je uobičajena tema razgovora za porodičnom večerom.“

Studirao je pravo i filozofiju u Zagrebu i Parizu, a po završetku studija 1930. godine, zaposlio se u očevoj advokatskoj kancelariji u Zadru.

Uređivao je i časopis „Magazin severne Dalmacije“ koji je izlazio jedanput godišnje.

Posle Drugog svetskog rata odlazi u Zagreb, gde je radio kao šef pravnog odseka Ministarstva finansija, sve do 1950. godine kada izlazi njegov prvi roman „Zimsko ljetovanje“.

„Tata je tada dao ostavku, što je bilo nezamislivo u to vreme“, kaže njegova ćerka Nataša Desnica Žerjavić za BBC na srpskom.

„Imao je osećaj da ima još toliko toga da napiše i kaže, i nije mogao više da radi danju i piše noću. Mi smo se čudili kako je mama to podnela i imala hrabrosti, jer su imali nas četvoro.

„Međutim, kasnije smo saznali da je upravo mama uticala na tu njegovu odluku. Ona mu je bila najveća podrška da stvara ono za šta je rođen.“

Muzika od književnosti

„Zimsko ljetovanje“ je prvi roman posle Drugog svetskog rata koji je raskinuo sa poetikom socijalističkog realizma.

„Kako se pojavio u književnosti, bio je prst u oku onima koji su smatrali da su oni pozvani da pišu partizanske vesterne, gde se zna ko su dobri, a ko loši momci.

„Desnica je otišao u dalmatinsko zaleđe, u selo, i bavio se izbeglicama iz grada. Zapravo, pisao je o ljudima koji su došli u negostoljubivu sredinu“, kaže Vladan Bajčeta.

On smatra da je „Zimsko ljetovanje“ roman prekretnica u odnosu na ono o čemu se pisalo između 1945. i 1950. godine i „to je tačka u književnosti kada se stvari menjaju“.

Njegov drugi roman „Proljeća Ivana Galeba“, objavljen 1957. koji je Desnica pisao više od dvadeset godina, bio je kulminacija njegovih stvaralačkih mogućnosti i jedno od najboljih književnih dela u posleratnoj Jugoslaviji, smatra Bajčeta.

Srž romana su prisećanja glavnog lika Ivana Galeba, muzičara, za vreme njegovog boravka u bolnici između dva proleća.

U ovoj autoanalizi pisac iznosi čitav život glavnog junaka, od detinjstva do boravka u bolnici.

„To je jedna muzika od književnosti. Delo u kojem nema estetski mrtvih mesta. Tu je svaka rečenica pročitana po deset, dvadeset puta“, kaže Bajčeta koji je velikom piscu posvetio monografiju „Non omnis moriar: o poeziji i smrti u opusu Vladana Desnice„.

Trenutno priređuje i Desničina sabrana dela, komplet od devet knjiga, u izdanju Narodne biblioteke Srbije, koja će obuhvatiti i neobjavljena dela iz piščeve ostavštine.

„Ove godine su izdate prve tri knjige na ćirilici, a na 120. godišnjicu piščevog rođenja 2025. godine mogli bismo da dovršimo ceo projekat“, smatra Bajčeta.

U Narodnoj biblioteci Srbije, 2021. godine održan je koncert „Muzika Ivana Galeba“.

Kamerna, klasična muzika za klavir, violinu, solo-pesme za sopran, mecosopran i tenor, komadi su napisani u romantičarskom stilu, na italijanskom i na srpsko-hrvatskom jeziku.

Tu je muziku, što su je iz zaostavštine dali potomci, komponovao sam Vladan Desnica, nazvavši je po vlastitom najpoznatijem liku.

„Igra proljeća i smrti“

„Proljeća Ivana Galeba“ oživelo na sceni Teatra VeRRdi iz Zadra.

Juraj Aras, glumac Pozorišta lutaka Zadar i producent ovog teatra, postavio je monolog „Desnica: Igra proljeća i smrti“ na pozornicu 2015. godine.

Godinu dana kasnije, predstava je izvedena u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

„Na stvaralaštvo Vladana Desnice neretko se gledalo sa aspekta njegove nacionalnosti.

„Čak i desno orijentisan deo stanovništva ovog književnika smatra hrvatskim piscem, iako je Srbin. A mali broj ljudi pokušava da dokaže njegovu vezu sa četnicima, i to naučnim radom“, kaže Aras za BBc na srpskom.

Dok u njegovom rodnom Zadru postoji Ulica Vladana Desnice, u Beogradu je pre dve godine preimenovana Lošinjska ulica, koja je nosila ime po hrvatskom ostrvu, i danas se zove po piscu.

