Balkan i Madlen Olbrajt: Kakav trag je nekadašnja američka državna sekretarka ostavila u bivšoj Jugoslaviji

Madlen Olbrajt, češka imigrantkinja koja je postala prva državna sekretarka u istoriji SAD, umrla je od raka u 84. godini.

Dugogodišnja veteranka u spoljnoj politici, Olbrajt je postala američka državna sekretarka 1997. godine dok je predsednik bio Bil Klinton.

Za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999, Olbrajt je bila na ovoj funkciji, ali to je samo jedan deo preplitanja njenog karijernog i životnog puta sa Balkanom.

Zbog političkog angažovanja tokom ratova na području bivše Jugoslavije, na Balkanu su je jedni slavili, a drugi oštro kritikovali.

Bila je prva izaslanica Klintonove administracije koja je posetila opkoljeno Sarajevo 1994. godine, a u Prištini je dobila spomenik – u znak zahvalnosti za „slobodu“ Kosova.

• Kolin Pauel – „Pustinjska oluja“, sukob sa Madlen Olbrajt zbog Bosne i mrlja u Iraku
• Donald Ramsfeld: Odlazak arhitekte rata u Iraku
• Šta Beograd znači Kristoferu Hilu, a šta njegov dolazak znači za Balkan

„Najponosnija sam na ono što smo uradili za Kosovo“

Bila je važna učesnica mirovne konferencije u Rambujeu 1999. godine, koja se smatra poslednjim diplomatskim pokušajem zaustavljanja oružanih sukoba na Kosovu.

Krah tih pregovora jugoslovenske i albanske delegacije bio je uvod u bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije.

„Kad me ljudi pitaju na šta sam najponosnija od onoga što sam uradila, to je Kosovo.

„Smatrala sam da ne možemo stajati po strani, to je u velikoj meri bio genocid“, izjavila je za BBC emisiju „Svedoci istorije“.

Dve godine po imenovanju za američku državnu sekretarku, Olbrajt je glasno zagovarala bombardovanje i velike napore je uložila da natera Klintonovu administraciju da interveniše kako bi, govorila je, zaustavila etničko čišćenje na Kosovu koje sprovodi srpski režim Slobodana Miloševića.

Neki kritičari su potom NATO bombardovanje nazvali „rat Madlen Olbrajt“.

Smatrala je da se tokom rata u Bosni predugo čekalo na reakciju Zapada, zato 1999. nije želela da ponovi istu grešku.

„Nećemo stajati po strani i gledati šta srpske vlasti rade na Kosovu, kada više ne mogu da se izvuku zbog onoga što su uradili u Bosni“, rekla je tada.

Amerika i NATO bili su na meti oštrih kritika dela svetske javnosti zbog značajnog broja civilnih žrtava u bombardovanju, sprovedenom bez odobrenja Ujedinjenih nacija i uz energično protivljenje Kine i Rusije.

Onda se desio napad na simbol kineskog suvereniteta u srcu Balkana.

Za BBC je ispričala kako joj je zamenik rekao „da sedne“, jer ima nešto da joj saopšti.

„Pitala sam ga šta je s tobom?

„On kaže – ‘sedi, bombardovali smo kinesku ambasadu greškom'“.

Troje novinara je poginulo u tom napadu u noći 7. maja 1999. godine.

Tokom 78 dana, bombardovani su vojni ciljevi, kasarne, postrojenja, ali i civilni objekti – bolnice, fabrike, mostovi, pruge, ostala infrastruktura, medijske kuće i predajnici, skladišta energenata.

Preciznih i zvaničnih podataka o broju žrtava u Jugoslaviji nema ni 23 godine posle bombardovanja – procene se kreću od nekoliko stotina, do nekoliko hiljada stradalih.

„Ovo nije moj rat, ovo je rat za američke vrednosti“

Već u to vreme, tokom bombardovanja SRJ, Olbrajt je odbacila tvrdnje dela američke, ali i svetske javnosti da je „jastreb“ Klintonove administracije i istakla da to nije njen lični rat.

U aprilu 1999, Vašington post objavio je tekst u kojem se navodi izjava izvora tog lista iz Bele kuće da je spoljna politika Olbrajt bila obeležena njenim poreklom i činjenicom da je kao dete iz ratom razorene Čehoslovačke dva puta bila u izbeglištvu – jedan period provela je i u Beogradu uoči Drugog svetskog rata.

„Ovo nije moj rat, ovo je rat za američke vrednosti“, rekla je Olbrajt u aprilu 1999. u emisiji Larija Kinga, novinara televizije CNN.

„Znam da je bilo dosta reči o mojoj prošlosti.

Ali verujem da svaki Amerikanac koji ima privilegiju da živi u ovoj zemlji razume koliko je važno da borimo za naše vrednosti i da ne dozvolimo etničko čišćenje“.

To što je na Blakanu živela kao dete omogućilo joj je da razume jezik i poseti brojna mesta na koja će se vratiti kao američki diplomata više od pola veka kasnije.

„Ne mogu vam opisati kako je bilo doći tamo i sedeti iza table sa natpisom Sjedinjene Američke Države.

„Volela sam to, stvarno jesam, mogla sam da budem državna sekretarka zauvek“, ispričala je za BBC emisiju „Svedoci istorije“.

Susreti sa Miloševićem

U više navrata se Olbrajt srela sa Slobodanom Miloševićem, koga je opisivala kao hipernacionalistu koji je odlučio „da se otarasi ljudi koji su bili drugačiji od srpske verzije nacionalizma“.

Ostavio je snažan utisak na nju.

„Izgledao je kao da za sebe misli da je šarmantan, pametan, veoma siguran u sebe i vrlo elegantan čovek.

„S druge strane, ono što je radio bilo je veoma daleko od elegancije“, ispričala je za BBC.

„Nemoguće je, za Amerikance pogotovo, da se rukuju bez osmeha, kad sam ga videla u Beogradu bila sam rešena da se ne nasmejem.

„Bilo je mnogo kamera oko nas i videla sam sebe na slikama vrlo namrgođenu“.

Susreti sa čovekom koga je smatrala odgovornim za mnoge zločine, što će se kasnije naći i u optužnicama Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u Jugoslaviji, izazivali su u njoj „užasan osećaj“.

„Sedeli smo u sobi sa lepim nameštajem, on u italijanskom odelu, ne mogu vam opisati koliko me je to ledilo“, opisala je.

Bombardovanj Jugoslavije

Bombardovanje Savezne republike Jugoslavije počelo je 24. marta 1999. godine.

Povod za vojnu intervenciju NATO saveza bio je progon Albanaca na Kosovu koji su sprovodile bezbednosne snage Srbije.

Ipak, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nije izdao dozvolu za vojnu intervenciju.

Bombardovanje je trajalo 78 dana. U napadima je poginulo 1.008 pripadnika bezbednosnih snaga, a ukupan broj civilnih žrtava se do danas ne zna.

Nevladina organizacija Hjuman rajts voč, koja se bavi ljudskim pravima, navodi da je poginulo između 489 i 527 civila.

Poslednje bombe na Srbije su pale 10. juna 1999, a pričinjena je ogromna materijalna šteta.

Masakr u Vukovaru

Jedno od najranijih suočavanja sa zločinima na Balkanu Madlen Olbrajt je imala 1991. kada je posetila okolinu Vukovara u Hrvatskoj.

„Vidite frižidere i hladnjače u kojima su tela, veoma je čudno bilo hodati po poljima gde znate da su ljudi sahranjeni.

„Užas“, ispričala je.

Ovaj hrvatski grad bio je poprište jednog od najsurovijih sukoba u ratu, gde su snage Jugoslovenske narodne armije i srpskih formacija mesecima okruživale grad, njegove stanovnike i hrvatske snage.

Posebno ju je šokiralo, kaže, to se to sve događalo pored puta, ne u nekim udaljenim mestima „gde niko ne bi znao“.

Počasna građanka Sarajeva

Olbrajt je ostavila snažan pečat i u Bosni i Hercegovini.

Za izuzetne zasluge u pružanju podrške u borbi za odbranu garda i razvijanju odnosa među ljudima različitih nacija, vera i kultura, proglašena je 2008. godine počasnom građankom Sarajeva.

Tokom prve posete Sarajevu 1994, parafrazirajući predsednika Džona Kenedija u podeljenom Berlinu 1961, izjavila je:

„Ja sam Sarajka“, kao odgovor na tadašnju polemiku o mogućoj podeli grada, prenosi Avaz.

Isto je ponovila na istom mestu i dve godine kasnije, posle reintegracije sarajevskih opština, u martu 1996, poručivši kako je naročito uzbuđena zbog činjenice da se ono što su neki tada nazivali samo njenom vizijom u ponovnom ujedinjenju grada, obistinilo.

„Bila sila slobode“

Nekadašnji američki predsednik Barak Obama ju je 2012. odlikovao Predsedničkom medaljom slobode – najvišom nagradom dostupnom civilu – za njen rad na Balkanu.

Njenu smrt od raka potvrdio je portparol Stejt departmenta.