Međutim, na rodnoj kući pisca u hrvatskom primorskom gradu ne postoji mermerna ploča koja bi ukazala da je tu živeo.

Posle premijere predstave 2015. godine, Juraj Aras je izveo performans postavljanja plastične ploče koja je na toj kući stajala dva meseca.

Kada su je komunalni redari skinuli, gradske vlasti su obećale da postaviti pravu mermernu ploču, ali do danas to nije učinjeno.

Bogato nasledstvo u Kuli Stojana Jankovića

Islam Grčki je selo nadomak Zadra u koje se Vladan Desnica povlačio kako bi stvarao i pisao.

Malo mesto od nekoliko stotina stanovnika, nekadašnje osmansko utvrđenje, pored koga se nalazi i Islam Latinski.

Do 18. veka sve je to bio Islam, a onda je podeljen na deo sela u kojem živi pravoslavno i deo sa stanovništvom katoličke veroispovesti.

Tu je i i pravoslavna crkva Svetog Georgija iz 1675. godine u kojoj je pisac sahranjen, kao i Kula Stojana Jankovića u kojoj je proveo detinjstvo.

Po ženskoj liniji, Desnica je bio potomak jednog od najvećih junaka tih krajeva, Stojana Jankovića, vođe kotarskih uskoka u 17. veku.

A kula, zapravo porodična kuća familije Janković – Desnica, spaljena je tokom rata u Hrvatskoj 1991-1995. godine.

„Posle akcije hrvatske vojske Oluja, odnosili su kamen, skidali vrata i prozore sa ovog kulturnog dobra. Međutim, knjige i ostale dragocenosti su spašene tokom rata“, priča Nataša Desnica Žerjavić, penzionisana profesorka fonetike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

Vredna dela sačuvao je Milorad Savić, koji je bio kustos i osnivač muzeju u Benkovcu.

On je pre masleničke akcije došao kamionom i pokupio knjige i kolekciju ikona koje je preneo u kaštel u Benkovcu.

„Ikone su prenete potom u muzej Patrijaršije u Beogradu, a knjige je gospodin Savić čuvao u sanducima za municiju u sopstvenom podrumu“, kaže Žerjavić.

Imovina je iz Srbije vraćena porodici 2015. godine, kada je preneta u prostorije konzervatorskog zavoda u Šibeniku, odakle se danas postepeno prenosi u Kulu Stojana Jankovića, koja je osim porodične kuće i muzej.

Na tom mestu se već trinaestu godinu zaredom održava tradicionalna letnja kulturna manifestacija „Dani Kule“.

„Pokušavamo da preuredimo ovaj prostor i predstavimo kako je tata živeo u detinjstvu, a kako u Zagrebu“, kaže Desnica Žerjavić.

Na drugom spratu se uređuje biblioteka i njegova radna soba, identična onoj u Zagrebu.

Ispod terase kule, u staroj kuhinji koju je Vladan Desnica uredio kao muzejsku prostoriju, izloženi su predmeti i posuđe ovog kraja u vreme piščevog detinjstva, ali i predmeti iz doba Venecijanske Republike, kao i tokom dominacije Turaka.

Dok je živeo u Zagrebu, u Islam Grčki je dolazio kako bi promišljao, posmatrao ljude, gradio ideje.

Kada bi imao već celu knjigu u glavi, napisao bi je za nekoliko dana.

Knjiga nastaje dalje od pisaćeg stola

U radijskom intervju 1961. godine, novinar Radio Beograda Nikola Drenovac pitao je Desnicu kako se probijao kao mlad pisac.

Iako je do tada Desnica već napisao već nekoliko romana, zbirku pripovetki, psihološku dramu, našalio se na račun književnih kritičara.

„Ja nikada nisam bio mlad pisac, a probijao se nisam nikako, verovatno zato što se tako nešto treba naučiti dok si mlad.

„Kada sam objavio prve ozbiljne književne radove, kritičari su konstatovali da sam zreo i formiran pisac.

„No ipak, svaki moj novi rad, dobijao je časni naziv – prvenac. Ja sam vam u neku ruku specijalista za prvence, kao da je to moj neki književni rod.

„Tako ja imam svoj romansijerski prvenac, svoj stihovni prvenac, svoj novelistički prvenac, svoj dramski prvenac i tako dalje. A to sa sobom povlači, da svako može da mi daje savete, lekcije i upute. To vam je kao neka tragična fatalnost„, odgovorio je Desnica.

Pisao je i poeziju, ali kako je i sam govorio to je bila sporedna branša.