Među onima koji su joj odali počast posle objave njene smrti bio je i sadašnji generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, koji je rekao da je Olbrajt „bila sila slobode“.

Bivši američki predsednik Džordž Buš rekao je da je Olbrajt „iz sopstvene sudbine shvatila važnost slobodnih društava za mir u svetu“.

Britanska ministarka spoljnih poslova Liz Trus napisala je na Tviteru da svet „treba da stoji iza“ vrednosti Madlen Olbrajt „više nego ikad“.

Madlen Olbrajt je iz Evrope sa porodicom otišla u Sjedinjene Države 1948. godine, kada je njena porodica podnela zahtev za politički azil, tvrdeći da nisu u mogućnosti da se vrate kući kao protivnici komunističkog režima u rodnoj Čehoslovačkoj.

Državljanka SAD je postala 1957. godine.

Radila je u Beloj kući tokom mandata predsednika Džimija Kartera, a kasnije kao savetnica za spoljnu politiku mnogih potpredsedničkih i predsedničkih kandidata.

Ubrzo pošto je Bil Klinton inaugurisan 1993. godine, imenovana je za ambasadora pri Ujedinjenim nacijama – njen prvi diplomatski položaj.

Postala je prva žena na mestu američkog državnog sekretara 1997. godine.

Ko je bila Madlen Olbrajt?

Rođena je 15. maja 1937. godine u Pragu, u tadašnjoj Čehoslovačkoj pod imenom Marija Jana Korbelova.

Bila je ćerka čehoslovačkog diplomate Jozefa Korbela koji je u vreme kada se ona rodila bio češki izaslanik u Beogradu.

U tom periodu, njeni roditelji Jozef i Ana najviše su se družili sa Vladimirom Ribnikarom, izdavačem lista „Politike“, čija je supruga Jara bila Čehinja, prenosi Nedeljnik iz njene autobiografije.

Kada je nacistička Nemačka okupirala Čehoslovačku 1939. godine, Korbel je sa porodicom pobegao u London i nastavio da radi za češku vladu u egzilu dok je radio emisije na BBC-ju.

Tokom Drugog svetskog rata Madlen Olbrajt je jedno vreme bila u izbeglištvu u Srbiji o čemu je i sama govorila.

Porodica ju je zvala Madla, a zatim Madlenka.

Kada je dobila američko državljanstvo pedesetih godina prošlog veka sebe je opisala kao „potpuno američku Medi“.

Posle rata, Jozef Korbel se vratio u Čehoslovačku, a kasnije je postao delegat UN da bi pomogao u posredovanju između Pakistana i Indije u Kašmiru.

Ali kako je komunizam zavladao njegovom rodnom zemljom, Korbel se ponovo plašio za bezbednost porodice.

Uspešno je podneo zahtev za politički azil za njega, njegovu ženu i njihovo troje dece u SAD – gde je dobio stipendiju za predavanje politike u Denveru u Koloradu.

Tek mnogo godina kasnije, krajem 1990-ih, Olbrajtova je saznala koliko je bio ranjiv položaj njene porodice u Evropi.

List Vašington post otkrio je da je više desetina njenih rođaka, među kojima tri bake i dede, ubijeno tokom Holokausta zbog toga što su bili Jevreji.

U vreme kada se Olbrajt preselila u SAD, sa 11 godina, već je živela u nekoliko zemalja i govorila je četiri jezika.

U memoarima se prisetila kako se borila da se uklopi sa drugim američkim tinejdžerima uz strogo vaspitanje njenih roditelja.

Posle srednje škole, stipendija joj je omogućila da studira političke nauke na Velsliju, privatnom ženskom univerzitetu u Masačusetsu koji će kasnije pohađati i Hilari Klinton.

U to vreme Olbrajt se prvi put zainteresovala za politiku i upoznala budućeg muža, Džozefa Medila Patersona Olbrajta, iz poznate američke izdavačke porodice.

Radio je kao mladi reporter dok je ona kao pripravnica radila u novinama Denver Post.

Posle nekoliko nedelja su se verili.

Pošto je ona diplomirala, par se venčao i zasnovao porodicu.

Najpre su dobili bliznakinje, Alis i En, 1960. godine, a sedam godina kasnije rodila se treća ćerka – Ketrin.

Prvi politički koraci

Džozef je nastavio da se bavi karijerom dok je njegova supruga učila ruski i usavršavala studije međunarodnih odnosa u slobodno vreme, prvo u Džordžtaunu, a zatim na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Kasnih 1960-ih, kada se porodica vratila u Vašington, Olbrajt se prvi put direktno uključila u politiku.