Objavio je oko trideset pesama koje su po njegovim rečima bile samo skica ili polazna tačka za veću razredu i dublju analizu nekog značajnijeg dela.

Mnogi njegovi stihovi ušli su u poslednja poglavlja Ivana Galeba.

Niko od njegovih naslednika nije se usudio da piše dok je Desnica bio živ.

„Tata je bio veliki pisac, tako da niko od nas nije želeo da bude srednji pisac. Mi smo nosili taj teret njegove veličine“, kaže Nataša Desnica Žerjavić.

Jedino njegova najstarija ćerka Olga Škarić danas u svojoj osmoj deceniji piše beletristiku.

Njegov sin, pokojni Uroš Desnica, u jednom tekstu je opisao očevu tehniku pisanja.

„Pripremna faza nastajala je u vrlo dugim i često samotnim šetnjama. Teško je reći koliko dugo je za pojedini tekst trajala ova faza, ali mislim vrlo dugo, mesecima. pa i godinama.

„Zatim bi pisanje prve verzije te ‘jedinice’ (novele, pesme ili jednog poglavlja romana) nastajalo u jednom dahu, praktički bez prekida, spavanja, pa uglavnom bez jela, uz bezbrojne kafe i još brojnije cigarete.

„Nastavak procesa, u završni proizvod ili takozvano brušenje, trajalo je jako dugo, pa i s višemesečnim, nekad i višegodišnjim odlaganjima, sve dok ne bi bio potpuno zadovoljan učinjenim.

„Onda bi Vladan sam kucao na pisaćoj mašini ili diktirao tipkačici tekst iz glave. Vrlo često je ta tipkačica bila njegova supruga Ksenija.“

Njegova ćerka Nataša kaže da se dešavalo da na pojedinim promocijama Desničinih dela moderator počne da čita neku rečenicu, ali bi ga pisac prekinuo i nastavio da izgovara iz glave.

Znao je sva svoja dela napamet, dodaje.

Srpski i hrvatski pisac

U novim čitankama za osnovnu školu u Hrvatskoj, u kojima se srpski jezik uči kao izborni predmet, ne postoji nijedan tekst Vladana Desnice.

„U starim čitankama za osmi razred u programu je bila pripovetka Posjeta. To je bio udžbenik koji je izdala Prosveta u Zagrebu, iz 1998. godine“, kaže za BBC na srpskom nastavnica Radmila Kuga iz osnovne škole u Donjem Lapcu u Lici.

Međutim, kako kaže, nastavnici imaju slobodu da biraju pisce i pesnike i koji nisu u nastavnom programu.

„Ja sa decom svake godine obrađujem neku njegovu pripovetku. Uglavnom to radimo u septembru, na godišnjicu njegovog rođendana, kada se i održavaju Desničini susreti.

„Imamo i plakat u učionici posvećen Vladanu Desnici“, kaže Kuga.

Smatra da ovaj pisac pripada srpskoj književnosti zbog toga što je srpskog porekla, ali i hrvatskoj, jer je stvarao u Hrvatskoj.

Ovom književniku često je postavljano pitanje da li se oseća kao hrvatski ili kao srpski pisac.

Postoji korespondencija iz 1961. godine između njega i Matice Hrvatske, kada mu se nadležni obraćaju sa ovim pitanjem i molbom da se izjasni da li je hrvatski ili srpski pisac.

Tada se pokretala edicija Hrvatske književnosti u 120 knjiga.

Međutim, ostao je dosledan rekavši da se smatra jugoslovenskim piscem.

Ali, ako ta kategorija ne postoji, kako je rekao, onda nema razloga da se njegova knjiga nađe u toj ediciji.

Njegova knjiga je ipak objavljena.

Desničini susreti i nagrada za pisce

Neposredno pred krvavi rat i raspad Jugoslavije, u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj, 1989. godine je na predlog Odbora Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti za koordinaciju proučavanja istorije i kulture srpskog naroda, utemeljen je program naučnih istraživanja Desničini susreti.

Svake godine se na rođendan Vladana Desnice održava manifestacija Desničini susreti.

U Beogradu su prvi put su održani su 2016. godine, a u Hrvatskoj su oni tradicionalni.

Narodna biblioteka Srbije, izdavač Desničinih sabranih dela, 2021. godine ustanovila je i nagradu za pisce koja nosi piščevo ime.

Prvi laureat bio je Dejan Aleksić za roman „Petlja“, dok je prošle godine nagrada za najbolji roman godine uručena Goranu Petroviću za roman „Ikonostas“.

To je jedina nagrada u Srbiji koju piscu dodeljuju pisci.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.