Blisko je sarađivala sa senatorom Mejna Edom Muskijem i pomagala mu je u prikupljanju sredstava za predsedničku kandidaturu.

Doktorirala je 1975. godine.

Nekoliko godina kasnije prvi posao u vladi ponudio joj je Zbignjev Bžežinski, njen bivši univerzitetski profesor sa Univerziteta Kolumbija.

Američki predsednik Džimi Karter ga je imenovao za savetnika za nacionalnu bezbednost i želeo je da mu njegov bivši učenik pomogne u vezi sa Kongresom.

Kada je Ronald Regan pobedio demokrate i preuzeo vlast, Olbrajt je prešla u neprofitne organizacije.

U to vreme, njen muž je iznenada zatražio razvod, posle 23 godine braka.

Madlen Olbrajt postaje profesorka međunarodnih poslova u Džordžtaunu.

Kao profesorka, studente je terala da igraju uloge u spoljnopolitičkim situacijama.

Studentkinjama je davala u uloge u kojima u stvarnom životu dominiraju muškarci, podučavajući ih važnosti da govore i prekidaju kako bi se njihov glas čuo.

„Moji časovi su možda bili malo burni“, napisala je u memoarima.

„Ali žene su naučile, a muškarci su se navikli“.

Uporedo sa profesorskom karijerom, nastavila je da se bavi politikom.

Njena kuća u Džordžiji postala je društveno središte i mesto za političke sastanke, a Olbrajt je bila spoljnopolitički savetnik u predsedničkim kampanjama Voltera Mondejla i Majkla Dukakisa.

Četrnaest odela i suknja

Kada je Bil Klinton izabran za predsednika SAD 1992. godine, prvo je zamolio Madlen Olbrajt da pomogne u tranziciji njegove administracije pre nego što joj je ponudio ulogu ambasadora u Ujedinjenim nacijama.

U to vreme, Olbrajt je bila jedina žena među 15 predstavnika u američkom Savetu za nacionalnu bezbednost.

Njihov prvi susret opisala je kao 14 odela i suknju u sobi.

U to vreme, kao ambasador, Olbrajt je doživela ono što je nazvala „najdubljim žalom“ u karijeri – neuspeh međunarodne zajednice da zaustavi genocid u Ruandi.

Pravljenje istorije

Pošto je osvojio drugi mandat, Klinton je predložio Olbrajt za državnu sekretarku.

„Kada se moje ime pojavilo u vezi sa imenovanjem za državnog sekretara, neko je mogao da pomisli da sam vanzemaljac“, rekla je ona listu Gardijan 2018.

„Ljudi su zapravo govorili: ‘Arapi neće imati posla sa ženom’.

Ali posle još jednog jednoglasnog izbora, Olbrajt je postala 64. državni sekretar SAD – i prva žena u toj ulozi.

Dok je bila na funkciji, Olbrajt se zalagala za povećanje uticaja NATO-a i pomagala je u posredovanju izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora.

Takođe je bila u velikoj meri uključena u pregovore sa Severnom Korejom radi suzbijanja njihovih nuklearnih ambicija, iako su na kraju propali.

Olbrajt je poslednjih godina bila predsedavajuća u Nacionalnom demokratskom institutu za međunarodne poslove i predsednica Trumanove fondacije za stipendiranje.

Bila je i kopredsednica Komisije za pravno osposobljavanje siromašnih.

Krajem prošle godine stupila je na novu funkciju kao nova predsednica američkog Odbora za odbrambenu politiku.

Čitaj mi sa broševa

Olbrajt je imala jedinstvenu diplomatsku tehniku: korišćenje nakita, odnosno broševa.

Rekla je da su je prvo inspirisali irački mediji koji su je upoređivali sa „zmijom“ zbog njenog odnosa prema Sadamu Huseinu posle prvog Zalivskog rata.

„Imala sam divni starinski broš u obliku zmije i kad smo imali posla sa Iračanima, njega bih stavila“, rekla je 2009. godine.

Smatrala je da bi to mogao da bude zabavan način da prenese diplomatske misli i poruke.

Jednom prilikom, nosila je džinovski broš u obliku bube kada su Rusi bili umešani u skandal sa „prisluškivanjem“.

Tokom jednog susreta sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, koji je ona opisala hladnim, imala je broš sa tri majmuna – ne vidim zlo, ne govorim zlo, ne čujem zlo – bio je to njen način da pokaže Rusima šta misli o njihovim dejstvima u Čečeniji.

Pogledajte video o NATO bombardovanju SR Jugoslavije

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]